VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Odlomak iz neobjavljenog romana „Galerijeve vatre“.

01.10.2010.
Ni mnogo kasnije, grozničavo razmišljajući o početku svog povratka u Romulijanu nisam mogao da shvatim kada sam i gde pao sa konja, da li sam bio pogođen kamenom ispaljenim iz praćke, udaren štapom iz zasede ili je životinja, umorna od stotina pređenih milja naletela na zategnutu žicu postavljenu na trački način, lakat iznad puta, ili sam se - i sam lud od umora - jednostavno stropoštao iz sedla u prašinu. Budio sam se u koncentričnim krugovima a da nisam razaznavao koliko je vremena proteklo između jednog i drugog, kao da sam izranjao iz dubine na burom zahvaćenu površinu morskog svoda pa ponovo uranjao, svakog puta sve bliži izbavljenju ali ne i zaista spašen. Glava me je užasno bolela i osećao sam mučninu. Baveći se, u prvih nekoliko trenutaka stanjem svog sopstvenog organizma, tog unutrašnjeg hrama, bio sam gluv i slep za sve što je mogao biti spoljašnji kontekst. Nimalo nevažno nije bilo pitanje šta je, u stvari, bio taj spoljašnji, zapravo realni kontekst budući da sam se nalazio u hladovini nekog šatora ili možda kolibe čije je jedan deo bio zasvođen debelim šatorskim krilom, prosenjenim tu i tamo dugogodišnjim smenjivanjima kiše i suše.

Nalazio sam se negde u Meziji Superior, na granici sa Dakijom Ripensis, ko zna na kom putu, budući da sam po proračunima već pre dva dana morao biti na dvoru. Zalutao sam i zbog toga me je ispunjavala zebnja. Nisam navikao na takvu neizvesnost, niti na lutanje. Tumarajući gustišima i lugovima ispresecanim oštrim šibljem, nikako nisam mogao da pronađem kaldrmisani carski put. Kretao sam se po osećanju, za jedini geografski reper uzimajući gospodara reka – veliki Ister. Uronjen u teški smrad tihe vatre koja je tinjala u mojoj blizini, u prostoru koji je postao moje novo prebivalište, u taj tmasti, slatkasti miris, mešavinu trava koje su dogorevale na vatri čađeći šatorsko krilo iznad moje glave osetio sam na čelu vlagu i drugačiji, oporiji smrad od onoga s vatre. Ovaj drugi je dopirao s obloge kojom mi je bila obmotana glava. Tek onda sam, negde u Meziji Superior, na nekom prašnjavom putu gde sam pao sa konja, u smrdljivom šatoru, začuo tihu pesmu. Počela je ona, dakako, mnogo ranije ali se tek tada ulila u moju pomućenu svest.

Lelek je dopirao iz dijagonalnog, u potpuni mrak uvučenog ćoška kućerka ili kolibe i kretao se ka meni s usana nepoznate žene koja je povremeno pravila pauzu u melodiji i izgovarala reči na nekom meni nerazumljivom jeziku. Bila je to tužbalica, otegnut krik nekoga koji se već privikao na ideju o umiranju i sada je glasom pokušavao da olakša neumitnost sopstvenog nestajanja. Bila je to, sigurno, pesma smrti. Napev je vremenom postajao glasniji, naprosto prateći tok mog oporavka i što sam postepeno bivao prisebniji to je i pesma dobijala jasniju melodiju. Nakon nekog vremena tužna, nemušta, gotovo životinjska, mumlajuća tugovanka pretvorila se u pesmu čiji je karakter bivao sve manje zloslutan a sve više, činilo se, okrepljujući.

Potom je šušanj njene odeće najavio da će nepoznata, kojoj sam verovatno dugovao život, ustati i doći do mene. Uprkos logici i očekivanom, melodija koju je pevušila postajala je tiša sa svakim korakom kojim se približavala improvizovanom ležaju od pruća i još jednog šatorskog krila na koji sam bio položen.

