VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju - Miomir Petrović: Kolaboriranjem i kompromisom se ne postiže ništa u životu

Autor brojnih romana među kojima se ističu "Lisičje ludilo" , "Persijsko ogledalo", "Miris mraka" i dobitnik brojnih nagrada i priznanja, Miomir Petrović, bio je novi gost rubrike "Na kafi sa...". Kroz razgovor sa našim piscem i dramaturgom, otkrili smo mnoge zanimljivosti koje se odnose na njegov rad i stvaranje ali i dobili odgovore na neka vrlo interesantna pitanja.

Kako ste odlučili da studirate dramaturgiju i kako pamtite studentske dane?

Studentske dane pamtim kao najlepši deo mog života. Sticajem okolnosti studije sam upisao posle drugog razreda srednje škole i to se poklopilo sa devedesetim godinama i raznim tadašnjim dešavanjima, a mi na Akademiji smo bili spašeni svih tih nedaća i te godine najdublje krize proveo sam u potpunom kreativnom naboju. Odlučio sam da studiram dramaturgiju jer mi se učinilo da će se studije književnosti svesti samo na bibliofiliju i neku vrstu bibliotekarstva te da studije svetske književnosti nimalo nisu dinamična stvar. Studije dramaturgije, s druge strane, bile su formirane kao radionica u kojoj se od prve godine bruši umetnički talenat, ego, volja za nastupom, razbija se strah za pisanje od javnosti. Mala klasa 8 do 9 ljudi, čitaju se radovi, domaći zadaci i diskutuje se o njima. Studije dramaturgije upisao sam iz ljubavi prema filmu ne toliko prema pozorištu, ali su neke okolnosti učinile da tih godina kada sam diplomirao malo filmova se snimalo pa je moje prvo radno mesto bilo na Sterijnom pozorju kao pozorišni kritičar časopisa“ Scena“ i tako sam počeo pozorištem da se bavim više profesionalno.

Kako se javlja ideja i inspiracija za pisanjem?

Prvenstveno je važno kada se javi prva ideja za pisanjem zato što tada niste profesionalac. Kada imate iza sebe veliki broj knjiga i inspiracija dolazi automatski, ima puno neispričanih priča koje niste stigli da ispričate u jednom romanu i to postaje građa za novi roman. Inspiracija je nemogućnost da ne ispričate tu priču. Svaki put kad proveravam sebe da li treba da pišem o ovome ili nešto drugo, postavim sebi pitanje šta je to što mora da se ispriča i onda se ispostavi da od dve priče samo jedna mora da se ispriča. Taj imperativ da je nešto pod obavezno to je ono što nagoni u stvaranje. Književnost je potreba za komunikacijom. Pisci su pomalo asocijalni zato što je njihova profesija takva, da lakše komuniciraju ne bi tako dugo pisali. Pisanje je istovremeno i vapaj za komunikacijom da pronađete jednog čitaoca, jednu srodnu dušu, koja će klimati glavom na stavove koje iznosite. To je ogromno bogatstvo umetničkog života. Tu u bogatstvu ne možete da postignete materijalno, titularno, naročito u današnje vreme gde su intelektualci, kreativci potpuno skrajnuti. Ovo je epoha ekonomista i bankara, epoha u kojoj je neprijatno živeti a kamoli stvarati.

Većina radnji vaših romana smeštena je u Beogradu. Da li je Beograd sam po sebi večna inspiracija umetnicima?

Beograd je i večna muka kad ste Beograđanin, prvo ne možete da ga oslobodite onih koji to nisu, zatim ne možete da odbranite njegov identitet jer Beograd nema identitet za razliku od drugih metropola. Njegov identitet se menja u zavisnosti od migracija. Beograd ne možete da volite, sa njim ste u stalnoj svađi ali u toj svađi se razvija jedan specifičan odnos građanina prema Beogradu jer on je na pola puta od svega. Mislim da će uvek biti na pola puta, neopredeljen kao metropola jer on predstavlja vrata srednje Evrope ako gledate sa orijenta, predstavlja i kraj sveta ako gledate hrišćanski i prvenstveno katolički pogled na svet. Iako mi danas živimo u vremenu koje ima druge ideološke prerogative ne menja na stvarima, i dalje je Beograd u toj situaciji i mislim da će uvek biti. To je grad u ovom regionu koji je najviše puta razaran i građen, on jeste prkosan grad u tom smisli, i on mora biti ružan na način na koji je ružan, stalno je u opadanju i stalno u izgradnji.

