Laguna - Bukmarker - Zašto su nam bajke potrebne: Dženet Vinterson o Oskaru Vajldu - Knjige o kojima se priča
Sajamski dani od 15. do 31. oktobra
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Zašto su nam bajke potrebne: Dženet Vinterson o Oskaru Vajldu

Magične bajke za decu Oskara Vajlda često su zanemarivane, ali su pravo uživanje i ukazatelj toga koliko je mašta važna za sve nas – i za mlade i za stare.

„U daljini, kao savršen biser, može se videti božji grad. Toliko je divan da se čini kao da bi dete moglo do njega da stigne jednog letnjeg dana. A dete bi i moglo. Ali za mene i meni slične to je drugačije. Nešto se može razumeti u jednom trenutku, ali i zaboraviti u dugim satima koji slede...“

– Oskar Vald, „De profundis“, prevod: Aleksandra Branković

Oskar Vajld je napisao „De profundis“ u tamnici u Redingu, gde je služio dvogodišnju kaznu zato što je bio ono što jeste; bio je homoseksualac. U pritvor je poslat 1895. godine, nakon jednog od najčuvenijih suđenja u engleskoj istoriji. Vajld je bio u strasnoj ljubavnoj vezi sa lordom Alfredom Daglasom, sinom markiza od Kvinzberija, koji je bio nasilnik, ženskaroš, zavisnik o kocki i bokser amater (kome možemo da se zahvalimo za Kvinzberi pravila u boksu). U njegovom privatnom životu nikada nije bilo ferpleja. Kvinzberi je bio strašan siledžija koga je prezirala i rođena porodica. Kao prava karikatura muževnosti, gnušao se umetnosti i lepote kojih je Vajld bio zagovornik, i pod lažnom maskom toga da spasava svog sina od sodomije, postarao se da ponizi Vajlda koji je tada bio na vrhuncu slave.

Tragedija leži u tome što je uspeo da ostvari svoj cilj. Vajld je postao najozloglašeniji čovek u Velikoj Britaniji. Kvinzberi ga je doveo do bankrota. Prodata su čak i njegova autorska prava i lična biblioteka. Nakon izlaska iz zatvora 1897. godine, bio je prinuđen da živi u inostranstvu, zauvek rastavljen od svoje žene i dece, koji su promenili prezime. Nakon tri godine zadesila ga je smrt.

Vajld je voleo svoje sinove i bio je posvećen otac. Voleo je i svoju ženu Konstancu Holand; u porodičnom okruženju, i verovatno samo pod tim okolnostima, Vajld je ispoljavao neočekivano konvencionalne sklonosti. Voleo je on žene, ali je među muškarcima (heteroseksualcima i homoseksualcima) viktorijanskog doba bilo ustaljeno da se interesovanja i uzbudljive rabote upražnjavaju izvan porodičnog gnezda – sa drugim muškarcima.

U odnosu na druge muškarce svog doba, Vajld se isticao po tome što je bio ekscentričan, vispren i provokativan. Atmosfera muških škola, univerziteta, vojske, klubova za gospodu i javnog života čiji su učesnici bili isključivo muškarci, funkcionisala je po principu prećutnog dogovora – bilo da se radi o ljubavnicama ili nedoličnom ponašanju. „Ljubav o kojoj se nije smelo govoriti“ smatrala se kriminalnim delom, pa ipak, Vajldov pravi zločin bio je taj što je razotkriven. Licemerje nisu izmislili viktorijanci, ali su prvi prekvalifikovali taj greh u vrlinu.

Osramoćen i utamničen, dok mu se zdravlje pogoršavalo, Vajld je napisao podugačko pismo Alfredu Daglasu, koje je kasnije objavljeno kao knjiga „De profundis“. U pitanju su promišljanja o veri i nadi, patnji i oprostu, ljubavi i umetnosti. Ono što je čudno jeste to da ovim, svojim poslednjim celovitim delom, Vajld tonom i duhom podseća na svoj prvi autentični rad – bajke ili priče za decu koje je napisao tik nakon rođenja svojih sinova, Sirila i Vivijena.