Telo me je strašno bolelo i uspevao sam da pomerim samo glavu ka izvoru tog kretanja. Slika je bila mutna i udvajala se tako da u polumraku i dalje nisam uspevao da vidim njeno lice. Jedino što sam registrovao, dok mi se približavala, bile su žarko crvene i prodorno plave niti na njenoj vunenoj haljini. Mogao sam još da zapazim i gustu, prljavu i dugačku smeđu kosu koja joj je (kada se još više približila, gotovo potpuno) skrivala lice.

- Znam.
- Šta? – nisam mogao da prepoznam sopstveni glas, hrapav od umora i iscrpljenosti.
- Znam da se zoveš Leokrit. Znam da si pao sa konja. Znam da tražiš Govedara – rekla je na jeziku carstva, s teškim tračkim naglaskom.
- Ti si me pronašla? – upitao sam je tiho ponovo ne prepoznajući glas koji se, poput pomućenog vida, udvajao u mojim ušima.
- Kada sam pošla da naberem trave. Tvoja je uniforma tu. Ne brini, nisi se mnogo povredio – rekla je tiho i nekako prisno, kao da se znamo godinama, kao da smo godinama delili kolibu ili šator, šta god je bila nastamba u kojoj sam ležao.

Pogledao sam prema mestu koji je označila rukom i tu, na možda najosvetljenijem delu kolibe - budući da je pokrov bio poderan i da je kakva, takva svetlost prodirala kroz rupe - ležale su duboke vojničke čizme s metalnim vrhovima, dok je sa poprečne grede visio moj kožni hiton i crni ogrtač od fokine kože. S njega je sijao amblem 12. Ognjene Legije – glomazna bikovska glava uokvirena plamenim jezicima načinjenim od srebra. Znak koji sam poznavao bolje nego boju sopstvenih očiju, bolje nego sopstvenu prošlost. Sigurno bolje od onoga što će doći sutra.
- Gde se nalazim? Kako si znala da tražim Govedara? – pokušao sam da se podignem na postelji ali sam se ponovo stropoštao nazad.
- Ovo je Astalija. Daleko od svih puteva a blizu Dakije Ripensis. Jedan ostareli vojnik sa dobrim kožnim ogrtačem na ovom kraju sveta može da traži samo Govedara. A tvoje ime mi se javilo. Vetar ga je dunuo ka meni – i dalje je stajala iznad moje postelje.

Bila je varvarka, bez sumnje Tračanka i pomogla mi je svojim lekovitim travama, možda i nekom bajalicom.

Zatim sam ponovo utonuo u san.

U snu sam zaista video onoga kod koga sam krenuo, Govedara, nagog do pasa i zamazanog krvlju i blatom. Imao je kožni hiton i frigijske sandale na nogama, bio je mokar od znoja, kiše, blata i krvi i nalazio se unutar klizave rupe, u zemlji crvenkastoj od masne gline i prolivene krvi. Iz mraka se naziralo položeno telo serdičkog bika, još uvek pulsirajuće ali vešto i brzo privedeno ka smrti. Car je u ruci držao okrvavljen gladijus i silovitim potezima čerečio još uvek živo biće. U snu, usporenom zbog tromog kretanja slika i njihove promene, u jednom trenutku se okrenuo ka meni i nasmejao.

Niz njegov spoljšten, pankrationski nos slivala se krv. U snu je bio još uvek mlad, još uvek silan, još uvek zao. Govedar je čitavog života žrtvovao bikove i volove boginji Liberi, kao da je u suštini tog rituala stajala želja da se sva snažna, rogata marva poubija kako bi izbledeo nadimak koji nije mogao voleti - Armentarije, Armentarijus, Govedar ili čak Govedo... - kako su ga zbog seljačkog porekla njegovih roditelja, stočara, zvali širom carstva. U snu, umesto vonja krvi moje su se nozdrve ispunile mirisom tesalijskih borova i plinija, smole i maslina. Bili su to mirisi detinjstva i suncem spaljene Grčke, rodnog kraja koji verovatno više nikada neću videti.

