VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Žoze Saramago: Verujem da autori pišu jer ne žele da umru

U intervjuu uglednom časopisu za poeziju PN Rivju, pojavio se 1990. godine dugačak intervju sa Žozeom Saramagom. Tek pet godina kasnije, Saramago će dobiti prvu nagradu za svoje stvaralaštvo. Zbog raritetnog zapisa ovog intervjua i izuzetno značajnih izjava čuvenog portugalskog pisca, prenosimo ovaj intervju star gotovo 28 godina.
 
Šta vas je navelo da postanete pisac?
 
Imao sam osamnaest godina, bio je to jedan od onih razgovora među tinejdžerima koji u sećanju ostanu kao neka od najlepših životnih zadovoljstava, i rekao sam prijateljima sa kojima sam bio da bih želeo da postanem pisac. Do tada, sve što sam napisao bile su sentimentalne i dramatične pesme, tipične za poeziju koju su mladi pisali u to vreme. Verovatno je najpresudnija stvar za budućnost mene kao pisca bila moja ljubav prema čitanju od detinjstva.
 
Deluje da nas vaši najvažniji romani vraćaju tradiciji klasične fikcije u pogledu opsega, asocijacija, bogatstva tema i ideja.
 
To je verovatno preteška tvrdnja i svakako da nisam najbolja osoba da na nju odgovorim jer bih morao biti sopstveni sudija i advokat. Tačno je, međutim, da je za mene roman nerazdvojiv od određenog osećaja širine i sveobuhvatnosti, pre nego što je mali univerzum koji se širi, sakuplja i asimiluje sva strana „tela“ sa kojima se susreće, ponekad kontradiktorna, ali na kraju sposobna da se prilagode. Sa ove tačke gledišta, roman, kako ga ja razumem i stvaram, uvek bi trebalo da teži „prekomernom“. Tada bi „višak“, barem u načelu, trebalo da bude nekompatibilan sa „klasičnim“ ukoliko ne postoje činjenice koje bi dokazale suprotno: „klasični“ romani su, uopšteno govoreći, „prekomerni“...
 
Iako su vaše knjige veoma zabavne, od čitaoca zahtevaju mnogo u pogledu znanja i znatiželje.
 
Zadovoljstvo mi je kada znam da moji romani teraju čitaoca da razmišlja. I sam sam ozbiljno promišljao dok sam ih pisao. Trudio sam se što sam više umeo i mogao, tako da bi bilo razočaravajuće saznanje da čitaoci u njima nisu našli ništa više od zabavnog narativa, koji sam im takođe pružio. Ako zabava ima neku vrednost sama po sebi, ona je značajno uvećana kada priča postane ulaznica za proces razmišljanja.
 
Radili ste mnoge poslove, bili ste mehaničar, tehnički dizajner, književni urednik i novinar pre nego što ste postali pisac. Da li su sva ta iskustva imala uticaj na formiranje vas kao pisca?
 
Mislim da nijedna od mnoštva profesionalnih aktivnosti sa kojima sam se susretao nije pomogla u tome. Svakako da su me učinile čovekom kakav sam sada, uz mnoge druge faktore, od kojih se neki možda ne mogu ni utvrditi, kao i oni kojih više nisam svestan. Ko zna, možda je bilo dovoljno biti dečak koji sedi na obali reke i gleda kako voda protiče. Taj dečak će jednog dana postati pisac, a da nikad ne shvati zašto.
 
Na jednom mestu u „Kamenom splavu“ tvrdite da je „pripovedačeva nepristrasnost izum savremenog sveta“. Mogu li vas zamoliti za komentar ovog koncepta s obzirom na vašu sklonost ka neobjektivnom stavu?
 
Ne bih to nazvao konceptom već pre formulacijom stava koji autor usvaja kada se poistoveti sa pripovedačem i koji, veoma često, namerno zauzima njegovo mesto. Protiv sam ideje, veoma popularne danas, o odsutnom, nepristrasnom i objektivnom pripovedaču koji sebe ograničava na puko registrovanje utisaka bez ikakve reakcije na njih. Verovatno sve ovo proizilazi iz moje nesposobnosti (neoprostive iz teorijskog ugla) da razdvojim pripovedača od pisca.
 
Pisac i kritičar Irvin Hov u svom prikazu romana „Sedam Sunaca i sedam Luna“ opisao vas je kao „vrsnog poznavaoca ironije“. Bez sumnje, postoji snažna struje satire u vašem pisanju. Pretpostavljam da uživate u provociranju, posebno kada se odnosi na političare i bogataše.
 