Da li mislite da mladi umetnici imaju šansu za uspeh u Srbiji?

Mislim da u principu nemaju. Pre par godina bih možda optimističnije odgovorio. Ja se borim kao prvog dana. Imam 18 knjiga, nekoliko nagrada, verovatno tiraž oko sto hiljada prodatih knjiga i ja se i dalje borim na isti način. Mlad čovek, na žalost, ima najveće šanse ukoliko je član neke političke partije. Ovde je nemoguće živeti samo od umetnosti, čak se i ne treba uzalud trošiti na ovom terenu, ovde je sve nepovoljno u našoj sredini. Ja kao pisac pristajem da nemam perspektivu u ovom siromašnom društvu ali ne pristajem da je npr. lekar nema.

Kako gledate na to da danas u Srbiji svako ko poželi može da napiše knjigu i sebe naziva piscem? Da li takva literatura može da se uzme za ozbiljno?

Nije teško napisati prvi dobar roman, teško je napisati tri romana koji valjaju. Prvi više manje svako od nas može sa nekom proživljenom idejom, dok vas greje sunce te kreacije da napravi. Ali slažem se mi živimo u poplavi knjiga koje bivše folk pevačice objavljuju o svojim neiživljenim ljubavima ili erotskim fantazijama. To je uvredljivo. Svako treba da ima ciljnu grupu i ja i moja književnost i njihova književnost nemaju istu ciljnu grupu i time mi ne smetaju niti ja njima. Ali je prosto uvredljivo pisac ste i vi i ti ljudi sa estrade. To je trenutna moda. Ne mogu da shvatim zašto bi neko plaćao da bi bio samizdat. Treba da vas neko primeti. Ja sam počeo u ozbiljnim izdavačkim kućama i kao mlad čovek nisam pristajao da u malim ili neozbiljnim izdavačkim kućama objavljujem a kamoli sad.

Koje vi pisce lično volite da čitate?

Nikada nisam mnogo čitao domaću literaturu. Najviše volim nemačku i francusku savremenu literaturu. Ali tu su i Pol Oster, Frederik Begbede, Per Petešun... Negde u formi sam počeo da eksperimentišem, tek nakon što sam upoznao delo Kloda Simona. To je značajan pisac za mene. Preokrenuo je moje spisateljske i estetske navike.

Slovite za jednog od najistaknutijih pisaca na domaćoj sceni. Da li vam imponuje ta etiketa?

Nikada više nisam dao intervjua do perioda između moje prve i treće knjige. Što više istrajavate i što ste manje incident, onda ste sumnjivi. Mi volimo incident, volimo marginalce koji pobeđuju koji osvajaju svetski šampionat. Mi ne volimo rad kao društvo, mi ne verujemo u sazrevanje, iskustvo. Mi verujemo u trenutan ishod. Do sada se ni sa kim nisam posvađao niti sam ikome ponudio mito u bilo kom obliku. Ako sam pored i takve rigidnosti dobijao te epitete onda znači da sam uspešniji nego što o sebi mislim. Jer znam mnoge koji provedu više vremena na kombinatorici nego na stvaranju.

Koja „uloga“ vam je najdraža - dramaturga, književnika ili profesora univerziteta?

Mislim ipak pisca. Ako me pitate šta bih voleo ispod potpisa fotografije mislim da je to pripovedač ili pisac. Da, to je definitivno vokacija.

Roman „Galerijeve vatre“ holivudski producenti su planirali da pretoče u film. Da li će doći ili da li je došlo do realizacije te zamisli?

