Odlična priča. Pisac se potrudio da uđe u srž jednog bitnog dela života svake žene. Onog dela života kada odlučite da imate dete. Ili da ga nemate. Priča ide kroz živote tri žene, jedna ne želi decu, druga očajnicki želi dete, dok se trećoj trudnoća "dogodi baš kada ne treba". One su sestre koje nisu imale pravu porodicu jer ih je majka napustila u detinjstvu. Zbog toga svaka od njih želi, na neki svoj način, pravu porodicu. Parson se nesumnjivo pozabavio pitanjima trudnoće, pobačaja, komplikacija, ali i svemu onome lepom sto sledi nakon rođenja bebe.

Od svih romana Tonija Parsonsa, ova knjiga mi se najmanje svidela, svakako se ne nalazi u vrhu njegovih najboljih dela. Pokušao je da razume žene kroz većinu priče ali mislim da je mnogo bolje osmislio muške likove koji su dobili vrlo skroman prostor. Nije mi se dopalo to što sugeriše da žena koja nije majka, nije ni ostvarena, i da je porodica bez dece tužna. Mogao je da dopusti barem jednoj od sestara stav da se ostvari bez majčinstva. I sama sam majka, to je nešto najlepše na svetu, ali prosto se mora braniti pravo svake žene da odluči da li je za majčinstvo ili ne i da ukoliko nije ne treba dobiti jednu lošu etiketu. Ruku na srce, pojedine doživljaje jeste predstavio donekle tačno, negde je sklon preterivanju, ali stav koji se provlači kroz celu knjigu nije najbolji. Toni je prosto morao prepustiti jednu ovakvu temu ženi, jer vrlo naglašeno se vidi u nekim situacijama da je roman pisao muškarac.

Posle "Covek i decak" bilo je svega, i sva sreca da nisam digla ruke od Parsonsa, kad mi je pod iste dopala "Prava porodica". Apsolutno fantasticno, i istinito, i nemoguce da muskarac toliko duboko i uspesno provali u zensku intimu!

ova knjiga je veoma posebna.radi se o ljubavi koja se stvara u tezim trenucima,naravno postoji uvek u porodiciama ali postajemo blizi i nas odnos je cvrsci.glavna junakinja ket i njene sestre sada kada imaju svoj zivot i dalje zive u proslosti jer imaju traume jos od malena.plase se da oni nedozive da ih majka ponovo ne napusti[mentalno ].ova knjiga je dobila svu moju paznju i ocaralame.

Уз књигу "За моју малу", ово је најбоља Парсонсова књига. Све сам их прочитао и ова је убедљиво оставила највећи утисак на мене. Издваје се, вероватно, јер су по први пут главни јунаци (односно јунакиње) жене. Само молим Тонија Парсонса да престане да пише о ваљушцима, Хонг-Конгу, Кини и Јапану, јер ове детеље до сада није пропустио ни у једној књизи, а цела та прича постаје досадна.