Laguna - Kolumna - Da li je i za vas čitanje “sumnjiva stvar”? Za mene je sumnjivija od pisanja. Zašto, onda, čitate(mo)? - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Da li je i za vas čitanje “sumnjiva stvar”? Za mene je sumnjivija od pisanja. Zašto, onda, čitate(mo)?

01.11.2007.
Neko je jednom prilikom rekao da je pisanje krajnje sumnjiva stvar. Kasnije, u nekolikim javnim nastupima dodao sam ovoj apologiji to da je čitanje još sumnjivija stvar. Ipak, upravo ta sumnjiva stvar povezuje čitaoca i pisca. Ponekad je ta veza veća i značajnija, dublja i luđa od veza koje pisac ima sa svojom porodicom ili prijateljima. Pisac stvara u svojoj osami pokušavajući da nacrta u praznom prostoru poluosvetljene sobe tog imaginarnog čitaoca. Ali ga ne poznaje. Dramski pisac bar vidi u polumraku pozorišne sale konture ljudi u prvom, drugom, ponekad i trećem redu. On oseća s njima. I konstatuje njihova osećanja prilikom sudara s njegovim tekstom koji uskoro postaje njihov. U istom trenutku.

Prozni pisac, s druge strane, zamišlja svog sumnjivog i sumnjičavog čitaoca. Čitalac je još više sklon sumnji od pisca. „Zamišljala sam vas kao mnogo starijeg“, reče mi čitateljka kojoj sam potpisao knjigu posle konstatacije da misli da je „Lisičje ludilo“ najdinamičniji i „najsuspensičniji“ (suspens – napetost prilikom percepcije narativnog dela). Super, pomislio sam, to sam i želeo. Glavni junak tog romana pisanog u prvom licu i ispovednom tonu ima četrdeset dve godine. Ukoliko joj je pisac čitateljki zaličio na starijeg (kada sam pisao „Lisičje ludilo“ imao sam 31 godinu) to sam znači da ju je pisac ubedio da je sve to od korice do korice gola istina. Roman poseduje svoju organiku a u njoj sve mora biti na svom mestu. Mene kao čitaoca upravo uzbuđuje ubedljiva „prodaja“ nekog irealnog sveta za realni. Zar ne?

Ponekad mi pisac i njegov čitač deluju kao dva pijanca koja lelujaju jedan prema drugom pločnikom, jedan izašavši iz donje kafane a drugi iz gornje. Kada se približe jedan drugom još više im klecnu noge i zatetura telo kada uoče koliko je onaj drugi (ili, ako vide duplo: drugi i treći) pijanac pijan. Uplašite se da će onaj drugi pasti pa i sami izgubite ravnotežu. Onda se ova dva tela u kojima caruje alkoholno vrenje pridrže jedan za drugog, uljudno se pozdrave, otpetljaju iz zagrljaja pa nastave da teturaju svojim putem. Posle par koraka se sete: „Uh, pa s ovim čovekom sam išao u srednju školu, odavno ga nisam video... Pa kud mu nisam uzeo telefon ili adresu.... C, c, c, koliko je samo propao kad je ovako pijan!“ Taj zagrljaj nastaje dok čitalac čita. Tek se kasnije, kada knjiga odleži u dubokom pacu emocija i čitalac i pisac se udalje, okrenu preko ramena i zažale što se nisu više ispričali, možda i sprijateljili. Danas sam već deset godina „u pisanju“. Naravno, to se odnosi na objavljivanje. Da objavljivanje nije isto što i pisanje najbolje govori osećanje kada pisac objavi svoju prvu knjigu. Dok je roman u štampariji, svaki mladi pisac na svetu misli da će onog momenta kada ga bude držao u rukama – kao proizvod a ne kao tanano, delikatno tkanje sopstvenih osećanja, intelekta i stravičnih, životinjski opasnih ambicija („da će promeniti svet“ valjda) – s njegovih ramena pasti težak, mlinski kamen. To, naravno, nije tako. Na opšte iznenađenje pisca, po objavljivanju prvog romana on na pleća prima drugi, mnogo teži kamen. Taj je vezan za drugi roman koji će uskoro, hteo – ne hteo, početi da piše. Svaka nova knjiga samo pojačava taj pritisak. Ali, biti pisac znači trčati maraton. Ništa ono 100 metara sa preprekama, štafeta, 200 metara bez prepreka... itd. Maraton (sa preprekama, naravno). Svoj prvi roman, tako, nazvao sam „Sakaćenje Romana“. Posluživši se bezobrazlukom, glavnog junaka ovog romana sam krstio Roman kako bih doprineo višeznačnosti naslova a, naravno, kao i svaki pisac prve knjige želeo sam da raskomadam formu romana kao takvu. Da roman oslobodim kanonske težine, da roman postane ispis mesa i duha a ne pisani predmet za zabavu dosadnim kritičarima i daleko zanimljivijim damama koje, biće, jedine u ovoj zemlji imaju vremena za čitanje. Hteo sam, dakle, „da (njime) promenim svet“. To je u redu. Nisam ga promenio. Samo sam nastavio da trčim dalje. Roman kao kategorija nisam uspeo da osakatim. Žilava je to stvar. Naprotiv, uspeo sam da ga prihvatim i da prihvatim da je na neki način roman taj koji može da osakati mene a nikako suprotno. A kada sam to učinio... onda su i moji romani postali komunikativniji i popularniji.

