Laguna - Kolumna - Odlomak iz romana "Persijsko ogledalo" - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Odlomak iz romana "Persijsko ogledalo"

23.04.2008.
Odlomak iz romana "Persijsko ogledalo" koji će se na jesen pojaviti u izdanju Lagune

ŽIVOTINJE SU JEDINU NADU PRONAŠLE U BEGU

Životinje odlaze u tišini. Udaljeni topot, možda miris koji vetar donese šarajući poljanama izmešan sa mirisom divljeg bilja, neka glava prestane da preživa, podigne se, zategne se neko grlo i izvije pogled niz leđa onih koji još uvek ne shvataju šta se dešava. Nagli trzaj, tetive se oklembese pa se napnu skoro do prskanja pod koprenom kože. I onda beg. Nesažvakane bobice još uvek se meškolje u gubicama i one beže. Pomirene, bez velikog straha u očima, gazele savijaju svoja leđa i utiskuju kopita sve dublje i dublje u zemlju.

Tako smo napustili Medudijevu kuću. U opštoj panici, ali bez straha u očima. Ja, doduše, i bez razumevanja tog čina. Medudijeva žena je bez najave ušla u sobu. Pomislio sam da će sakupiti uzane šoljice od kafe, ipak, prešla je pogledom preko Marka i mene i nešto saopštila mužu. Osetio sam nelagodu. Marko se već pridigao. Opazio sam njegov pogled koji je prošarao levo-desno, kao da je u tren oka hteo da pokupi sve svoje razbacane stvari. Gledao sam u jednog pa u drugog. Medudi je dodirnuo ženinu podlakticu vrhom kažiprsta a potom i sam ustao. U njegovim rukama stvorio se paketić umotan u hrapavu fabričku hartiju. Marko je dograbio ranac i, pre no što sam i sam uspeo da uprem noge i podignem utrnulo telo, iz njega izvukao svežanj presavijenih rijala zategnut gumicom. U torbu je gurnuo paket.

Poput gazela na ispaši, uznemirenih udaljenim brujanjem vazduha, poput životinja koje su u begu pronašle jedinu nadu, ne uzbuđujući se previše, prihvatajući elementarnu nepogodu koja se nije dala videti ali je izvesno napredovala kroz buš, uleteli smo u pežo, parkiran s druge strane kuće, tik ispred Medudijevog mola. Znao sam da smo progonjeni, ipak, progonioci se još uvek nisu videli, čak ni vazduh nije odisao njihovim vonjem. Nije bilo nijednog pokazatelja njihovog prisustva; ni prividnog mira ni zlokobne tišine. Jutarnja graja iz pravca riblje pijace jednostavno se gurala kroz prostor prema nama i mi smo je, kao oznaku života, prihvatili. Marko je grabio prema kolima a ja sam ga pratio u stopu, sav pometen ali ćutljiv. Bez pitanja.

Mogao sam u trku spaziti Medudija, njegovu ženu i tasta što se odnekud stvorio, kako kreću ka nama, i potom, kao po jedinstvenoj naredbi, staju kao ukopani ispred nevidljive dvorišne međe. Ostali su tu, zadihani i u trenu zaustavljeni praveći neku vrstu odstupnice između nas i još uvek nevidljivog neprijatelja. U tom trenutku uopšte nisam želeo da saznam šta se to dešava. Važno mi je bilo jedino da što pre sednem u automobil i krenem, samo zato što sam uvideo da je to bilo važno njima, pogotovu Marku. Kroz moju svest pak proletale su potpuno druge stvari. Ušiljene poput otrovnih strela, misli su sekle sve pred sobom.

Gde ću i da li ću pronaći ostatak Nesimijeve hamase? Da li je uputstvo da se ode starom Jazdi-dervišu bilo samo prečica do klopke, pripremljene da u nju upadnem? Da li je čitava doktrina hurufista preko Medudijevih usana predstavljala poruku upućenu meni i Nemanji Mitroviću? Kako su se Marko i Jusuf Medudi uopšte upoznali i šta se nalazilo u uredno plaćenom paketiću?

Nemanja je očigledno, preispitivao sam se dok je Marko pokušavao da upali motor čuda francuske automobilske industrije, ranije posetio Sadiku Bemjuh. U Tabrizu je naleteo na Marka i onda mu se trag izgubio. Šta je znao Mitrović? Gde je bila prečica kojom je, sasvim verovatno, stigao na novi nivo potrage?

