Jedna od najzanimljivijih fikcija koje sam ikad pročitala. Džonatan Frenzen je detaljista i njegova količina specifičnosti koje dodaje na svaku rečenicu je zapanjujuća. To što je bio u stanju da zadrži pažnju za više od 500 stranica i istovremeno tkajući kompleksnu i uvjerljivu priča sa više likova je nevjerovatno. Bila sam uvučena u priču cijelo vrijeme i to je baš ono šta tražim kad počinjem čitati neku knjigu.

Ja stvarno ne znam zasto volim ovu knjigu. To je tipicna prica o porodici s normalnim porodicnim prepirkama. Rjesavaju ih kao sto bi ih i bilo koje druge dobre porodice rjesavaju i to ih na kraju zblizava. Ali, to je super. Nisam je mogla ispustiti iz ruku. Dzonatan Franzen opisuje likove tako duboko da sam ih brzo zavoljela. Vidite iz korijena njihove prednosti i oprostate im njihove nedostatke. Čak i kad su zeznuti znas da je to samo jedna njihova strana. Nestrpljivo iscekujete trenutak kada ce imati priliku da se iskupe. Svako u romanu ima mane kao sto ih imamo i svi mi i nase porodice. Svi se to prikazuje na stranicama i ostrina ovog romana je u tome sto pokazuje da svi mi mozemo uspjeti kroz život i poboljsati ga bez obzira na naše pogreske.

Jasna (koja je pored mene jedina ostavila komentar i bila veoma jasna!) i ja smo Frenzena bistrili u sličnim, ekstremnim okolnostima. Ono što je isto je mesec juni, sparina i vrelina. Ono što je neslično su okolnosti i atmosfera: dok su njeno čitanje obojili napetost i anksioznost pred odbranu disertacije, moje čitanje je bilo obojeno porodičnom tragedijom i tragičnim gubitkom. Sa ovom knjigom dogodilo mi se ono što Steven Morissey peva u pesmi Rubber ring. U njoj sam pronašao odgovore na mnoga moja nedoumevanja, ali i fakte, likove i priče sa kojima je susret bio pun iznenađenja. Istorija posrnuća jedne američke porodice vezane za propast železničkog preduzeća ispričana sudbinama njenih članova koje se ocrtavaju na širokoj, globalnoj scenografiji, i posle svega teškog i tragičnog jedan nimalo banalan happy end. Frenzenovo pisanje poseduje epsku širinu, ali i lirsku toplinu i silnu, energičnu sugestivnost. Takvo bogato i intenzivno iskustvo čitanja ponovilo se docnije sa još nekim američkim piscima među kojima bih pomenuo Eni Pru, Džona Kenedija Tula i Džona Irvinga. Na koncu, da svoju preporuku potvrdim mišljenjem "zvaničnog" autoriteta: Igor Marojević je na jednom mestu veoma iskreno ushvalio ovaj roman kao najbolji u ovom, 21. veku.