Videvši komentar Eme Donahju, autorke dirljivog romana „Soba“, na naslovnoj strani knjige, znala sam i osetila da će i roman „Neka tuđa pravila“ biti fantastično delo. Stivenov mladi, živahni, i šarmantni junak zove se Harison, ima samo jedanaest godina i iskreno je impresioniran onima koji se čine snažnim i pažljiv sa onima koji deluju opasno i preteće. Njegov glas, glas koji vodi roman, je na trenutke oštar, ali mlad, on pokazuje i bol i uzbuđenja koje sa sobom donosi dolazak u stranu zemlju koja otkriva čuda ali i mnoge prisutne opasnosti. Nisam mogla a da ne brinem o tom divnom dečaku, kao roditelj prema voljenom detetu, najviše od svega želela sam da ga zaštitim od onoga što sam očekivala da nadolazi. Njegovi snovi i nade suočene su sa tužnom neminovnošću, onom koja me je naterala da se zapitam na kraju „O Bože, zašto?“. Roman „Soba“ jeste neverovatan i nezaboravan, ali izgleda da sam pronašla njegov savršeni par.

Harison-Hari je jedanaestogodišnji dečak iz Gane koji sa majkom i starijom sestrom živi u siromašnom delu Londona.Ide u školu,voili da uči,najbrži je trkač u razredu,voli fudbal,golubove,čuva kuću od razbojnika,ima dva najbolja druga- Dina u školi a Džordana van škole,devojku Popi...Voli da živi,sve upija punim plućima,prepun je oduševljenja i radoznalosti prema svetu...Sve je počelo kad su nekog dečaka izboli nožem nasred ulice,dečaka koji nikada nikog nije povredio, a izboden je bez milosti na smrt...Pošto policija nije imala uspeha u istrazi,Hari shvata da se sam mora latiti posla i pronaći ubicu.Stan mu postaje glavni štab a istragu započinje sakupljanjem otisaka.Često se oseća usamljeno jer niko neće da mu pomogne u istrazi,bar ne onako i onoliko koliko on očekuje,pa pomišlja da su svi zlikovci osim njega...A na vestima,svaki dan se pominje neko ubijeno dete - ili izbodeno,ili upucano ili pregaženo kolima... Ima previše nepravde za nemoćne i siromašne,previše smrti...Hari se svojom istragom suviše približio istini,i na sam poslednji dan škole,bio je petak,prepun sreće zbog Popinog poljupca,trči kući sa nadom da će doživeti ponedeljak kada će otići u policiju da prijavi ubicu,trči i naleće na nož i tako završava svoju trku kroz život,a njegove nade,želje,misli,nestaju zajedno sa njim..."Ne znam zašto moraš da umreš da bi dospeo u raj,trebalo bi prosto da postoje vrata kroz koja možeš da prođeš.Tako bi mogao da se vraćaš i posećuješ ljude kad god zaželiš,bilo bi kao odmor,umesto zauvek.Zauvek je predugo,to nije fer..." Priča ispričana dečjim,Harijevim jezikom,njegovim viđenjem sveta i stvari u njemu,daje ukus autentičnosti i istinitosti te pojačava utisak izvanrednog romana.Potresnog i realnog.

Ne bih da prepričavam, jer se u prepričavanju gube i razobličavaju svi oni detalji koji priču čine posebnom. Ne bih znao znao kakve veze imaju golubovi sa bezumnim nasiljem, da nisam pročitao. I svidelo mi se. Jako. Zato neću da prepričavam, to imate na koricama, skroz pozadi. Ipak, kazaću da bi ovaj roman mogao da se nazove i Najteže je biti čovek, naročito ako se uzmu u obzir okolnostimi u kojima živi onaj što nam pripoveda. Osećaj za pravdu se ne uči, sa njim se čovek rađa i usvaja od onih što te stvore i nema razlike da li imaš jedanaest, trideset, ili pedeset godina. Ne pomaže ni što ste Ganac, Englez, Srbin, ili Meksikanac. Znate, to je ono kao kad neko nađe 200.000 evra, pa vrati, a mi se u čudu nađemo kada o tome slušamo u Dnevniku. Pa onda, neko nekome spasi život, a mi opet u čudu. Kada se desi da čoveka koji padne na kolovoz zgaze četiri automobila, a niko ne izađe da vidi o čemu se tu radi, e to nam je normalno. Život jeste težak, imigrantska tuga pregolema, odrastanje u siromaštvu isto tako, ali kada je neko pravdoljubivo i humano biće, on je to uvek, bez obzira na okolnosti.

Овај снажан Келманов роман је сведочанство о одрастању у средини у којој владају насиље и терор. Роман вас одводи право у епицентар градске културе младих банди. Виђен кроз очи дечака Харија, једанаестогодишњег избеглице из Гане, роман приказује малог јунака како се бори да пронађе смисао живота у приградској урбаној џунгли коју он, његова мајка и старија сестра сада називају домом. Келманов деби роман, делимично инспирисан сопственим искуством из детињства, скреће пажњу на социјална питања са којима се суочавају становници у мулти културним срединама. Како се роман развија, придружујемо се Харију на његовом путовању кроз одрастање, испуњено свакодневном борбом просечног једанаестогодишњака. Међутим, након убиства дечака испред лoкалног ресторана брзе хране, долази до неочекиваног преокрета у Харијевом животу. Роман Нека туђа правила је провокативнa прича о убиству, бандaма и голубовима. Упркос озбиљности теме и мрачним елементима приче, Харијево приповедање је тако свеже и забавно, да представља право уживање за читаоца. Ово је веома интересантна и снажна животна прича, коју топло препоручујем свима.

Potresna prica o surovosti ljudskih dusa koja nas uci na najbolniji nacin,neverica da se tako nesto moze i dogoditi i strah koji te celog prozima... S druge strane,decak i njegova naivnost,nevinost i neznanje,njegova teznja za uklapanjem u postojece socijalne okvire,iskrivljene kalupe zivota u Engleskoj...Zelja za prezivljavanjem,upijanjem svega novog i oblikovanjem zivota u novoj sredini iskrivljenih vrednosti i pomerenih pravila...Cista decija dusa koju je lako oblikovati i koja i nije svesna opasnosti koje je iza ugla vrebaju.Sve dok se jednog dana ne dogodi nesto strasno... Da li to malo dobrog moze da se bori sa gomilom surovosti ,koje je i previse,da li su polozeni svi ispiti zrelosti i da li su neke borbe zaista uzaludne i unapred osudjene na propast?