Usisanog u vir takvih misli, neposredno pre konačnog trzaja, pre krika motora koji se najzad uskoprcao i proradio, vodeni vulkan me je izbacio na površinu.

- ...Ajde maco, ajde mamice moja, ajde majčice, majčice, ajde bebo moja, ajde milo moje... - govorio je sebi u bradu dok je anlaser grebao po motoru. Vukao je saug, vraćao ga i ponovo povlačio.

Kola su se iskopala iz prašine nekontrolisano jurnuvši prema molu. Marko nije imao vremena da zaustavi, prebaci u rikverc i bezbedno okrene pežoov kljun iz dvorišta. Dao je gas, rizikujući okrenuo pun levi volan i nekako smo uspeli da preskočimo prašnjavu grbu. Izleteli smo na put.

Napolju, podne se sa svojim vatrenim svetlom koje je kopalo oči lagano prilepljivalo na horizont. Podnevno svetlo je pretilo da će razoriti hladnjak starih kola ostavljajući nas u marsovskom pejzažu žbunovite, kamenite, prašnjave ravnice. Zaobilazili smo beskrajna kozija stada. Terale su ih zabrađene žene, potpuno umotane u crne haljine koje su se vijorile na vetru. Iz daljine se činilo da su se to crni gavrani nadvili nad zameketana grla, pa su, kad bismo se približili, ptice zadobijale oblik ljudskih figura. Oblik koji će ponovo napustiti, pretvarajući se u ptice. Dugo bih posmatrao tu igru oblika u retrovizoru pošto bismo ih obišli i nastavili niz put.

Zgrčenog tela na suvozačkom sedištu, čvrsto se pridržavajući za ram otvorenog prozora, puštao sam da me uzavreli vazduh šamara po licu i najzad sam postavio pitanje.

- Ovde ti je, brate, murija kao u Jugi... Sede, puše, izležavaju se i onda im odjednom naspe da te maltretiraju. Možeš sto 'iljada puta da prođeš pored njih, možeš da popričaš s njima, da odigraš partiju mica i ništa. I uopšte ne možeš da pretpostaviš u kom će trenutku da te uhapse. I to onako...

Zurio je u potpuno prazan put koji je prosecao sprženo polje dok mu se vilična kost čas pojavljivala na zategnutoj koži, čas nestajala pod mesom. Bio je besan.

- Čekaj, polako, je l' to tebe juri policija?

Pokušao sam da delujem maksimalno umirujuće. Kao sa ludakom. Jedna glava usijana pa izmoždena drogom, obraćala se drugoj glavi, još usijanoj usled još jače droge. Sve to pod okriljem užasnog sunca koje je polako topilo limeni doboš automobilskog krova.

- ...Ma, ne znaju ni oni koga jure. Ali u Kurdistanu su posebno opasni jer samo čekaju da se desi neka čarka između Kurda i Azera. Sede, puše, igraju mice al'... kad dignu dupe sa ćilima odma' naprave veliki belaj!

I dalje sam ćutao.

- Šta ćeš, jure me! Zato sam ti ja dva meseca u Avganistanu, dva meseca u Iranu, onda ko medved prezimim u Turskoj i opet nazad - delovalo je kao da će mi svakog trena otvoriti dušu i priznati sve.

Bio sam budala, onako zaslepljen hamasom, onako nestrpljiv da što pre stanemo, da uporedim beleške, da sredim utiske. Bio sam budala koja ne shvata da je pored magijskog prostora, u koji sam bio porinut još od susreta s mrtvim Turčinom, postojao i onaj drugi, ovozemaljski prostor u kome su zagonetke takođe čekale da ih Zurbaran odgonetne.

On hoda obalom i maslačak se dimi za njegovim plaštom. Gleda pijani let pčela. U medu su sabrani sva toplina i sjaj koje cveće primi od sunca. Dani prolaze i on im se predaje; to je jedino što čovek neprestano čini od svog prvog do poslednjeg daha, dok pozlaćena klatna satova svakim zamahom podražavaju putanju sunca između jutra i večeri. Oči mu se otvaraju i sklapaju s laticama. Mesec se kroz noći troši i kada gotovo nestane, rodi se iz svog rebra. Tako je sam; čezne i diže k sebi plime, ogledajući se u morima koja se goje pod njim. Kada je pun i lak došao nad njegov krov, on je u snu ustao iz postelje. Bos, izašao je za rukama na kamenu terasu. Daljina mu se poklonila i on uzbra mesec da mu svojim dodirom pruži toplinu i odmori ga od lutanja. Nosi ga, ispruženih ruku. Svetlost mu obasjava put kroz noć, govorile su već zgužvane i okrvavljene korice moje knjige. Korice koje su svojim raskvašenim pa naglo sasušenim stranicama podsećale na stonogu. Govorile su to stranice mog primerka U znaku ribe. Gde si, Nemanja!?