Do zamisli i interesovanja je došlo ali međutim ima jedno dve godine kako su se neki fondovi iz kojih je Pol Ejzenštajn holivudski producent koji je nameravao da pokrene taj projekat, ugasili ili pritajili. Tako da smo stali negde na pola puta. Ja nisam sklon da previše čačkam to iz jednog prostog razloga, duboko verujem u roman kao moj izraz, a pošto sam vrlo egoističan ja sam se tim romanom već izrazio. Nemam neki poseban razlog da to previše guram. Literaturu za film treba prepoznati i da to nije do autora da nameće. To je ipak drugi jezik. Imate genijalne filmove koji nikad ne bi mogli biti genijalan roman. Mene slovi glas da ja pišem filmične romane one koji su dramaturški skrojeni, što je prirodno to mi je osnovno obrazovanje. Ali ja ne pišem filmične romane zato što je jezik filma potpuno drugačiji.

Kako gledate na stanje u kulturi u Srbiji?

Naše društvo je „prepolitizovano“. Kultura služi već 20 godina političkom nadgornjavanju. Više se niko ne bavi umetničkom produkcijom. Umetnost se kod nas na žalost koristi samo u propagandne svrhe. Ja sam iz umetničke porodice. Meni je otac bio slikar, taj hleb je mene u ovoj sredini odgajao. Sa potpunom sigurnošću vam tvrdim da u Titovoj Jugoslaviji nije umetnik bio isključivo propagandista, koliko je on to sad. S tim što vas tad sistem tera da radite to ili ništa drugo a danas vas sistem ne tera ništa da radite. Ali ako vi želite da se približite sistemu već izborom knjige teme o čemu će biti roman vi se preporučujete. Trenutno je ta demokratska moda. Ovde kao što znamo se jedino živi od politike pa je to zagadilo i područje umetnosti. Umetnost bi po definiciji trebala da bude kritička a ona to kod nas čast izuzecima nije. Ja sam umetnik, želim da verujem da se moja dela mogu drugačije definisati nego ovo sto kažem. Biti slobodan u potrošačkom društvu je opasno. Establišment sada svuda u Evropi gleda da vas skrajne i da vas marginalizuje.

Izvor: PEKS


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nagrada politikinog zabavnika za roman neću da mislim na prag sonje ćirić u izdanju lagune laguna knjige Nagrada Politikinog Zabavnika za roman „Neću da mislim na Prag“ Sonje Ćirić u izdanju Lagune
20.01.2020.
Roman „Neću da mislim na Prag“ Sonje Ćirić u izdanju Lagune četrdeset prvi je dobitnik Književne nagrade Politikinog Zabavnika za najbolje delo namenjeno mladima objavljeno na srpskom jeziku u 2019. g...
više
hening jul biće vaš novi omiljeni junak spaljen u prodaji od 23 januara laguna knjige Hening Jul biće vaš novi omiljeni junak – „Spaljen“ u prodaji od 23. januara
20.01.2020.
Za Tomasa Engera kažu da je „novi Nesbe“, a njegove romane nećete moći da ispustite iz ruke. Roman „Spaljen“ je prvi u serijalu o novinaru Heningu Julu, novinaru crne hronike.   Jul nije rad...
više
klasici nikada ne umiru laguna knjige Klasici nikada ne umiru
20.01.2020.
Mnogo se pričalo o vrstama knjiga koje bi trebalo čitati tokom određene sezone. Ali šta ako postoji knjiga koja se može čitati svake sezone? Ovih pet knjiga su večne. U ovom vremenu dobro je vratiti s...
više
sofija lundberj pisala bih čak i kada ne bih imala čitaoce laguna knjige Sofija Lundberj: Pisala bih čak i kada ne bih imala čitaoce
20.01.2020.
Njeni romani se čitaju širom sveta, prevedeni su na 35 jezika, a čitaoci sa svih kontinenata navode da im se dopadaju gotovo iste stvari. Kako kaže romansijerka Sofija Lundberj, to je samo potvrda da ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.