VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Vladimir Tabašević: Mi smo generacija opterećena viškom krivice

Takvu neku reku, koju mogu da pregazim, ja uporno premošćujem, napisao je Vladimir Tabašević (32) u Ninovom nagradom ovenčanom romanu „Zabluda Svetog Sebastijana“ (Laguna).


 
Priznanje mu je uručeno 21. januara u Jugoslovenskoj kinoteci, primajući ga rekao je da će nastaviti svoje istraživanje jezika „da bi komunicirali ljubav“, pred svečanost se dogovorismo da razgovor napravimo kad zveckanje čaša na koktelu utihne... No, zveckanje se odužilo, a i broj onih koji htedoše da s njim razmene po koju reč se, kako je vreme odmicalo, nije smanjivavao. Zalud je bilo i strpljenje jer laureat odluči „bolje mejlom“. A laureatova se ne poriče...
 
I bi mejlom.
 
Vladimir Tabašević, dobitnik Ninove nagrade, više nije vest, sad je samo činjenica najjednostavnijim jezikom sročena. Nagrada vam je uručena, talas medijskog interesovanja vam je na plećima, a vaše osećanje u odnosu na sve to je...?
 
– Iznuren sam, mašina (dez)informisanja melje, traže se novi odgovori na ista pitanja, traže se nova pitanja, sve polako prestaje da ima veze sa književnošću i postaje jedan balon u kojem postajem dosadan i samom sebi.
 
Pri početku romana (str. 35) kažete „kasnije će voleti da govori dobar dan svakome“, nešto kasnije (str. 63/64) „Pred decom bez roditelja leptiri idu brže nego pred ostalom decom. (...) Deca kad ih jure tad se uče životu – pred njima beže, a ona ih jure i posle prva tri pokušaja znaju da nikad neće uhvatiti tu nemilosrdnu leptirsku gamad. Ako jednog slučajno i uhvatiš, on ti kuka pod prstima i praštaš mu odma’ sve što nikad nisi mogao da ga uloviš. Što ti je danima bežao kao da je ceo svet nestabilan“. Šta je važnije danas u odrastanju: lov na leptire ili voleti (i umeti ) da kažeš - dobar dan?
 
– Kao detetu, lov na leptire je prvi znak da će kasniji svet, svet odraslih, biti klimaviji nego što nas o njemu uče od malih nogu. Ko od leptira nije naučio da nema izvesnosti, taj uzalud govori „Dobar dan“ bilo kome.
 
Roman „Zabluda Svetog Sebastijana“ je natopljen  dubokim tragovima ratova devedesetih na ovim prostorima. U knjizi (str. 132/133) navodite: „Otadžbina, to je svet gde su naši očevi poginuli, podzemni, mrtvi, koji su se svojim glavama nekud nešto zaleteli, stradali, a iznad njih ostali živi, angažovani umetnici i političari, da pevaju i podsete nas, svoj ceh da naprave, da naplate, uspešnom pesmom ili političkom parolom da proslave tuđe smrti u ime novih pogibija koje se pretvaraju da sprečavaju“. Gde ste vi i vaša generacija u toj otadžbini, gde su generacije mlađe od vas?
 
– Tu je moja generacija, letimo, nego nas ne vidi niko. Prethodna generacija se još uvek radosno dobacuje vrućim krompirom zvanim „devedesete su nam pojele mladost“. Mojoj generaciji je toliko pojedena mladost da nismo ni imali priliku za svojim „devedesetim“. Ljudi su ginuli, mi smo stasavali pod teretom da ne smemo poželeti normalan život. Mi smo generacija opterećena viškom krivice. Generacija koja dolazi iza moje, duboko verujem, ne koristi isti jezik kao moja generacija. To još uvek nije promišljeno, to kako i koliko se ne razumemo međusobno.
 
Kažete pred kraj (str. 191): „Iako je bila u pravu što protiv tog sveta misli ono što je mislila, njena najveća slabost bila je ta što joj se nije dalo da shvati da je upravo ona, i njena takva nastojanja, taj svet koji osuđuje“. Dakle, imaju li mlađe generacije odgovornost?
 
– Stariji se pravdaju da sve što čine, čine zbog nas, mlađi se uporno opiru svemu tome, sve to me podseća na onu Lakanovu: „Ljubav je kad neko ono što nema daje onome kome to ne treba“. Sve, naravno, pod paravanom zabrinutosti i sa idejom da se „htelo sve najbolje“.
 
Jedan ste od osnivača portala Prezupč, koji se, kako stoji u vašoj kratkoj biografiji, bavi pitanjem klasnih odnosa u društvu... Šta je po vama ključ klasnog društva danas?
 
