Laguna - Bukmarker - Intervju sa Dragoslavom Mihailovićem - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju sa Dragoslavom Mihailovićem

Sa devetnaest godina, kao žrtva političkog jednoumlja utemeljenog u patološkoj matrici režima, uhapšen je i prepušten golgoti Golog otoka. Ovaj udes je nepovratno odredio sudbinu našeg sagovornika Dragoslava Mihailovića, jednog od najistaknutijih savremenih srpskih književnika. Kada je nakon dve godine provedene u zloglasnoj tamnici pušten na slobodu, kako kaže, nije mogao ništa da pita, niti da očekuje da će ga iko razumeti, jer oni koji su ga razumeli nisu to smeli da pokažu, kako ne bi bilo pogrešno protumačeno kao podrška nekoj „opasnoj politici“. U toj svojoj samoći, mladi čovek koji je oduvek sanjao jedno – da postane pisac, nastavlja da sledi svoj prekinuti san. Nastavlja tamo gde je s pisanjem stao silom prilika. Od tog trenutka do danas nikad nije prestao da piše, ali i da čita, jer, kako kaže naš sagovornik, pored pisanja i čitanje je njegov posao.



Šta je po Vama pečat vremena u kojem živimo?

Na ovo pitanje je veoma teško odgovoriti, jer ljudi imaju razna interesovanja i zanimanja, i svako bi mogao drugačije da odgovori. Pečat moga vremena i života je činjenica da sam bio na Golom otoku. To je bila nesrećna okolnost. Još kao osnovac smatrao sam da ću biti pisac i da ću pisati romane i pripovetke. Nikad se nisam zanimao za poeziju. Desilo se da sam prvu knjigu napisao dvadeset godina nakon što sam takvu odluku doneo. Ne znam da li sam doneo dobru odluku, ali sam želeo da budem pisac. Kako sam bio provincijalac, mislio sam da nema razlike između literature i novinarstva i želeo sam da budem i novinar. Ali pošto sam bio u zatvoru, nisam mogao da napredujem u novinarstvu i sve se svelo na moje uređivanje jednog časopisa koji se zvao Hrana i ishrana. Međutim, uspeo sam da napišem dvadeset dve knjige. Neke od njih su objavljene u četrdesetak izdanja, neke u jednom, ali mogu da kažem da sam veoma zadovoljan onim što sam do sada u životu uradio na tom planu. Radim i dan-danas koliko mogu. Kada sam napisao šest debelih knjiga o Golom otoku, počeli su da me saleću golootočani sa željom da mi ispričaju svoje priče i svoje sudbine. Shvatio sam da imam zabeleške vredne pažnje, njih oko sto pedeset, i upravo radim na njima sa željom da se nađu u jednoj knjizi.

Goli otok je nesumnjivo odredio vašu sudbinu. Možemo li reći da je na neki način odredio i vaš književni put?

Na Golom otoku, gledajući svakodnevno taj čudovišni logor, razmišljao sam o tome da neko treba sve to da zabeleži. Smatrao sam da bi čovek koji bi pisao o takvom logoru kao što je Goli otok trebalo da bude Dostojevski, a ja nisam Dostojevski. Stoga to nisam ni hteo da radim. Ali kad je prošlo dvadeset godina od mog zatočeništva, video sam da o Golom otoku pišu samo udbaši, ljudi koji su politički angažovani u titoizmu. Sve to njima ništa nije bilo strašno… Video sam da će istina o ovoj strahota biti izbegnuta i stoga sam odlučio da počnem da pišem. Napisao sam šest knjiga na preko četiri hiljade kucanih strana.

Postoji li knjiga koja vam je najdraža i zašto?

To je vrlo teško pitanje za svakog pisca. Za mene takođe, jer sam na svim svojim knjigama vrlo prilježno radio. Objavio sam ih do sada dvadeset dve. Pošto sam decenijama bio na crnoj listi, pisao sam tako što sam davao celog sebe. Možda najviše volim „Petrijin venac“. I sam je ponekad otvorim, čitam i počnem da se smejem i kikoćem nad nekim rečenicama koje je moja junakinja izrekla, iako u stvarnosti ta žena nije ni postojala.

Kako tumačite aktuelne pokušaje heroiziranja Josipa Broza i vreme blagostanja za njegova života?

On je bio velika zlikovačka bitanga. Kao skojevac nešto sam o njemu bolje mislio, ali nakon zatvora i svega što sam doživeo na Golom otoku ne mogu naravno da mislim dobro o njemu. Ne znam znaju li šta rade oni koji ga hvale. Najzad, kada je došlo to vreme da možeš da pišeš o zločincima onako kako misliš da treba, ja sam to radio. Ako neko želi da o Josipu Brozu piše onako kako ga je video dok ga je služio, neću se mešati. To je pitanje izbora.

Za svoj književni rad dobili ste gotovo sve najznačajnije književne nagrade. Slovite i za vrlog čuvara srpskog jezika…

Činjenica da pišem na srpskom jeziku znači da moram da čuvam srpski jezik. Potičem sa dijalekatskog dela srpskog jezika. Moja velika naklonost s te jezičke strane je prema Kosovu. Mislim da je srpski jezik veoma lep, i onaj književni jezik kojim najvećim delom pišem, ali i onaj dijalekatski koji sam u literaturi jednim delom upotrebljavao a koji sam slušao kao malo dete od ljudi koje sam voleo. Dakle, mislim da je književni srpski jezik veoma lep a da se naslanja na neknjiževni, dijalekatski govor koji je takođe lep.

