VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Gardijanov intervju i pogled na delo Žozea Saramaga

Tekst je objavljen 2008. godine, dve godine pre Saramagove smrti.


Poslednjih 15 godina svog života Saramago je proveo u svojoj kući na Lansaroteu. Tamo se preselio sa suprugom kada je portugalska vlada, pod pritiskom Vatikana, stavila veto na nominovannje njegovog romana „Jevanđelje po Isusu Hristu“ (1991) za jednu evropsku književnu nagradu. (Tražio je – a kasnije i dobio – javno izvinjenje). U Saramagovom humanističkom, „jeretičkom jevanđelju“, Isus, Josifov sin, ima seksualni odnos sa Marijom Magdalenom i izaziva Boga željnog moći koji od njega traži žrtvu. Kada je Saramago izazvao oluju u Portugaliji izjavivši da je Portugal postao provincija ujedinjene Iberije, neki su pomislili da su njegovi komentari odraz dugogodišnjeg besa. On pak insistira: „Napustio sam zemlju u znak protesta protiv tadašnje vlade, a ne zato što sam besan na Portugaliju. Plaćam porez tamo i samo ove godine sam proveo tamo više od šest meseci” izjavio je u intervjuu „Gardijanu“ 2008, dve godine pre smrti.

Selidba na Lansarote označila je i promenu u njegovom pisanju. Njegove novije knjige, smeštene u neodređene zemlje, manje su ukorenjene u portugalski život i istoriju ili ulice i oluje Lisabona. Spekulativni element je istupio. Još jedan pisac spekulativne fikcije Ursula LeGvin, divi se njihovom „postojanom, slatkom humoru“ i jednostavnosti „velikog umetnika koji u potpunosti kontroliše svoju umetnost“. Pa ipak, pisac Helder Masedo, profesor portugalskog na Kings Koledžu u Londonu kaže da je Saramago uvek bio „pisac alegorija sa univerzalnim pogledom na svet. Njegova početna pozicija nije 'nekada davno' nego 'šta bi bilo kad bi bilo'“. Za Saramaga je njegov rad mogućnost nemogućeg. „Tražim od čitalaca da prihvate pakt: čak i ako je ideja apsurdna, važno je zamisliti njen razvoj. Ideja je tačka polaska, ali je njen razvoj uvek racionalan i logičan.“

Filmskog reditelja Meireljesa je „Slepilu“ privukla vizija romana o tome „koliko je krhka naša civilizacija ali i društvo kao takvo. Sa glađu, ratom, eksploatacijom, mi smo već u paklu. Sa kolektivnom katastrofom totalnog slepila, sve izbija na površinu – i pozitivno i negativno. To je portret nas samih. Suština je da shvatimo ko ima moć a ko ne; ko kontroliše zalihe hrane i eksploatiše ostale.“

To je tek druga njegova knjiga čiju je ekranizaciju dozvolio – posle „Kamenog splava“ Džordža Sluizeresa iz 2002. godine. Nevoljan da pusti da „nasilna knjiga o socijalnoj degradaciji, silovanju“ padne u pogrešne ruke, odbio je brojne ponude. Ali smatra da je Meireljesov film, sniman u Sao Paolu, Urugvaju i Kanadi, koji je prikazan na Kanskom festivalu „sjajan film“. Njegov uspeh u Južnoj Americi, uključujući Brazil, odudara od mlakog prijema u SAD.

„Smrt i njeni hirovi“ inspirisana je, kaže Saramago, idejom o tome „šta bi se dogodilo ako bi smrt otišla na odmor“. Kada ljudi u jednoj neimenovanoj zemlji prestanu da umiru, tajna mafijaška grupa udružena sa vladom prenosi umiruće preko granice da budu sahranjeni. Smrt je personifikovana kao žena koju od posla odvlači ljubavna afera sa čelistom. Saramago kaže da to ne vidi kao ljubavnu priču. „Neki ljudi je čitaju kao pobedu ljubavi nad smrću ali za mene je to čista iluzija.“ Prema njegovom mišljenju „crkva je pokušala da pronađe objašnjennje za stvaranje sveta i tu ideju od tada brane po svaku cenu – nasiljem. Ta ubilačka netolerancija poput inkvizicije spaljuje ljude koje smatra drugačijim. Novi papa želi da se rigidne dogme poštuju i ne preispituju. Ja se tome protivim. Ne možemo samo da prihvatimo istinu koju serviraju drugi. Moramo uvek biti u stanju da dovedemo u pitanje te istine.“