Pisanje je, dakle, krajnje sumnjiva stvar. Čitanje je svakako još sumnjivije!
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
svi smo mi, u stvari, već nagrađeni laguna knjige Svi smo mi, u stvari, već nagrađeni
05.03.2012.
U civilizovanim društvima, kakvo i mi navodno nastojimo da postanemo, nagrade za doprinos zajednici na humanističkom planu – umetničkim delima, proaktivnom delovanju u smislu boljitka zajednice...više
više
kozmetikologija laguna knjige Kozmetikologija
07.12.2010.
Nadam se da me nećete pogrešno razumeti. Mada, nešto mi se čini da hoćete. Ali i to je u redu. Kada neko nekoga pogrešno razume, onda znači da ga je ipak razumeo, samo na pogrešan način. Što...više
više
odlomak iz neobjavljenog romana galerijeve vatre  laguna knjige Odlomak iz neobjavljenog romana „Galerijeve vatre“.
01.10.2010.
Ni mnogo kasnije, grozničavo razmišljajući o početku svog povratka u Romulijanu nisam mogao da shvatim kada sam i gde pao sa konja, da li sam bio pogođen kamenom ispaljenim iz praćke, udaren štapom...više
više
disanje na škrge laguna knjige Disanje na Škrge
18.02.2010.
"Idiot!" Mislim, nisam mu to, naravno, rekao u lice ali mojom svešću je sve vreme kolala ta jedna reč. I dok sam bezuspešno pokušavao da odglumim scenu iz nekog američkog filma u kojoj osumnjičeni...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
dan kada je gorko zaplakala boginja higija laguna knjige Dan kada je gorko zaplakala boginja Higija
23.11.2020.
 Bilo je to za vakta Prve Liberalizacije, one koja je sledila nakon Prvog Talasa, perioda kada je rolna toaletnog papira bila željenija od plemenitih metala, koji jesu plemeniti, ali ne i dovoljno...više
više
kultura nije dobro oružje u borbi protiv nekulture laguna knjige Kultura nije dobro oružje u borbi protiv nekulture
18.11.2020.
Sada ću izreći jednu jeres… Ali staću čvrsto iza nje, pravdajući se sopstvenim iskustvom, a ono nije malo. I ne morate se slagati sa mnom, samo nemojte da me ubeđujete ni u šta. Negirajte...više
više
kako sam prevario smrt laguna knjige Kako sam prevario smrt
10.11.2020.
  U leto 1998. godine udario sam se na Adi Bojani jedrom od vindsurfa po desnom uvetu. Vetar ga malo jače cimnuo i ja nisam stigao da se izmaknem. Posle par dana kada je bol prošao provalim...više
više
čitanje života laguna knjige Čitanje života
09.11.2020.
Ja to jesam već jednom napisala, ali moram da ponovim – gospodin Anton Pavlovič Čehov, pseudonimski Antoša Čehonte, i ja smo se upoznali u vrlo nezgodnom trenutku. Razlika u godinama je bila...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.