U snu, car se najzad iskobeljao iz glinene kade ispunjene bikovskom krvlju, pružajući mi zglob desne šake iz koje je opušteno visio bodež, da ga uhvatim i izvučem iz droba zemlje. A kada je čvrsto stao na površinu ponovo se nasmejao i pokazao mi svoje desno rame. Na njemu je još uvek stajao duboki urez u mesu, trag persijske sablje načinjen onoga dana kada smo se, okrenuti jedan drugom - ali i spojeni leđima - po prvi put borili zajedno. Jedan legatus legionis i budući car i jedan običan centurion. Jedan Tračanin i jedan Grk, a obojica Rimljani. Galerije i Leokrit.

Zaista, iz sna me je ponovo probudio miris. Bio je to miris tople čorbe a ne tesalijskih borova u brdima iznad Volosa. Nepoznata Tračanka mi je rekla da sam prespavao prethodni dan i čitavu noć, pružila mi drvenu ćasu s čorbom s istovetnom ležernošću kao prilikom obraćanja, pokazala rukom pravac brda koje je nazvala Magura a iza koga ću, kako je kazala, pronaći dvor. Potom je iznenada krenula ka izlazu kolibe. Zamislila se na tren, zastala i tiho mi rekla da više nemam konja. Slomio je obe noge prilikom pada i lično mu je prekratila muke. Nadala se da joj ne zameram što je već iskoristila njegovo meso za sušenje. Ali i peške, kazala je, stići ću pre mraka.

Tog dana je više nisam video.

U mraku sam navukao hiton i čizme, proverio oružje. Nigde nisam mogao da pronađem svoj šlem. Bilo mi je žao starog, vojničkog konja. Potom sam izašao iz kolibe. Napolju je rominjala kiša i nebo je bilo sivo, kao da se bližio kraj dana. Ispred kolibe koja je jednim delom bila ukopana u zemlju a drugim izgrađena od rimske opeke i zasvođena starom šatorskim krilom s koga kiše još uvek nisu sprale oznaku 8. Publicijeve Legije – crni orao u crvenom krugu - nalazilo se groblje rasturenih, istrulelih i na metalnim delovima zarđalih dvokolica.

Nekoliko palmusa od kolibe još uvek se u travi poznavao krug od utabane zemlje, tek tu i tamo prošaran korovom i pomislio sam da je tu nekada morao biti hipodrom, mali, siromašan i provincijski. Preskakao sam istrulele i istovremeno zarđale insekte, tela davno umrlih dvokolica. Na tamnoj, masnoj i plodnoj zemlji rđa je stvarala zaslepljujući kontrast. Mirisalo je na krv, na sveže iznutrice i, iako se nigde nije mogao videti trag sirovog mesa, pomolih se u sebi za svoje i spasenje svog konja. Tek pošto sam se popeo na prvu uzvisinu i pogledao svuda oko sebe, tek tada, dakle, pred kolibom nepoznate Tračanke video sam svu lepotu priobalne provincije.

Poslednji put sam ovde bio pre mnogo godina sa svojom legijom, jedne jezivo hladne zime kada smo pili konjsku krv kako nam se tela ne bi zaledila. Borili smo se rame uz rame, oficiri i legionari protiv divljih i praktično nezaustavljivih Karpa. U to vreme careva majka je još uvek živela u skromnoj ali skladnoj palati u Harkapijedu u Dakiji Ripensis, nekoliko milja od buduće prestonice istočnog dela carstva, grada koji će sin podići u njenu čast i pretvoriti ga u centar svoje vladavine.

Livade, blago zatalasan reljef, lugovi i udaljene, ka Isteru okrenute šume. Sve je to sada bilo uronjeno u gustu zavesu od kiše. Krenuo sam u pravcu koji je pokazala moja dobročiniteljka. Tiho sam ponovio molitvu Apolonu Smitijskom, ovog puta namenjenu samo konju koga sam na revers dobio u kastrumu Singidunuma. Završio je na pravi način, trčao je trku svog života, bio je u poslednjem, možda i najsilovitijem galopu svog trajanja i stradao je na bojnom polju žurbe Leokrita Tesalijskog, rimskog oficira.