Ironija je, suočimo se sa tim, slaba odbrana od moći i njene zloupotrebe, bilo da je ona politička, ekonomska ili verska, da navedem nekoliko primera. Veliki portugalski književnik prošlog veka, Esa di Kiros, napisao je da je jedan od načina da se zbaci institucija taj da se oko nje obiđe triput uz urlike smeha. Ja sam manje optimističan. Ironija je kao kada zviždimo dok prolazimo kroz groblje noću: mislimo da zanemarujemo smrt zahvaljujući slabašnom ljudskom zvuku koji jedva prikriva strah. Ipak tačno je i to da ako izgubimo sposobnost da budemo ironični, završićemo potpuno razoružani.


 
Kako gledate na odnos između samog teksta i podteksta u svojim romanima, u kojima često upotrebljavate zagrade i unakrsne reference?
 
To je teško pitanje. Teško kao kada biste pitali tenisera, na primer, kako izvodi određeni udarac. On bi na to verovatno odgovorio usporenim ponavljanjem udarca objašnjavajući ga korak po korak, razbijajući u statične slike nešto što je pre toga bilo samo jedan tečan i efikasan pokret. Pisac, pretpostavljam, ne može da posmatra sebe dok piše, niti verujem da je sposoban da, gledajući napisanu stranicu, analizira odnos komplikovan toliko koliko je ovaj u vašem pitanju.
 
Vaši romani nas vode u različite svetove gde srećemo impresivan spektar likova, i stvarnih i izmišljenih. Narativi su vam naseljeni monasima, pesnicima, sveštenicima, umetnicima, muzičarima, stručnjacima, radnicima i seljacima. Ipak, za vas, kao i za Kolumbijca Garsiju Markesa i Rusa Solženjicina, „siromašni su so zemlje“. Mislim na „siromašne duhom“ pre nego na obično materijalno siromaštvo.
 
Ne mislim da se pozicije Garsije Markesa i Solženjicina podudaraju po ovom pitanju. Verujem čak da govore o dve različite stvari: tamo gde će kolumbijski pisac tražiti osnovnu i nepromenjenu nevinost svojih likova, Rus će, nakon što sastavi neumitan popis zla i zločina, pokušati da vrati nevinost onima koji su je prethodno izgubili. Što se tiče mene, koji sam rođen siromašan, a ni sada nisam bogat, vodi me želja da pokažem da najveći otpad ne stvara potrošena roba, već naprosto čovečanstvo: milioni ljudskih bića koje je pregazila istorija, milioni i milioni ljudi koji nisu posedovali ništa osim samog života od koga su imali tako malo koristi, ali je bio vrlo iskorišćen od strane drugih – veštih, bogatih, moćnih.
 
Vaša tehnika pisanja je veoma specifična. S jedne strane, imate jasnu sklonost ka strogoći: interpunkcija ograničena na zareze i tačke bez ikakvih crtica, dvotački, tačka-zareza, upitnika ili uzvičnika. Retko koristite veznike „i“ ili „ali“. S druge strane, skloni ste baroknim strukturama, kružnom pripovedanju i kitnjastim simetričnim šablonima.
 
Sve osobenosti moje sadašnje tehnike (mada bih radije upotrebio izraz „stil“) proizilaze iz osnovnog načela da sve što je izgovoreno mora se i čuti. Pokušavam da kažem da vidim sebe kao usmenog pripovedača dok pišem i da su reči koje napišem namenjene koliko za čitanje toliko i za slušanje. Dakle, usmeni pripovedač ne koristi znake interpukcije, govori kao da komponuje muziku i koristi iste elemnte kao i muzičar: zvuke i pauze, visoko i nisko, nešto kratko, nešto duže. Te sklonosti koje priznajem i podržavam (barokne strukture, kružno pripovedanje, simetrične šablone), verujem da dolaze iz određene ideje usmenog diskursa prihvaćenog kao muzika. Zapitam se da možda ni nema ničeg više od obične slučajnosti između neorganizovane i fragmentne prirode govornog diskursa danas i „minimalističkog“ izražavanja u savremenoj muzici.
 
Kritičari su komentarisali količinu detalja u vašim romanima. Kako uspevate da kontrolišete toliko pojedinosti tokom razvoja priče?
 