Dela po kojima je Vajld ostao zapamćen pisana su u periodu kraćem od 10 godina. Zbirka „Srećni Princ i druge priče“ objavljena je 1888. godine. Ono označava početak Vajldove istinske kreativnosti. Držao je predavanja širom Amerike – što neće ostaviti preveliki trag, kao ni novinarski radovi ili poezija koju je pisao. Objavio je veliki broj pesama, ali nije bio valjan pesnik – teško je nalazio prave reči, dok mu je stil bio staromodan. Čitajte ih uporedo sa poezijom Emili Dikinson, Volta Vitmana ili V. B. Jejtsa i biće vam jasno. Danas se ne proučavaju njegovi stihovi – zastareli su i zaboravljeni; previše su pastoralni. Neki od prvih dramskih tekstova takođe su oskrnavljeni preteranom upotrebom suvišnih reči. Vajld je u svojim najgorim danima pisao prekitnjasto, a u najboljim – bio je briljantan.

Čini se da je rođenje dece u Vajldu, kao piscu, izazvalo preporod. Kao da je ispario uticaj monotonog helenizma. Prekitnjatost je nestala. Tu i tamo, ponegde će se naći preterano kitnjasti opisi i nikada neće odustati od biblijskih momenata, ali će mu se stil pisanja generalno promeniti. Pisanje će postati slobodnije i britkije, sa više samoanalize, ali nikada samoljubivo.

Stručna kritika Vajldove bajke često karakteriše kao usputni sentimentalizam koji je naškrabao ikonoborac tokom kratke faze bebimanije. Međutim, pojavom romana o Hariju Poteru autorke Dž. K. Rauling i serijala „Njegova mračna tkanjaFilipa Pulmana, književnost za decu ponovo dobija centralni, umesto periferni fokus, premeštajući se na to šta deca čitaju, na to šta pišemo o tome šta deca čitaju i šta čitamo kao odrasli. Makar smo uspeli da spoznamo da mašta ne zavisi od starosti. Vajldove priče za decu su izvrsne. Smatram da bi ih trebalo ponovo razmatrati kao definišući deo njegovog kreativnog procesa.

„Srećni Princ“ ukazuje na novi ton u Vajldovom stilu: o gubitku. Prisustvo emocija odlikuju Vajldova dela, a poeziju tuga, ali nadalje gubitak u njegovom stvaralaštvu neće biti samo poza; ona je stvarna.

Bajke su oduvek podrazumevale preokret sudbine. To se dešava u dva smera: prosjaci postaju kraljevi, dvorci se pretvaraju u udžerice, razmaženi sin obraće bostan. Vajldov lični preokret sudbine, od slave i bogatstva do siromaštva i progona, obavijen je istim vidom ubrzane dramatičnosti. Bajke takođe uvek govore o transformacijama na najrazličitije načine – žabe koje postaju prinčevi, ugalj koji postaje zlato – a ukoliko nemaju izrazito naglašenu moralnu pouku, uglavnom imaju srećan kraj. U Vajldovim bajkama transformacije poprimaju odlike gubitka. Čak se i „Zvezdani Dečak“, gde saosećajnost pobeđuje zlobu i taštinu, završava tako što kraljevstvo nastavlja da postoji samo tri godine.

Vajld je u sebi nosio dozu proročkih moći. U njegovim pričama za decu mogu se pronaći nagoveštaji sudbine koja će ga zadesiti. Kao da je dete u njemu pokušavalo da ga upozori o opasnostima koje će ga kao odraslog snaći. „Svako umetničko delo je ispunjenje proročanstva“, napisaće u „De profundisu“.

„Srećni Princ“ je priča o pozlaćenoj i draguljima ukrašenoj statui koja se na pijedastalu izdiže visoko iznad grada. Jednoga dana, Lastavica koja je kasno poletela za Egipat, nakon ljubavnog neuspeha sa Trskom („Ona ne ume da razgovara“), zaustaviće se da napravi predah u podnožju statue Srećnog Princa, koji će joj ispričati o svim patnjama koje primećuje. Princ će zamoliti Lastavicu da uzme rubin iz njegovog mača i pokloni ga siromašnoj porodici. Lastavica će tako i učiniti. Princ će preklinjati Lastavicu da ostane i sa njega skine sve zlato i dragulje i razdeli ih unesrećenima. Vreme će postajati sve hladnije, a Lastavica će znati da je vreme da krene ka toplijim krajevima. Ali nakon što izvadi dragulje iz Prinčevih očiju, shvatiće da mora da ostane sa njim jer je sada Princ slep. Ova scena je predivan omaž „Kralju Liru“, kad oslepelog Glostera ne napušta njegov sin Edgar – kao što i Kordelija ne napušta ljubavlju zaslepljenog Lira.

Stiže zima. Lastavica umire kraj Prinčevih stopala, koji više ne sija pređašnjim sjajem. Gradonačelnik daje naredbu da se statua ukloni – predloživši da se stavi njegova. Kada radnici počnu da tope statuu Princa, shvataju da ne mogu da istope njegovo srce. Njegovo srce bacaju na hrpu smeća, pokraj tela Lastavice.