Pre svega, žurio sam da umrem. U društvu Govedara. Da sam živeo i nekoliko života, mislim da bi svaki put izabrao njegovo društvo za svoje sopstveno umiranje. Hodao sam brzo, onako kako sam već mesecima jahao, nespreman da odustanem, odlučan da produžim pravo, poput magneta privučen željom da ostarim i umrem kraj čoveka pod čijom sam senkom postajao, opstajao i nestajao. A kada neko žuri u sopstvenu smrt, ne postoji ta zamka ili prepreka koja će ga udaljiti od zacrtanog cilja, kao što je jednom zapisao Memnon iz Pamfilije.

Davno, još na brodu kojim sam stigao u Antivari u Dalmaciji, jedno pismo, parče papira spaljeno je u kabinskoj furuni. Nestale su tada kitnjastim rukopisom ispisane dve, možda tri rečenice ali su mi se duboko urezale u svest, poput nubijske tetovaže usijanom iglom umočenom u kreč. Rukopis ženski, stidljiv, preozbiljan, Valerijin rukopis koji je pisao o strašnom ludilu u koje je Govedar zapao, o strašnom strahu u koji ga je u to ludilo odvelo, o užasnom gnevu koji je ludilo proizvelo iz straha da će, ukoliko ne nestanu svi neprijatelji njegove majke – a prvenstveno sve moćnija sekta Nazarećanina – nestati njegov lik. Nestati s kovanog imperijalnog novca, sa statua nasumice pobacanih po Istočnom i Zapadnom carstvu, s pozorišnih scenografija... lik koji je bio svuda i posmatrao svoje podanika odasvuda, lik muškarca s polomljenim nosem i užarenim pogledom onoga koji pije bivolju krv češće nego vodu.

Obratila se u tom pismu njegovom starom prijatelju (meni!?), tražila je pomoć od nekoga ko je sve izgubio, završavajući ga rečima: ...samo će tvoja upornost usporiti njegovu potrebu da nas sve satre. Da, spalio sam to pismo u furuni na brodu i njemu, nekoliko sekundi kasnije, pridružio poslednje četiri knjige koje nisu stradale u požaru koji je tada već odavno progutao moju kuću. Pomislio sam kako za mene više ne treba da postoje reči i smatrao da je nepravda načinjena Sofoklovom Edipu na Kolonu, Trahinjankama, Ajantu i Filoktetu pošto i te četiri knjige nisu izgorele u požaru koji je obuhvatio moj dom zajedno sa čitavom bibliotekom mog oca Euristeja, bibliotekom koja je trebala da trasira moj životni put ka diplomatskim školama umesto ka gladijusu, koplju i bojnim kolima. Ta biblioteka, raspoređena u četiri, u nepromočivu kožu uvezana sanduka, putovala je sa mnom po silnim ratištima kao deo oficirskog prtljaga. Od Persije do Egipta, od Germanije do Dakije sve dok to znanje o životu, sva ta uzvišenost misli uzdignutih iznad krvi, iznad droba, iznad lomača nije našla svoj dom u sobi namenjenoj knjigama, u mojoj sicilijanskoj kući. Pa kada su već izgorela izdanja Ovidija Nazona, Vergilija i Katula, poslanice Kikerona i elegije Kvintilijana, dijalozi Sokrata i Platona, Marka Aurelija, Evripida, Ksenofona i gorka pisma Marseliusa Selinusa u jednom jedinstvenom plamenu, onda je bio red da s malim zakašnjenjem plamenu prepustim i Sofokla, tog najuzvišenijeg od svih Grka, kako je govorio moj otac Euristej klanjajući se pri tome Rimu a mrmljajući sebi u bradu reči na grčkom.

Da, rešio sam da jednom zauvek raskrstim s rečima i predam se samo gladijusu i osveti, ispisujući - to što sam osećao poslednji put u životu - sabljom umesto perom. Ipak, upravo su me reči povele nazad ka caru. Reči Valerijinog pisma. I još uvek su živele u meni.      

