VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

PRIČA - FOTOGRAFIJA PROSTORA

14.02.2008.
U tom trenu, čitav grad mu se učini drugačijim. I taj lavirint u koji je neoprezno zašao, prepuštajući se ljigavim pogledima popločanih zidova, i ta dorćolska memla u kojoj se našao prosto ga je sunovratila u ponore samosagledavanja od kojih je, a da se to tek tada setio, na kraju putešestvija, uzaludno pokušao da pobegne. Da pobegne i zaboravi sve ono što zaborava ne da nije bilo dostojno, već naprotiv, zaborav nije bio dostojan takvog života. Uzaludan, pomislio je, uzaludan je sav trud da se iz ovog memljivog lavirinta izađe, jer izlaz, zapravo, postoji samo u nama samima. I baš zato što je samo postojanje bilo nesigurno i podvrgnuto stalnom preispitivanju, izlaz je bio nepostojaniji nego da se nalazio preko devet visokih gora. Već u sledećem trenutku ponovno se bacio u preplitanje koraka i utvrđivanje pravog izvora glasa koji je samo na prvi pogled omogućavao izlaz iz tunela. Ustvari, predstavljao je samo dalje propadanje u mračnu rupu koja nije nudila izlaz. Te dorćolske ulice što su bile prekrivene, čak i u tananom, letnjem, vazdušnom strujanju, koprenom sitne, od sunca narandžaste prašine sa krošnji starih platana, te iskrivljene kapije iza kojih se krila i mogla osetiti memla sa zadahom nekog skromnog, običnog, čak marginalnog života... Nahereni kućerci iza čijih bi se neomalanih, ispucalih, izjedenih, raspadnutih prozorskih ramova moglo sagledati i jedno sentimentalnošću obojeno, zajedničko opstajanje Cigana, Cincara, divljih Srba, Jermena i Jevreja, izbeglica, porodica doteranih iz Šida izanđalim traktorima. Ali, tik uz njih, prisustvo starih porodičnih kuća, izolovanih na rečnom nasipu, obrubljenih seoskim tarabama, u kojima se još uvek pričalo o prvim tramvajima i nestrpljivim iščekivanjima prvomajskih parada, kasnije o maloletnim prestupnicima za kojima je jezičina zlog glasa palacala više nego za ratnim zločincima jedne zemlje u raspadanju.

Dorćolske ulice, prebogate za oko fotografa, tog dana se nisu nudile njegovim tankim prstima, znojavim stiskom pribijenih na okidač japanskog foto-aparata, tehničkog čuda što je sve moglo učiniti samo od sebe, osim izabrati povoljno strujanje, razlomljeni fluid slike koja treba da nastane. Samo je zacoktao jezikom i prateći tragove na pločniku ulice, tragove otpalih delova gipsanih fasada što su snežili u letnje doba, preplićući svojim nervoznim koracima, kao da je posmatran sa strane, kao da je praćen uhodom čije lice se ne može videti, krenuo dalje uz ulicu. Vreva Bajlonijeve pijace i vlažan zadah putovali su od kupole ciglane i neosveštane crkve sve do pijačnih vodotornjeva i tramvajskih šina. Osećaj da je sada ponovo bliži gradu i da izlazi iz jednog prostora što je bio omeđen samoćom, učinio je da prebaci i sebe samog iz vremena što nije samo teklo, već se javljalo kao fotografska tvorevina, reciklaža vremena, u potpuno drugo, realno, životno vreme. U vreme prolaska, susretanja, mimoilaženja s drugim ljudima. Ljudima koji su svojim aktivnostima, tako zajapureni od avgustovske vreline, zaneseni nad voćnim i povrćnim vrećama, štekovima cigareta pazarenih kod kutijaških prodavaca, kod Ciganki s grimiznim velovima i plastičnim papučama na nogama, bili spremni da odgurnu i bez naročitog razloga odbace telom svoje sugrađane, da se proguraju do tramvaja praveći više mesta svojim kolonijalima u vrećama nego sebi samima. Ti drugi su bili tako besomučno aktivni, pozivajući na život. Na prost, uobičajen srbijanski život, u zemlji omraženoj od sviju, u zemlji omraženoj još više od samih zemljaka, pozivajući na beskonačno postojanje u ovom prostoru.