Sumnjam da bi išta više nalikovalo opisu društva koje je odbacilo Vajlda i njegov genij, društva opsednutog izgledom i indiferentnog prema umetnikovoj maštovitosti. Ptica često predstavlja dušu – a ako je Vajld Srećni Princ, onda je Lastavica njegova duša, koja mu se vraća i ne želi da ga napusti. Trska, plitkih korena, koketna, rastrzana vetrovima, zasigurno predstavlja Daglasa.

Vajld je verovao u postojanje duše. Poigravao se sa idejama razdvajanja sopstva i duše. To je centralni motiv u njegovom jezivom romanu „Slika Dorijana Greja“, ali je prvi put istražio ovu zlosutnu temu u bajci „Ribar i njegova duša“. Mladić želi da se ratosilja svoje Duše kako bi mogao da se oženi Sirenom. Od Veštice dobija čarobni mač kojim će izvaditi svoju Dušu. Ali Duša mu se jednom godišnje vraća, tražeći pomirenje. Priča se završava smrću, ali kraj nije tragičan – makar ne po merilima Vajldovog sveta, u kom je Ljubav najvrednija. I upravo Ljubav zahteva najveću žrtvu.

U bajci „Slavuj i ruža“, Slavuj boji belu ružu krvlju iz sopstvenog srca kako bi nesrećni student mogao da pokloni najlepši cvet svojoj dragoj. Njegova draga ga odbija, kao i ružu, koja će završiti u jarku i potom biti izlomljena točkovima zaprežnih kola. Kao što Vajld poručuje Daglasu u „De profundisu“: „Dokopavši se mog života nisi znao šta da učiniš sa njime... stoga si ga slomio“.

Ravnodušnost prema darivanju i žrtvovanju je tema ovih bajki. U bajci „Infantkinjin rođendan“, ohola princeza ponižava patuljka koji je voli. U „Odanom prijatelju“, sebični milnar se sprijateljuje sa malim Hansom, prostodušnim mladićem koji voli da brine o svojoj bašti. Mlinar voli da razglaba o prijateljstvu i neće posustati u pokušaju da ubedi malog Hansa da su voće i cveće koje uzima iz njegove bašte odraz prijateljstva. „Trenutno znaš samo šta je prijateljstvo u praksi, a jednog dana ćeš imati i teoriju“. Mlinar nikada neće pokloniti nešto zauzvrat, i kada konačno sve oduzme Hansu i on umre od hladnoće, gladi i umora, mlinar će pomisliti kako je sebično od Hansa što je umro – što svakako nije nešto što bi bilo koji prijatelj učinio.

Nakon što je Vajld pušten iz zatvora, živeo je od 3 funte na nedeljnom nivou, a Daglas, koji je godinama živeo o Vajldovom trošku, nasledio je 20.000 funti. Odbio je da deo novca podeli sa Vajldom. Ipak, uzor za mlinarev sebični lik Vajld je pronašao u slikaru Visleru. Visler je bio sarkastičan i koristoljubiv prijatelj koga je Vajld ismejao u priči „Izuzetna Raketa“. U ovoj priči o vatrometu koji je namenjen za kraljevsko venčanje, Raketa sebe vidi kao zvezdu večeri: „Jedini način da se neko održi u životu jeste da bude svestan inferiornosti drugih“. Visleru nije bilo drago zbog Vajldovog uspeha i postepeno je bivao sve gori prema svom prijatelju. Kako je Vajld postajao bliskiji sa Kvinzberijem, tako se Visler povlačio dok ga nije konačno napustio. Kasnije, kada je Vajld pušten na slobodu i imao poteškoća sa pisanjem, Visler je predložio da pokuša da piše za ulične zabavljače. Kao što je Vajld jednom primetio, Visleru je umetnost oduvek podrazumevala samoljublje.

Vajlda je tokom celog života privlačila katolička vera, ali je kršten tek na samrtnoj postelji. Imao je teoriju prema kojoj je Isus predstavljao savršen primer onoga čemu bi umetnik morao da teži – bio je pravi individualista, s radikalnim pogledom na politička i društvena pitanja, neko ko je uživao u društvu siromašnih i izopštenih – kao i sam Oskar Vajld. To je neko ko ume da prašta i u kome se ljubav preobražava u maštu. Šta je vaskrsnuće ako ne trijumf mašte nad iskustvom? Vajldova bajka koja se najotvorenije dotiče religije je „Sebični Džin“. U svetu u kom večno vlada zima, mnogo pre nego što je K. S. Luis osmislio Narniju, Vajldov Džin predstavlja i tipičnog džina iz bajki, ali i viktorijanskog industrijalca. Vajld je prezirao neumernost i gomilanje materijalnih stvari, koji su bili odlika njegove epohe – ne zato što je bio socijalista, već zato što je sav njegov napor, njegov kult prema umetnosti i estetici, bio otpor prema otupljenju duše.