Nemam poseban metod ili praksu. Reči se pojavljuju, jedna za drugom, u strogim nizovima, iz nekakve organske nužde, da tako slobodno kažem. Ali u meni je šablon, pravilo, koje mi dozvoljava da upravljam, moglo bi se reći intuitivno, „ekonomijom“ detalja. U principu, logičko Ja je otvoreno za sve mogućnosti, ali intuitivno Ja upravlja sobom koristeći sopstvene zakone kojim je drugo Ja naučilo da se povinuje. Sve ovo očigledno nije nimalo naučno, osim kao deo neke nehotične i inherentne nauke, nemoguće da bude definisano od strane nekog poput mene ko samo upotrebljava veštinu pisanja.
 
Poredeći tri najvažnija dela za koja sam blisko vezan kao prevodilac, oduševljen sam, poput svih vaših čitalaca, vašim sposobnostima imaginacije. „Sedam Sunaca i sedam Luna“, „Godina smrti Rikarda Reiša“ i „Kameni splav“ su romani „starinskog“ Saramaga, a ipak svaki od njih je sveža avantura, novi smer, drugačija perspektiva. Postoji li ovde neka vrsta jedinstva koje smatrate važnim?
 
Obično se kaže (a mnogo je ljudi reklo, tako da mora postojati neka opravdanost) da je autor osoba koja je najmanje kompetentna da definiše šta je napisao, da su namere koje su ga pokretale da piše jedno, a da je krajnji rezultat nešto drugo, gde takozvane namere (na kojima autor gotovo uvek insistira i kaže da su bile najvažnije u njegovom radu) postanu sekundarne zbog isplivavanja podsvesnog, slučajnog, osetljivog, kroz koje je prošao kako bi izrazio svoje duboke težnje. U ovom domenu namera (verovatno neispunjenih) bi trebalo da potražim tačku jedinstva: pokušaj da se pomire dve suprotnosti – saosećajnost i radikalni skepticizam.
 
U „Kamenom splavu“, u jednom od najpoetičnijih i najdirljivijih pasusa u celom romanu, nepoznat glas podseća nas da: „Svako od nas vidi svet očima koje poseduje, a naše oči vide ono što žele“.
 
Fraza bi bila tačnija da je ovako napisana: „Svako od nas vidi svet očima koje poseduje, a naše oči vide ono što mogu“. Želeti, kao što znamo, nije isto što i biti u mogućnosti.
 
Možete li da prokomentarišete sliku koja se često ponavljau vašim romanima, onu koja prikazuje putovanje – bilo da je u obliku hodočašća, egzodusa, migracije ili ličnog putovanja u potrazi za sopstvenom prošlošću?
 
Verovatno je deo moje prirode izražen u tome. Zapravo, kao osoba nekako sam ukotvljen, a dokaz je to što je za mene putovanje više traženje putanje koja će me dovesti nazad do tačke polaska. Kada negde stignem, odmah se javi potreba da odatle odem. Uveren sam da likovi u mojim romanima mnogo putuju jer žele da se vrate gde su bili, na mesto na kom, u krajnjoj analizi, i jesu.
 
Vaša upotreba topografije me intrigira. Na površini su pažljivo istražene lokacije, znamenitosti i maršrute. Ispod površine one su nepogrešivo povezane sa stanjem uma i osećanja.
 
Ako u „Sedam Sunaca i sedam Luna“ Blimunda ubije kaluđera koji je pokušao da je siluje, to je zbog toga što je u tom delu planinskog venca autor pronašao ruševine manastira; ako su u „Kamenom splavu“ predeli Orse opisani sa toliko detalja, to je zbog toga što je autor putovao više od hiljadu kilometara da bi ih video svojim očima. Tu je takođe i fundamentalno pitanje o imenima: naseljenih mesta, reka, planina. To su imena, reči, koje pokrivaju svet duha.
 
Gabrijel Garsija Markes je jednom primetio da svaki autor, koliko god plodonosan bio, u stvari piše samo jednu knjigu. Zatim je rekao da je njegova bila knjiga o samoći. Slažete li se? I kako biste vi definisali svoje knjige sveukupno?
 
Verujem da autori pišu jer, da to kažem veoma jednostavno, ne želimo da umremo. Stoga bih rekao da knjiga koju težimo da napišemo, jedna u mnogim ili sve u jednoj, jeste ona o preživljavanju. Nepotrebno je reći, borimo se u izgubljenoj bici: ništa ne preživljava.
 
Horhe Luis Borhes nam je takođe ostavio mnogocitiranu maksimu u kojoj kaže: „Svaka velika i trajna knjiga mora biti dvosmislena“. Nalazim snažnu struju dvosmislenosti u vašim romanima.
 
