Marko Kovač

Читалац има осећај као да седи преко пута Петрије док она приповеда. Тако је и мене лечка угостила. Разговарала се с моном ки да сам јој род рођени. Понудила ме је са кафу и ракију. Цигару сам морао да ју одбијем, не дуваним због здравствено стање. Доктор ми забранио, јер имам асму. Ал' сам ју зато саслуш'о. Само повремено уздахнем, одмахнем главом и велим: "Шта ћеш, таки је живот." Она једна мачка шеће по уфлекане мушеме. Друга ми се врзма око ногу и преде. Осети она куј је какав човек. Млого ми се допала та жена. И млого мени би жал на њу. Шта је све та несретница претурила преко главе. И тако. Испричасмо се лепо. Дедер, сипај још једну, па полагачко д' идем. Нећу више да ти сметам, има ти још саговорници да дочекаш. Живели Петријо! Добро, ћу узнем и цигару иако не пушим. Сад би ми баш пријала. Што велиш, каки је то човек који не пуши и који не замерише на дуван. Може некад доктор и да зажмури. Уздравље Петријо! Бог ти добро дао!

Vanja

Nakon čitanja ovog romana samo sam želela da snažno zagrlim Petriju i da joj kažem da se divim njenoj snazi. Petrija je žena sa sela koju život ni malo nije mazio. Smrt je svuda oko nje, a ona se i dalje snažno bori i ide napred. Dok čitate roman, imate osećaj da sedite preko puta Petrije i slušate o njenom životu, vrlo vešto vas uvlači u priču, nudi vam rakiju, cigaretu. Događaji nisu hronološki, priča po sećanju, nagoveštava o čemu će pričati, podseća na ono što je već ispričala. Prvo poglavlje služi da nas šokira i uvuče u priču, da zadobije pažnju čitalaca. Iako neuka, Petrija je jako mudra. Ono što je najtužniji jeste što i danas , i to pogotovo na selu, možemo videti žene koje prolaze kroz isto kao i Petrija, koje trpe nasilje od strane svekrve, muža. Posebnu čar delu daje to što je napisana na kosovsko-resavskom dijalektu, obiluje zanimljivim izrazima, uzvicima. Plakaćete i smejaćete se uz Petriju, i gotovo sigurno će vam se podvući pod kožu i vratićete joj se još koji put.

Aleksandra Stojanović

Roman "Petrijin venac" je priča o prostodušnoj i narodski mudroj glavnoj junakinji Petriji,ženi iz malog mesta,kojoj je život bio sve,samo ne lak i bezbolan. Osim Petrijine specifične životne priče,koja je glavna srž romana,nalaze se još dve priče koje se međusobno prepliću sa njenom životnom pričom,odišu mudrošću i savetima,koje jednostavno nećete nikada zaboraviti,a koje su neodvojiva celina ovog romana. Petrija pripoveda na dijalektu kraja u kome je rođena o svoja dva braka,lepim i manje lepim trenucima u njima,mukotrpnom radu u kafani i njenom domaćinstvu,a najviše o gubitku kćerke,koji nikada nije prebolela. Odajem priznanje g-dinu Mihailoviću,jer je on jedini književnik koji u svojim romanima čuva duhovitost dijalekta kraja u kome je rođen,a čime se neizmerno ponosim,jer i sama potičem iz tih krajeva. Ovaj roman treba da posluži kao štivo ljudima iz velikih gradova da nauče da poštuju ljude koji dolaze iz manjih gradova i njihov govor. :)

Katarina

Petrijin venac nije tipičan roman. Nećete ga čitati i biti 'onaj pasivni sa strane'. Vi ćete se, bogami, lepo sa Petrijom ispričati. Ona se obraća upravo Vama i priča priče svog života, priče o sastancima i rastancima, o radostima i stradanjima. Otkriće Vam da veštice postoje i da su često među nama u različitim ulogama. Pričaće Vam o snovima koji nose naše strahove i predskazanja. Naučiće Vas da zbog voljenih u nevolji prepešačite i kilometre po hladnoći. Reći će Vam da su joj oba muža pušila i da se navikla na duvan. Ali da sad nema više nikoga ko bi u kuću da joj uđe i zamiriše na duvan. Zaplakaćete sa njom na groblju uz svirače i pitaćete se da li je to san ili java, ali će Vam na kraju vratiti nadu u to da se život ipak mora nastaviti. I sve će to reći Vama. Da, da! Baš Vama! Upravo Vama koji ovo čitate. Zato sedite u svoju omiljenu fotelju, uzmite knjigu u ruke, a Petrija će Vas već ponuditi kafom i duvanom i početi sa svojom pričom. :)