Nakon čitanja „Petrijinog venca“ teško je poverovati da Petrija nije postojala. Vaši likovi su veoma živi, a teme odveć složene i životne. Kako birate teme za svoja književna dela?

Ponekad vas neki ljudi jednostavno podstaknu na pisanje. Možda su negde zaista postojali žena ili čovek, njihova sudbina kao podsticaj, ali onda kad postanu junaci vašeg dela, prestaju da budu ti o kojima ste počeli da pišete. Sve što usledi je pitanje književnog dara. Ako ga imate, rodiće se dobro književno delo, a ako ga nemate, ne vredi ništa. Nema pomoći. Znao sam da imam književni dar kada sam počeo da pišem. Kad se osvrnem unazad i pogledam moje knjige, mislim da sam uradio dobro. Možda se moje knjige neće svideti baš svakom, ali ja ne mogu da učinim ništa drugo osim onoga što sam već učinio.

Na kojim knjigama, kojim piscima ste se izgradili kao pisac?

Najviše sam voleo rusku literaturu i upravo je ona dosta uticala na mene. Dostojevski, Tolstoj… Mogu da kažem da je na mene u tom smislu uticao i moj srpski jezik. Bili su tu i nekakvi moji čitalački ideali koje sam zapamtio od rane mladosti i dečačkog doba. Oduvek sam mnogo čitao a čitam i dan-danas. U ovo vreme izolacije, u vreme korone čitam svakodnevno, najmanje po sto, sto pedeset stranica. Čitanje je uz pisanje moje zanimanje i ja se time bavim svakodnevno. Imam uz sebe uvek po nekoliko knjiga koje čitam.

Vratimo se Golom otoku. Kako ste se osećali kada su se arhivi otvorili i kada ste bili u prilici da dođete do svog dosijea i pročitate ga?

Kad sam otvorio dosije, našao sam trista strana, pročitao ih i šest narednih meseci bio bolestan. Na šta sve čoveka natera teror koji smo mi pretrpeli prilikom hapšenja i zadržavanja u zatvoru. Bio sam nepune dve godine u zatvoru. Kada sam izašao, imao sam dvadeset jednu godinu i šest meseci. Šta je to?! Šta imate da kažete tada? Kome bih mogao da se požalim i ko bi me razumeo? Razumeli su me mnogi ljudi, ali su se plašili da pokažu misleći da će to biti protumačeno kao podržavanje politike koja je mnogo opasna. To je bio jedan teror, jedan užas života.

Svaki pisac ima svoju tajnu, neke svoje posebne rituale u pisanju. Koja je vaša tajna književnog stvaranja?

Kad je Dragoslav Mihailović bio mlad čovek, on je radio po petnaest sati dnevno i odlazio je u krevet razmišljajući o tome šta će pisati. Sada kad ima devedeset godina manje šest meseci, on ne može toliko da radi, ali ipak i dalje piše pomalo. Napravio sam jednu zbirku o mojim golootočanima, i mislim da će ona biti uskoro objavljena. Tri knjige sam radio preko trideset godina. U rukopisu imam roman koji sam pisao celih pedeset godina. Nažalost, on nije ispao dobro i biće bačen. Mnogo sam se trudio oko svojih knjiga i negovao ih kao što majka neguje svoje dete. Kad nađem neko mesto koje je malo slabije, počnem iznova i iznova to mesto da dorađujem.

Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Pečat / Novosti
Napomena: integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
izgubljeni muškarac daje lekcije o dejtovanju laguna knjige Izgubljeni muškarac daje lekcije o dejtovanju
25.09.2020.
Ako ćemo pošteno, Matjaž nije sasvim izgubljen. Ima tridesetak godina, pristojan posao i omiljeni pab u Petkovšeku, u kojem svakodnevno dangubi sa ortacima. Arogantan je, samodovoljan, pravi muški gad...
više
bunt protiv mentaliteta predstavljena knjiga bunt dece socijalizma dušana vesića laguna knjige Bunt protiv mentaliteta – Predstavljena knjiga „Bunt dece socijalizma“ Dušana Vesića
25.09.2020.
U okviru Petog festivala muzičkog i dokumentarnog filma Dok’n’Ritam 24. septembra u Domu kulture „Studentski grad“ predstavljena je knjiga Dušana Vesića „Bunt dece socijalizma“ o prvoj generaciji bend...
više
knjiga do viđenja predstavljena u novom sadu laguna knjige Knjiga „Do viđenja!“ predstavljena u Novom Sadu
25.09.2020.
Čudan splet okolnosti želeo je da najbogatija Beograđanka svih vremena i ujedno najveća škrtica Draga Mitrićević, koja za života nije prisustvovala nijednom jedinom društvenom događaju, nakon skoro st...
više
kako je 7 poznatih pisaca izabralo svoje pseudonime laguna knjige Kako je 7 poznatih pisaca izabralo svoje pseudonime
25.09.2020.
Za neke pseudonime se prilično dobro zna koji pisci stoje iza njih. Većina ljudi zna da je Mark Tven pseudonim Semjuela Lenghorna Klemensa. Saznanje da je Ričard Bahman pseudonim koji je koristio Stiv...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.