Drugi su bezuslovno pozivali na besmisleno postojanje u gradu čije su dve reke, činilo se, više odnosile vreme nego što su ga dovlačile iz dalekih krajeva pred noge stanovnika. Tako je, ipak se odlučivši na tramvajski prevoz jer je ugledao nahereno, žalosnim sledom nekih trošadžijskih okolnosti klonulo, pokleklo telo crvenog tramvaja, uleteo u zatvarajuće čeljusti automatskih vrata. Dočekao je na svoja pleća zabrane ustajalog vazduha i zadahe ubuđalih, neprovetrenih peškira. Prva cimanja ogromnog vozila počela su da kidaju tela. Pomislio je: Ipak se krećemo, idemo iz ustajalog Beograda...!

Kasnije, pošto je noć već pala na grad, čovek je ponovo lutao. Ovog puta Vračarom. Čitav koloplet gradskih ulica zaličio mu je na lavirint cerebralija, na neku moždanu strukturu. On u njoj, kao da je bio prenosilac nekog neobjašnjivog straha, kontaminator što je prodirao sve dublje i dublje. Kao da su ljudi počeli da namiču roletne, da zatvaraju drvene kapke na prozorima, da uvlače u kuće i otirače za cipele što su stajali pred vratima, kao da je neka strašna zaraza ulazila u grad. S jednog prozora oglasila se ptica u kavezu, njen je urlik upućivao je na kakadua iako je bilo sigurno da se radi o manje egzotičnoj ptici, i mogao je osetiti kako je i to, zapravo, poziv na ukrcavanje pred potop što ce uslediti. Potom je iz kapije zalajalo neko nesrećno kuče koje je poznavao od ranije i nije morao da se upilji u tablicu (Pazi, opasan pas!), dok ga na kraju, šuštanje nekoliko besnih, psećih repova uz podrumske prozore kuća, između parkiranih automobila i kuća obrubljenih raskomadanim kesama za đubre nije podsetilo na to da nijedan strah nikada nije zakoračao u grad bez besnila. Nekoliko lutalica, predvođenih čupavim šarovom čije je telo bilo dugačko koliko i neki od parkiranih automobila, nekoliko lutalica, dakle, samo je fijuknulo Zečevićevom ulicom, tražeći u skrivenim porama svog trka mesto za nagomilanu agresiju. Ošinuo ga je bič zahuktalog, žvalavog psećeg tela, ostali psi su ga pratili urličući na svaki automobil koji je štrčao izvan parking-prostora. Kao da su u svoj svojoj omađijanosti snagom i energijom ispravljali ljudske greške, kao da su ukazivali na to da se njihovo besnilo i sadržalo u tim ljudskim greškama. Uskoro je isprepleteni, zatalasani organizam psećih tela samo zavio za ugao dražeći one retke, privezane, dvorišne pse, a potom se sve umirilo.