Zavesa od kiše se vremenom rasenjivala i bujice voda na putu od utabane zemlje pretvarale su se u zmijuljaste potočiće, vodene žile koje su tek tu i tamo usporavale moj hod. Kretao sam se kroz sive i mrkozelene livade, preko aluvijalnih ravni gde je nekada, moralo je biti, tekao stari Ister, reka div, pre početka vremena dok je još bio reka-jezero-more, najveća vodena masa posle Rimskog mora. Nekada se ovim putem, uzvodno, suprotno od mog sadašnjeg kretanja probijao „Argos“ sa Jasonom i Argonautima na svojim drvenim leđima, tada kada je Grčka osvajala prostore na severu, dok sam sada ja, mali i ništavan ali ipak Tesalijac osvajao sopstveni kraj krećući se ka jugu, ka postojbini, ka moru. „Argos“ je isplovio upravo iz mog rodnog Volosa a sada sam se ja spuštao njegovom obrnutom putanjom.

U nečijom početku mora biti i njegov kraj, pomislio sam.

Zaista, neposredno pre mraka, baš kao što je moja spasiteljka koju ni za ime nisam pitao predvidela, ne susrevši na svom putu baš nikog tokom čitavog dana, sledeći neke nevidljive niti a mnogo moćnije putokaze od blatnjave staze koju su stopala pratila, preda mnom se pojavila Romulijana i u njenom centru – Govedarov dvor.
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
svi smo mi, u stvari, već nagrađeni laguna knjige Svi smo mi, u stvari, već nagrađeni
05.03.2012.
U civilizovanim društvima, kakvo i mi navodno nastojimo da postanemo, nagrade za doprinos zajednici na humanističkom planu – umetničkim delima, proaktivnom delovanju u smislu boljitka zajednice...više
više
kozmetikologija laguna knjige Kozmetikologija
07.12.2010.
Nadam se da me nećete pogrešno razumeti. Mada, nešto mi se čini da hoćete. Ali i to je u redu. Kada neko nekoga pogrešno razume, onda znači da ga je ipak razumeo, samo na pogrešan način. Što...više
više
odlomak iz neobjavljenog romana galerijeve vatre  laguna knjige Odlomak iz neobjavljenog romana „Galerijeve vatre“.
01.10.2010.
Ni mnogo kasnije, grozničavo razmišljajući o početku svog povratka u Romulijanu nisam mogao da shvatim kada sam i gde pao sa konja, da li sam bio pogođen kamenom ispaljenim iz praćke, udaren štapom...više
više
disanje na škrge laguna knjige Disanje na Škrge
18.02.2010.
"Idiot!" Mislim, nisam mu to, naravno, rekao u lice ali mojom svešću je sve vreme kolala ta jedna reč. I dok sam bezuspešno pokušavao da odglumim scenu iz nekog američkog filma u kojoj osumnjičeni...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
ja, dondo laguna knjige Ja, dondo
18.11.2019.
U najpoznatijem djelu dubrovačkog pisca Marina Držića glavni je junak dundo Maroje. Komedija „Dundo Maroje“ prvi put je izvedena polovinom 16. vijeka u Sali Velikog vijeća Dubrovačke...više
više
igor marojević roman o pijanstvima  laguna knjige Igor Marojević – „Roman o pijanstvima“
19.08.2019.
Uvodno poglavlje romana koji će izaći u Laguni pre ovogodišnjeg Sajma knjiga. Dok sam posle povratka u Beograd u maju 2009. razgovarao s poznanicima, bivšim prijateljima i majkom, slušali...više
više
spomenici laguna knjige Spomenici
25.07.2019.
KARAĐORĐU Prvi spomenik voždu Karađorđu u Beogradu podignut je pre više od jednog veka na Kalemegdanu, na mestu današnje Meštrovićeve „ode zahvalnosti“ Francuskoj. Na konkursu...više
više
knjižara so  laguna knjige Knjižara „So“
16.07.2019.
Imam dovoljno godina da vjerujem kako mnogi ljudi ne lažu kada ponekad uz uzdah Ah! kažu da su odivijek maštali o tome da otvore klasičnu knjižaru i tu nađu idealan odnos izmeđ hleba koji se uvijek...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.