– Altiser kaže da „postoji prioritet klasne borbe nad egzistencijom klasa“. Živimo u duboko klasno podeljenom društvu u kojem se, paradoksalno, za interese obespravljene klase zalažu samo politikanti koji nemaju stvarnu potrebu da menjaju nabolje kvalitet života podjarmljene klase, već imaju ideju da, na brzaka, putem samolegitimizacije, nađu svoj udeo u odlučivanju i vlasti. Omladinske, kvazimarksističke organizacije, kojima listom pripadaju sve sami povlašćeni snobovi ovog društva, uporno nastoje da kompromituju svaki pojam koji se tiče slobodarske ideje. Oni kao kakvi vampiri neprestano traže „autentično“ mesto – radnički protest, prinudna iseljenja, itd – na kom bi se predstavili kao politički subjekt. Tu naizgled nema ništa sporno. Neka omladina se organizovala da stane na stranu obespravljenih. Ali stvari, naprosto, nisu onakve kakvim nam se čine. Mišljenja sam da je radnička klasa danas bar dvostruko eksploatisana. Prvo, ona se eksploatiše na radnom mestu, drugo – eksploatiše se u svrhe postizanja jeftinih političkih poena. Sitni, mladi politikanti koji haraju internetom, prave hajke, smicalice, umišljajaju da je u interesu nekog famoznog proletarijata da oni budu makijavelisti, kako bi se domogli određene vrste političke moći. Stvari oko politike nisu tako proste. Da se vratim na pomenutu tezu Luja Altisera, danas je važno prepoznati činjenicu da eksploatator nosi masku zabrinutog za radničko pitanje. Ne postoje bolje zabave u ovom gradu od zabava koje organizuju mladi levičari, poreklom iz bogatih familija, koji osim toga što uživaju sva luksuzna i korisna dobra koja su danas dostupna malom broju ljudi, uporno se nameću i kao moralne vertikale društva. Ekscesivna zloupotreba narkotika, histerična „ljudskopravaška“ retorika, neprestana hajka protiv nekakve nepravde – samo su neki od odlikovnih znakova današnje buržoazije. Dakle – danas ćeš buržuja prepoznati po tome što uporno priča antiburžujsku priču.
 
Po onome što se može naći na internetu, Prezupč duhovito, pronicljivo (i uglavnom površno) markira socijalne teme, pre svega nejedanakost... Može se uvideti i da se Prezupč ubraja u one kojima nisu strane logike i boje mejnstrima navijača, zatim tvrđih desnih orijentacija?
 
– Mi smo pošli od realnog saznanja da radničku omladinu sa periferije, danas ne interesuje da se bavi antikapitalizmom. Sve što se tiče antikapitalizma kao ideje, komunicira se previše apstraktnim pojmovima. Onda smo shvatili da ne postoji način da se ideja komunicira, a da u nekom trenutku ne dođe do faktičke zloupotrebe same stvari. Odustali smo od bilo kakve vrste propagandističkog naglabanja, ugasili stranicu, i nastavili da mislimo gde su i da li su moguća eventualna ostrva slobode.
 
A kako gledate na aktuelnu društvenu, političku situaciju? Političku scenu i njene glavne aktere? Protestne šetnje subotom?
 
– Lakan je šezdesetosmašima, studentima, rekao: „Tražite novog gospodara“. Mi danas na ulicama vidimo politiku bez politike, šetače koji svi zajedno nemaju niti jednu jedinu pozitivno formulisanu ideju svog okupljanja. Jedino što ih spaja jeste ideja da su protiv aktuelne vlasti, a u tome ne možemo a da ne vidimo da je to ništa drugo do način da se dođe na vlast. Badju kaže da se politička organizacija mora organizovati oko pozitivno formulisanih političkih načela. Jedni kažu „Stop krvavim košuljama“, drugi, koji vole da veruju za sebe da su promišljeniji, kažu: „Stop krvavim radničkim odelima“, a radnik, neki stvaran radnik, čije je to krvavo odelo, ne prepoznaje se ni u jednoj od tih parola, ne zbog toga što nema dovoljno svesti da shvati da se parola odnosi na njegovo krvavo odelo, nego, naprosto, jer na licima onih koji nose te parole on tačno vidi da se ne obraćaju njemu već svojoj volji za vlašću. Pre neku godinu su isti ti ljudi, u znak protesta zbog nesrećno nastradalog preprodavca lubenica, sa osmesima bacali, navodno u znak protesta, lubenice ispred zgrade Vlade. To je jedan od bizarnijih momenata tih pobuna i jedna od bezobraznijih zloupotreba nečijeg realnog stradanja.
 
U jednom intervjuu hrvatskim medijima u jesen 2017. ste rekli: „Unapred računam  na tuđe predrasude za koje im onda dajem povoda“, a šta danas kažete?
 
– Danas već nema potrebe da dajem povoda bilo kome za bilo šta, sama činjenica da se pojavuljem, govorim i mislim, javno, na način na koji se pojavljujem i govorim, dovoljan je povod za sve nesporazume. Umetnik, naposletku, to radi i svestan je da to radi.

Autor: Tatjana Nježić
Izvor: blic.rs


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nedeljnik u knjižarama delfi laguna knjige Nedeljnik u knjižarama Delfi
13.11.2019.
Novi broj lista Nedeljnik naći će se na kioscima u četvrtak, a od petka ga možete kupiti za samo 1 dinar u svim knjižarama Delfi širom Srbije uz kupovinu bilo koje Lagunine knjige, knjige drugih izdav...
više
promocija marojevićevog romana o pijanstvima u novom sadu laguna knjige Promocija Marojevićevog „Romana o pijanstvima“ u Novom Sadu
13.11.2019.
U Gradskoj biblioteci u Novom Sadu (Dunavska 1) u ponedeljak 18. novembra od 19 sati biće održana promocija nove knjige Igora Marojevića „Roman o pijanstvima“.   Na promociji će pored autora go...
više
flixbus poklon vaučeri u knjižarama u beogradu i novom sadu laguna knjige FlixBus poklon vaučeri u knjižarama u Beogradu i Novom Sadu
13.11.2019.
U saradnji sa kompanijom FlixBus spremili smo sjajne pogodnosti za sve ljubitelje putovanja i čitanja. Uz svaku kupovinu u knjižarama Delfi u Beogradu i Novom Sadu dobijate poklon vaučer koji vam omog...
više
jovica aćin u zrenjaninu laguna knjige Jovica Aćin u Zrenjaninu
13.11.2019.
Udruženje „Bagljaškult“ iz Zrenjanina u petak 15. novembra organizuje književno veče Jovice Aćina, kada će biti predstavljene njegove knjige „Srodnici“ i „Pilot tramvaja“ u izdanju Lagune.   Po...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.