Obrisao je znoj sa čela i koračao dalje osetivši strah od pasa i njihove brzine tek pošto je sve prošlo, nagomilani strah, napliv, talas koji ga je još više unespokojio. Praćen tim osećanjem izbio je na pijacu i ulicu Maksima Gorkog. Ljudi su se najednom stvorili u gotovo fantastičnoj sekvenci umnožavanja, tripliranja, i on pomisli kako se na njihovim licima, loše kamufliranim poniranjem u svakodnevne obaveze, može videti strah. Išli su odrpaniji nego ranije, skrušeniji i gladniji. On ih je posmatrao, trudeći se da deluje ponosno i plodno, tako okrućen, zauzet kesama, dok ga je nezaustavljivo obuzimao neljudski strah. Ljudi su počeli da mu uzvraćaju poglede, zbog toga je postajao sve nervozniji pa je stalnim pokretom prstiju kroz kosu pokušavao da prikrije sve to što je u njemu kolalo. Da prikrije titraje nekoga ko čeka da se život koji mu je podarila priroda završi, promeni, iskrivi, izobliči... da postane najzad podnošljiviji, usred jedne zemlje koja više nije mogla biti podnošljiva.
21.11.2008.
Priča - Fotografija prostora
Od lavirinta svojih misli Miomir Petrović je načinio vlastiti zaštitni znak. Artikulišući ih u meri mogućnosti praćenja radoznalog čitaoca, koji bi i sam da zaroni u lavirinte prostor-vreme, u novi doživljaj poznatih prostora, u ovom štivu Petrović lični lavirint pretvara u sliku određene gradske lokacije. Spretno se kreće kroz vrevu prošlog i sadašnjeg vremena, okrznut neposrednim čulnim doživljajima spoljnih izazivača, kakvi su memla, znoj, zadasi raznih vrsta - jednom reči, brloga ljudskog življenja. Njegov protagonista nije imun na bolna istorijska iskustva, na čiode podsećanja sramota i poniženja svih vrsta. Kao kontrapunkt svem tom kalu, stoji skupoceni fotoaparat japanske marke, ali i jasna, precizna deskripcija vrlo ličnog doživljaja. Čitalac je spretno uvučen u taj doživljaj, prepoznaje ga kao vlastiti, pretvarajući ga time u opšte mesto, u znakovlje jednog podneblja.
18.02.2008.
priča-fotografija prostora
Ovolika koncentracija stvarnosti je najbolji poziv da se knjiga što pre pročita. Tek tada ću imati jasniju sliku o ovom delu.
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
svi smo mi, u stvari, već nagrađeni laguna knjige Svi smo mi, u stvari, već nagrađeni
05.03.2012.
U civilizovanim društvima, kakvo i mi navodno nastojimo da postanemo, nagrade za doprinos zajednici na humanističkom planu – umetničkim delima, proaktivnom delovanju u smislu boljitka zajednice...više
više
kozmetikologija laguna knjige Kozmetikologija
07.12.2010.
Nadam se da me nećete pogrešno razumeti. Mada, nešto mi se čini da hoćete. Ali i to je u redu. Kada neko nekoga pogrešno razume, onda znači da ga je ipak razumeo, samo na pogrešan način. Što...više
više
odlomak iz neobjavljenog romana galerijeve vatre  laguna knjige Odlomak iz neobjavljenog romana „Galerijeve vatre“.
01.10.2010.
Ni mnogo kasnije, grozničavo razmišljajući o početku svog povratka u Romulijanu nisam mogao da shvatim kada sam i gde pao sa konja, da li sam bio pogođen kamenom ispaljenim iz praćke, udaren štapom...više
više
disanje na škrge laguna knjige Disanje na Škrge
18.02.2010.
"Idiot!" Mislim, nisam mu to, naravno, rekao u lice ali mojom svešću je sve vreme kolala ta jedna reč. I dok sam bezuspešno pokušavao da odglumim scenu iz nekog američkog filma u kojoj osumnjičeni...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
ja, dondo laguna knjige Ja, dondo
18.11.2019.
U najpoznatijem djelu dubrovačkog pisca Marina Držića glavni je junak dundo Maroje. Komedija „Dundo Maroje“ prvi put je izvedena polovinom 16. vijeka u Sali Velikog vijeća Dubrovačke...više
više
igor marojević roman o pijanstvima  laguna knjige Igor Marojević – „Roman o pijanstvima“
19.08.2019.
Uvodno poglavlje romana koji će izaći u Laguni pre ovogodišnjeg Sajma knjiga. Dok sam posle povratka u Beograd u maju 2009. razgovarao s poznanicima, bivšim prijateljima i majkom, slušali...više
više
spomenici laguna knjige Spomenici
25.07.2019.
KARAĐORĐU Prvi spomenik voždu Karađorđu u Beogradu podignut je pre više od jednog veka na Kalemegdanu, na mestu današnje Meštrovićeve „ode zahvalnosti“ Francuskoj. Na konkursu...više
više
knjižara so  laguna knjige Knjižara „So“
16.07.2019.
Imam dovoljno godina da vjerujem kako mnogi ljudi ne lažu kada ponekad uz uzdah Ah! kažu da su odivijek maštali o tome da otvore klasičnu knjižaru i tu nađu idealan odnos izmeđ hleba koji se uvijek...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.