Saramago je rođen 1922. godine u seljačkoj porodici u Azinjagi, selu u Ribatežu, severoistočno od Lisabona. Kada je imao dve godine preselili su se u glavni grad gde je njegov otac, artiljerista u Prvom svetskom ratu, pronašao posao kao saobraćajac a majka mu je radila kao čistačica. Posle puča 1926. godine, republika biva zbačena a na vlast dolazi Antonio de Salazar i njegova fašistička milicija, i PIDE tajna policija. „Male uspomene“, Saramagovi memoari, opisuju težak život njegove porodice u Lisabonu i nagoveštavaju prinudnu sklonot porodice fašističkom sloganu „Bog, domovina, porodica“.

Protiv toga su bili majčini roditelji Žeronimo i Žozefa kod kojih je provodio raspuste u Azinjagi. „Oni su bili siromašni farmeri koji nisu znali da čitaju i pišu ali su bili veoma dobri ljudi i ostavili su na mene utisak za ceo život. Moja najbolja sećanja nisu na Lisabon nego na selo gde sam rođen.“ Njegov deda, „svinjar i pripovedač“ koji je mogao da „pokrene univerzum“ pripovedajući mu legende i neobične pojave, preminuo je 1948. godine. Pedeset godina kasnije, Saramago mu je odao poštu u svom govoru povodom Nobelove nagrade. Bilo mu je interesantno što je Žozefin otac bio iz Maroka. „Da bih pradedi dao romantičniji imidž, rekao sam da je bio Berberin ali to nije sigurno.“ Karlos Reiš, rektor portugalskog Otvorenog univerziteta i autor „Dijaloga sa Žozeom Saramagom“ (1998) kaže da on i dalje crpi „moralnu superiornost i mudrost“ iz svog skromnog porekla.

Ubrzo pošto mu se porodica preselila u Lisabon, umire njegov stariji brat Francisko, star četiri godine. Saramagovi pokušaji da mu pronađe grob, nekih 70 godina kasnije, dok je prikupljao informacije za svoje memoare, „nahranili“ su knjigu „Sva imena“. Pošto porodica nije mogla da priušti njegovo školovanje, otišao je u tehničku školu da bi postao mehaničarski šegrt. Pa ipak, nasumice je čitao po javnim bibliotekama a sredinom pedesetih je radio u izdavačkoj kući. Prevodio je Tolstoja, Bodlera i Hegela pre nego što je postao novinar. Pridruživši se tajnoj portugalskoj Komunističkoj partiji 1969 – glavnoj opoziciji diktaturi – rizikovao je da bude zatvoren i prebijen. Ali posle Karanfil revolucije1974. godine Saramago je postao zamenik urednika revolucionarnog lista „Diarijo de Notisijas“. Bio je to „veoma intenzivan period kada je Komunistička partija konačno legalizovana. Bilo je društvenih nereda“. Njegova reputacija staljiniste iz tog perioda navodno je očistila iz lista sve one koji nisu bili komuniste. „U to doba je stekao mnogo neprijatelja“, kaže Reiš. Ali pošto je radikalni levičarski puč propao 1975. godine, Saramago je otpušten. „Portugalija se normalizovala; reforma zemljišta i političko učešće su zaustavljeni.“



Saramago se oženio Ildom Reis, daktilografkinjom i gravirkom 1944. godine (razveli su se 1970). Njegov prvi roman „Zemlja greha“ objavljen je 1947, iste godine kada mu se rodilo i jedino dete, Violante. Posle duge pauze, počeo je šezdesetih da objavljuje poeziju i komade. Ostavši bez posla 1976. godine, proveo je neko vreme u ruralnom Alentežu i vratio se fikciji. „Priručnik slikarstva i kaligrafije“ je, kaže Karlos Reiš, „veoma autobiografski. Saramago misli da je revolucija propala. Ali je upravo zahvaljujući tom neuspehu, kada je otpušten, morao da piše da bi preživeo. To je bila njegova jedina opcija.“