U Birdžamahan smo došli već kada je mesec svuda unaokolo rasuo svoja srebrnasta krila draškajući nam umorne kapke. To je mestašce na južnom kraju Kurdistana, kota nasred zaobilaznog puta koji vodi ka Mahabadu. Marko nije smeo da okrene glavnim putem koji vodi od Turske granice ka Mahabadu. Zaobišli smo osamdesetak kilometara. Ipak, čitajući Mitrovićevu knjigu i ne zapitkujući više, pamteći krajičkom svog zanesenog uma Markovo dahtanje koje se melodijski stapalo s dahtanjima pregrejanog motora, nisam ni morao da pogledam u kartu. Ležala je presavijena na vozačevom mestu, uvučena u plastificiranu futrolu na štitniku za sunce. Shvatio sam da je prećutno, kao zalog ili oprost zbog laži koju nije ni izgovorio do kraja a ipak ga je grizla njegova srpska savest, Marko rešio da ipak posluša Medudijev savet. Rešio je da me odveze do sela Uja Daglar, starcu.
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
svi smo mi, u stvari, već nagrađeni laguna knjige Svi smo mi, u stvari, već nagrađeni
05.03.2012.
U civilizovanim društvima, kakvo i mi navodno nastojimo da postanemo, nagrade za doprinos zajednici na humanističkom planu – umetničkim delima, proaktivnom delovanju u smislu boljitka zajednice...više
više
kozmetikologija laguna knjige Kozmetikologija
07.12.2010.
Nadam se da me nećete pogrešno razumeti. Mada, nešto mi se čini da hoćete. Ali i to je u redu. Kada neko nekoga pogrešno razume, onda znači da ga je ipak razumeo, samo na pogrešan način. Što...više
više
odlomak iz neobjavljenog romana galerijeve vatre  laguna knjige Odlomak iz neobjavljenog romana „Galerijeve vatre“.
01.10.2010.
Ni mnogo kasnije, grozničavo razmišljajući o početku svog povratka u Romulijanu nisam mogao da shvatim kada sam i gde pao sa konja, da li sam bio pogođen kamenom ispaljenim iz praćke, udaren štapom...više
više
disanje na škrge laguna knjige Disanje na Škrge
18.02.2010.
"Idiot!" Mislim, nisam mu to, naravno, rekao u lice ali mojom svešću je sve vreme kolala ta jedna reč. I dok sam bezuspešno pokušavao da odglumim scenu iz nekog američkog filma u kojoj osumnjičeni...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
medvedi na putu nova priča laguna knjige Medvedi na putu – Nova priča
02.12.2020.
Načet je i šesti mesec otkako je knjiga „Medvedi na putu“ zauzela mesto u vrhu Lagunine top-liste publicistike. Knjiga je osvojila čitaoce pitkim i iskrenim pričama o usponima,...više
više
nedeljne zanimljivosti laguna knjige Nedeljne zanimljivosti
30.11.2020.
„Bajka nad bajkama“ je prvi put javno pomenuta u vesti Lagune od 8. avgusta 2011. godine, kada su i „Slovenska mitologija“ i „Senka u tami“ bile već uveliko napisane,...više
više
mustafa nadarević veličina deminutiva laguna knjige Mustafa Nadarević – Veličina deminutiva
30.11.2020.
Bilo je to u Ljubljani, krajem devedesetih, kada su moja deca još uvek imala alibi da se decom zovu. Zbog toga se ovo sećanje dešava na jednom od događaja, koji bi se najkraće zvali naši. Naime,...više
više
dan kada je gorko zaplakala boginja higija laguna knjige Dan kada je gorko zaplakala boginja Higija
23.11.2020.
 Bilo je to za vakta Prve Liberalizacije, one koja je sledila nakon Prvog Talasa, perioda kada je rolna toaletnog papira bila željenija od plemenitih metala, koji jesu plemeniti, ali ne i dovoljno...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.