Kada Džin izgradi zid oko svega što je „njegovo“ i otera svu decu, istovremeno će oterati i proleće. Jedino društvo će mu praviti sneg, grad i oštri vetar. Onda, jednog dana, čudnovatom intervencijom, bez apela i nezasluženo, deca će se vratiti kod Džina kroz rupu u zidu, predvođeni najmisterioznijim detetom, koje će Džin naposletku zavoleti. Upravo je to isusoliko dete, koje se vraća kod Džina dok je on na samrti i prekriva njegovo telo belim pupoljcima, potpuna suprotnost snegu koji je predugo prekrivao baštu. Detence će u povratku zadobiti rane na šakama i stopalima – ali kao odgovor na Džinov plač za osvetom, dete će objasniti da su to „rane ljubavi“.

I onda kada Ričard Dokins sa ozbiljnošću kaže kako su „mnoge bajke koje sam čitao pružile mogućnost žabama da se pretvore u prinčeve; da li to ima neki podmukli uticaj na racionalnost – nisam siguran“, znamo da je napravio kategoričku grešku.

Razum i logika su oruđe pomoću kojih razumemo svet oko sebe. Takođe su nam potrebna sredstva koja će nam pomoći da razumemo i sebe. To nam omogućava mašta. Kada dete čita o Slavuju koji daruje svoju krv i pesmu ruži zarad ljubavi, ili o sebičnom Džinu koji se ograđuje od života, ili o ribaru koji želi da se ratosilja svoje duše, ili o statui koja oseća patnje sveta mnogo jasnije od matematičara koji se podsmehuje svojim učenicima što sanjanju anđele, dete će istoga trena spoznati svu misteriju i istinu koja se krije u takvim pričama. Svi mi smo se u nekom životnom trenutku osećali kao neshvaćeni idiot koji uspeva da ubije zmaja, pridobije blago i oženi princezu.

Kao objašnjenje sveta koji nas okružuje, bajke su tu da nam objasne ono što nauka i filozofija ne mogu, niti treba da nam objasne. Postoje različiti načini saznanja. „Donesi mi dve najdragocenije stvari iz grada“, rekao je Bog jednom svom anđelu. I anđeo mu donese olovno srce i mrtvu pticu.

Autor: Dženet Vinterson
Izvor: theguardian.com
Prevod: Aleksandra Branković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
na današnji dan mobi dik prvi put odštampan u samo 500 primeraka laguna knjige Na današnji dan: „Mobi Dik“ prvi put odštampan u samo 500 primeraka
18.10.2021.
Šesti roman Hermana Melvila prvi put je objavljen u Londonu 18. oktobra 1851. godine, u tri toma i pod naslovom „Kit“ (The Whale). (U to vreme, pre pojave zakona o autorskim pravima, bilo je uobičajen...
više
seksrealizam balade dekadenta  laguna knjige Seksrealizam „Balade dekadenta“
18.10.2021.
Wellcum. Ovaj naziv jednog (svakako specifičnog) hotelskog kompleksa, u kome se dešava mali ali bitan deo radnje „Balade dekadenta“, mogao bi da stoji kao dobrodošlica i uvod u roman Marka Braković...
više
sajamski dani su počeli video  laguna knjige Sajamski dani su počeli! [video]
18.10.2021.
Da su Sajamski dani u knjižarama dobra alternativa Sajmu knjiga, potvrđuje veliko interesovanje čitalaca koji su posetili knjižare Laguna i Delfi prvih dana manifestacije. Veliki popusti na izd...
više
vreme je da se radi drugačije knjiga o netfliksu ne pravilima u prodaji od 19 oktobra laguna knjige Vreme je da se radi drugačije – „Knjiga o Netfliksu: Ne pravilima“ u prodaji od 19. oktobra
18.10.2021.
Verujte svom timu. Budite radikalno iskreni. I nikad, apsolutno nikad ne pokušavajte da udovoljite šefu. Uz ove principe se video-klub preobrazio u jednu od najneobičnijih i najuspešnijih kompanija u ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.