Ključne fraze koje su izgovorili poznati autori uvek me ostave nekako ravnodušnim. Izvađene iz konteksta, izolovane iz dela kao celine, postaju nekako sporne i zastrašujuće, i na neki način parališu naše sopstveno razmišljanje. Dvosmislenost u knjizi, ukoliko nije propust, ne bi trebalo da bude smatrana vrlinom do te mere da postane uslov dugotrajnosti. Vidim stvari mnogo jednostavnije: piščeva dvosmislenost je ono što čini dvosmislenost knjiga. I verovatno je dvosmislenost zapravo nešto inherentno u procesu pisanja. U tom slučaju trebalo bi da tražimo druge činioce za određivanje važnosti neke knjige.
 
Seks i religija su proučeni iz svakog mogućeg ugla u Vašim delima. Ali radije bih vas pitao direktnije o vašem interesovanju za natprirodne sile, čudesne i misteriozne stvari; jedan kritičar je čak govorio o misticizmu u vašem pisanju.
 
Stvari natprirodne, čudesne, misteriozne, jednostavno su stvari koje ignorišem. Jednog dana natprirodno će postati prirodno, neverovatno će svako moći da shvati, misterija će prestati da postoji. Problem je samo u meni i znanju koje posedujem, i, sa ove tačke gledišta, računar na kom pišem knjige deluje mi zagonetno koliko i život posle smrti. Nisam mistik. Ako govorim mnogo o religiji, to je zbog njenog postojanja, i iznad svega, zbog toga što je uslovljavala i još uvek uslovljava moje moralno biće. Ali, kao ateista, uvek kažem da je nekom potrebna poštena doza religije kako bi nastao pravi ateista.
 
Gledajući na bogatstvo Portugalije od vremena moćnog carstva do splasnuća moći i uticaja, deluje da ne žalite toliko za gubitkom značaja i uticaja u političkoj sferi, koliko zbog opasnosti od gubljenja sopstvenog nacionalnog identiteta.
 
Evropa zajedničkog tržišta je holding kompanija sa velikim i malim akcionarima. Moć je u rukama bogatih, male zemlje nemaju drugog izbora nego da se povinuju i poštuju polise koje su, u stvari, donete od strane velikih zemalja, čak i ako deluje da postoji demokratija. Danas, biti u pravu znači imati novac. Skorašnje okupljanje Sedam Najbogatijih Zemalja Sveta je, prema mom mišljenju, razvratnost, još više izražena jer se odvijala tokom komemorativne proslave revolucije koja je pokrenula ideal slobode, jednakosti i bratstva u svetu, ali koja je sada postala ništa više od tragične parodije. Da dam bar jedan primer, sedamdeset odsto šumskog područja moje zemlje biće iskorišćeno da se posade eukaliptusi, ne zato jer ga narod Portugalije želi, već zato što je tako odredio Evropski ekonomski komitet.
 
Portugalija se proteže kroz Vaše pisanje. Istorija i sudbina vaše zemlje, njen narod i njihove težnje su produbljene do nivoa strasti i stvarne brige.
 
Da sam iz Severne Amerike, Rus ili Britanac, ili Nemac ili Francuz, možda bih bio ponosan na moć i bogatstvo svoje zemlje, čak i da nisam imao nikakve koristi ili nadoknade od tog bogatstva i moći. Kao Portugalac, osećam da bi sada bilo isprazno biti ponosan na moć i uticaj koji je Portugalija nekada uživala. Naša sadašnjost je ono sa čime se suočavamo: nadnacionalnost, ograničenje suvereniteta, različita akulturacija. Želeo bih da bar sačuvam sopstvenu različitost, jer, iskreno, ako svet i Evropa nisu zainteresovani da znaju ko sam (Ja, Portugalac, Mi, Portugalci), ni sam nisam preterano zainteresovan da budem stanovnik sveta ili čak Evropljanin.
 
U svom eseju objavljenom u „Tajmsovom književnom suplementu“ (decembra 1988.) pod naslovom „Nasumična zemlja“, postojala je rečenica koja je ostavila ogroman utisak. Mislim na upadljive reči: „U ime patriotizma počinjen je svaki oblik zločina“. Optužba koja se nedvosmisleno povezuje sa vašim otvorenim nepoverenjem u evrocentralizam.
 
Mislim da su te reči dovoljne same po sebi. Kada pošaljete hiljade ili milione ljudi u smrt pod izgovorom da je Očevina u opasnosti – iako su u stvarnosti ugroženi pojedinačni interesi onih koji, direktno ili posredno, drže moć – to je zločin počinjen u ime patriotizma. Ljudi odlaze u smrt misleći da znaju zašto, i toliko su zavarani da optužuju za nepatriotizam svakog ko pokuša da im kaže istinu.
 