Sa „Stolećem u Alentežu“, romanom o tri generacije seljaka iz Alenteža, Saramago je počeo velike romane osamdesetih i izmislio karakterističan stil „konstantnog toka“ sa malo interpunkcije. Njegov prevodilac na engleski Margaret Džul Kosta kaže da je njegov „neprekidni narativni glas“ zamišljen kao govor. On diriguje zvucima i pauzama. Roman koji smatraju njegovim remek-delom „Godina smrti Rikarda Reiša“ daje ljudski oblik jednom od pseudonima Fernanda Pesoe, zamislivši ga kako se vraća iz Brazila 1936. godine, posle Pesoine smrti.

Reiš njegovu postmodernističku fikciju osamdesetih vidi kao na pravljenje zaliha, uz druge pisce posle revolucije 1974, „portugalskog porekla i sudbine i ambiciozne veze sa Evropom“. Za Reiša, „Kameni splav“ postavlja pitanje da li smo zaista Evropljani i pitanje odgovornosti van Evrope – naročito u Južnoj Americi.

I dalje član Komunističke partije, Saramago sebe opisuje kao „hormonalnog komunistu – kao što postoji hormon zbog kog mi brada raste svaki dan. Ne opravdavam šta su komunistički režimi uradili – crkva je uradila mnogo loših stvari poput spaljivanja ljudi. Ali imam pravo da zadržim svoje ideje. Nisam našao ništa bolje.“ Pa ipak, 2003. godine je posle višegodišnjeg prijateljstva sa Fidelom Kastrom napisao da je kubanski lider „izgubio moje poverenje, oštetio moje nade i prevario moje snove“. Reiš misli da je za Saramaga komunizam više duhovo stanje – filozofsko i moralno. „On ne propveda komunizam u svojim romanima“. Njegova priča o konzumerizmu i kontroli u globalizovanoj kulturi „Pećina“ fokus ima na životu koji se iz katedrale prebacuje u tržni centar.

U „Zapisu o pronicljivosti“ smeštenom u zemlju „Slepila“ većina ubacuje prazne listiće na izborima u znak protesta što dovodi do vanrednog stanja u zemlji. Saramago smatra da je demokratiji potrebna regeneracija jer ekonomska moć određuje političku. „Sumnjam u demokratiju“, kaže. „Učešće u političkom životu nije dovoljno. Ljude pozivaju svake četiri godine, a u međuvremenu vlada radi šta želi. To nije samo portugalski problem.“

Njegov novi roman „Putovanje jednog slona“ Meireljes vidi kao „brilijantnu komediju o gluposti ljudske vrste“ i prati putovanje Solomona, indijskog slona koga je portugalski kralj Žoao III poslao nadvojvodi Maksimilijanu. 99 posto je izmišljotina, kaže Saramago. „Fasciniralo me je putovanje slona kao metafora života. Svi znamo da će umreti, ali ne znamo kako.“ Napisao je 40 strana romana kada je prebačen u bolnicu u Lansarotu. Po povratku kući, nastavio je da piše. „Ono što mi je iznenađujuće i čudno jeste humor u knjizi – ljudi se smeju čitajući je. Niko ne može da pretpostavi kako sam se u tom trenutku osećao.“

U septembru 2008. godine, na nagovor svoje supruge, osamdesetogodišnji pisac je pokrenuo blog na sajtu svoje fondacije „ljubavnim pismom“ Lisabonu. Pisao je za novine ali, kaže, „sada pišem svakog dana i imam milion poseta – što mi je neverovatno – ali to radim besplatno“. Teme mu variraju od kreditne krize do saveta razvedenim parovima kako da podele biblioteku.