Nakon upijanja vašeg intimnog portreta Portugalije i njenog naroda, gotovo sam uveren u to da je „lepota u malom“.
 
Malo nije lepo samo zato što je malo. Lepo je ako uživa u pravdi i sreći. Ali male zemlje, uistinu, ne mogu biti ambiciozne koliko su velike gotovo uvek. Mala zemlja, uz mnogo truda, jedino može da se nada da će se približiti postizanju pravde i sreće. Najgora stvar je to što postoji veliki broj malih zemalja kojima su uskraćene i pravda i sreća.
 
Na jednom mestu u „Kamenom splavu“ ste napisali: „Sam život nalazi zadovoljstvo u negovanju osećaja dramatičnosti“. Da li to važi i za potrebu za dramatičnim u vašem pisanju, bilo ono apsurdno ili tragično?
 
Nemam postojeći koncept dramatičnosti, ili bolje rečeno, imam ga, ali ga dedramatizujem kroz ironiju. Trudim se najbolje što mogu da izbegnem pretvaranje života u Zid plača: mora se umreti i to je samo po sebi dovoljna nesreća, ali i taj trenutak ima svoj čas.
 
Koga biste naveli kao važne uticaje na Vaš rad?
 
Iako će ova izjava možda zvučati apsurdno pretenciozna, ne prepoznajem neke značajne uticaje na moj rad, sem možda određenih sklonosti ka portugalskim piscima sedamnaestog veka.
 
Ko su pisci sa kojima osećate određenu sličnost u naravi i perspektivi?
 
Gogolj, Montenj, Servantes, svi su pesimisti, i otac Antonio Viera, koji je bio praktični utopista.
 
Pretpostavljam da ste čak i vi iznenađeni rastućim interesovanjem za vaša dela u inostranstvu. Vaš roman „Sedam Sunaca i sedam Luna“, na primer, uskoro će biti preveden na dvadeset peti jezik.
 
Iskreno, ne znam. Jednog dana, u razgovoru sa nemačkim izdavačem, upitao sam ga zašto se zainteresovao za knjige autora dotad nepoznatog u Republici Nemačkoj, autora iz male, udaljene zemlje čiju književnost ostatak Evrope praktično ignoriše. Odgovorio je objašnjenjem da je tražio nekonvencionalne romane koje bi objavio i da ih je našao u mom radu. Ovo je jedino objašnjenje koje vam mogu ponuditi, ukoliko vam nešto znači, i ono nije moje.
 
Autor: Đovani Pontijero, mart-april 1990.
Izvor: pnreview.co.uk


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
jedi, moli, voli i čitaj laguna knjige Jedi, moli, voli – i čitaj
29.05.2020.
Svi znaju nešto o Elizabet Gilbert. Da li su gledali film sa Džulijom Roberts i Havijerom Bardemom, čitali njen memoar „Jedi, moli, voli“ ili čuli tračeve. Priče o tome kako je Elizabet stvorila žanr ...
više
primetite ove stvari sledeći put kada odete u biblioteku ili knjižaru laguna knjige Primetite ove stvari sledeći put kada odete u biblioteku ili knjižaru
29.05.2020.
U doba kada se na nas svakodnevno obrušava lavina najrazličitijih informacija, lako je obraćati pažnju na ono na šta svi drugi obraćaju pažnju. Čak nam postaje nevažno da obraćamo pažnju na to o čemu...
više
intervju sa alenom de botonom iza ljubavi i veza stoji naporan rad laguna knjige Intervju sa Alenom de Botonom – iza ljubavi i veza stoji naporan rad
29.05.2020.
Šta bi bilo kada bi na prvom sastanku postavljali pitanja poput: „Koje su tvoje ludosti? Ovo su moje...“ Esej pod naslovom „Why You Will Marry the Wrong Person“ („Zbog čega ćete se venčati sa pogrešno...
više
intervju sa mariom vargasom ljosom povodom objavljivanja knjige sablje i utopije  laguna knjige Intervju sa Mariom Vargasom Ljosom povodom objavljivanja knjige „Sablje i utopije“
29.05.2020.
Mario Vargas Ljosa ne živi samo u književnosti. Autor poznatih naslova kakvi su „Jarčeva fešta“ ili „Panteleon i posetiteljke“ uvek se odlikovao iznošenjem sopstvenih političkih stavova na otvoren nač...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.