Saramago za svoju suprugu Pilar del Rio kaže da je njegov „dom“ i zove je „najvažnijom stvari u mom životu – možda važnijom od mog posla. Našu vezu vidim kao ljubavnu priču koja ne treba da se pretvori u knjigu“. Venčali su se po drugi put u opštini 2007. godine u Kastrilu, njenom rodnom gradu u Andaluziji, pošto su 1988. godine zaboravili da overe brak u Lisabonnu. Ta birokratska omaška bila bi dobra za njegovu fikciju.
 

Saramago o Saramagu


„U svojoj novoj haljini, tek kupljenoj prethodnog dana u jednoj radnji u centru, smrt prisustvuje koncertu. Sedi sama u prvom redu lože i, kao što je to činila tokom probe, posmatra violončelistu. Pre nego što su svetla dvorane utrnula, dok je orkestar čekao maestrov ulazak, on je zapazio ovu ženu. Nije bio jedini od muzičara koji je uočio njeno prisustvo. Na prvom mestu zato što je bila sama u loži, mada budući da to nije redak slučaj, takođe nije bio ni čest. Na drugom mestu zato što je bila lepa, možda ne najlepša među ženskom publikom, već lepa na jedan neodređen način, osoben, neobjašnjiv rečima, poput stiha čiji krajnji smisao, ako nešto takvo zaista postoji u stihu, uporno izmiče prevodiocu. I, na kraju, zato što njen lik, usamljen tamo u loži, okružen prazninom i odsustvom, kao da je boravio u ničemu, izgledala je kao izraz beskonačne samoće.“
 
Ovaj pasus ukazuje na ono što mislim da je jedna od glavnih karakteristika mog rada: prihvatanje da je nemoguće moguće i uzimanje iz te rizične premise svih posledica koje mašta donosi, čak i ako logika trpi. Prust je možda video smrt, ili je mislio da jeste, u podnožju svog kreveta, prerušenu u debelu ženu obučenu u crno, ali smrt nema suštinu ako je ne suočimo sa granicom mogućeg da bismo je drugačije videli, da bismo dobili unutarnji scenario zamišljenog gde je sve moguće. U ovom romanu, smrt kupuje novu haljinu da bi otišla na koncert. Nemoguće, reći ćete i ja ću odgovoriti: Da, ali ne više.“

 "Hvala ti, Žoze Saramago", Lisabon, oktobar 2010.


Autor: Maja Jagi
Izvor: theguardian.com


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
akcija 399 sjajni naslovi po odličnoj ceni je osvežena i produžena  laguna knjige Akcija „399 – sjajni naslovi po odličnoj ceni“ je osvežena i produžena!
24.08.2019.
Izdavačka kuća Laguna je prošle godine obradovala čitaoce akcijom „399 – Sjajni naslovi po odličnoj ceni“, na kojoj su se našle veoma zanimljive knjige iz različitih žanrova. S obzirom na velik...
više
edukativne i zabavne knjige za male radoznalce u prodaji od 29 avgusta laguna knjige Edukativne i zabavne knjige za male radoznalce u prodaji od 29. avgusta
23.08.2019.
Za mališane koji tek počinju da otkrivaju svet edukativne i zabavne knjige za decu „Objasni mi… Zašto puž nema noge?“ i „Objasni mi… Zašto krava daje mleko?“ odličan su izbor.   Reč je o il...
više
uroš petrović uvek čitam po četiri knjige uporedo video  laguna knjige Uroš Petrović: Uvek čitam po četiri knjige uporedo [video]
23.08.2019.
Tokom junskog izdanja Noći knjige, pitali smo naše pisce kako čitaju: da li knjige njih nalaze, ili oni nalaze knjige koje bi čitali. Dobili smo vrlo zanimljive i inspirativne odgovore. Koliko i šta č...
više
intrige, zavere i ljubavni zanosi u romanu istanbulska lala iskendera pale laguna knjige Intrige, zavere i ljubavni zanosi u romanu „Istanbulska lala“ Iskendera Pale
23.08.2019.
Roman „Istanbulska lala“ Iskendera Pale vraća čitaoca u XVII vek u Otomansko carstvo i spaja misteriozno ubistvo u eri lala sa istorijskim događajima i folklorom iz tog perioda.   Nakon šest hi...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.