Laguna - Bukmarker - Svetislav Basara: Desanka Maksimović je u suštini jedva osrednja pesnikinja. Pravo čudo je što Andrić nije streljan - Knjige o kojima se priča
SAJAMSKI DANI od 15. oktobra do 1. novembra
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Svetislav Basara: Desanka Maksimović je u suštini jedva osrednja pesnikinja. Pravo čudo je što Andrić nije streljan

„Srbija je na ivici egzistencije i na rubu pameti“, napisao je Svetislav Basara u svom novom romanu „Kontraendorfin“.



Delo se nedavno pojavilo u izdanju Lagune, kako to biva kad je ovaj čuveni pisac u pitanju; naprečac osvojilo čitaoce, a prati ga odrednica da je svojevrstan dragulj u Basarinom opusu o demontiranju srpskih mitova, da u njemu detronizuje nacionalne veličine i bardove (od Andrića do Đilasa), razobličava istorijske i biografske kontroverze… Ukratko; britko i bespoštedno, uz neodoljivu duhovitost, preispituje srpski mentalitet, ideološke zanose, nacionalne megalomanije… Literarno snažna, groteskna i ubojita satira.

Upitan šta je bio početni ili ključni motiv za nastanak romana „Kontraendorfin„ čiji se zanimljivi naziv referiše na poznati enzim koji nastaje u hipotalamusu (endorfin) čije oslobađanje (konzumiranjem čokolade, seksa...) rezultira osećanjem zadovoljstva, Basara kaže:

„Kao i za pisanje ostalih mojih romana, osnovni motiv mi je bio – psihodrama, sublimacija banalnog i otužnog, umetničko uobličavanje tegoba koje me pritiskaju. Dok sam bio mlad, te tegobe su bile lične, unutrašnje, pa sam o tome i pisao, od kraja osamdesetih naovamo neuroza, na kraju i psihoza, postali su kolektivni fenomen, pa sada o tome pišem. 'Kontraendorfin' je slika – bilo bi dobro da je slika u likovnom smislu, bilo bi očiglednije – jednog društva (mislim na naše, da ne bude zabune) do grla potonulog u govna, a opet, narcistički zaljubljenog u samo sebe. Dok sam se kanio da počnem pisati, pročitao sam vrlo interesantnu knjigu lekara i filozofa Žorža Kangilema 'Normalno i patološko', u kojoj sam naišao na mesto koje, otprilike, kaže da je patološko patološko samo u odnosu na normalno, dok je samo za sebe ne samo normalno, nego i funkcionalnije od normalnog.

I?

To je bio okidač. Kangilemu sam pripisao teoriju o izraslini na hipothalamusima balkanskih naroda – kontrahipofizu – koja luči kontraendorfin, enzim (hormon) nesreće i pometnje. To bi u XIX veku moglo proći i kao naučna činjenica, u XXI je upotrebljiva za roman o društvu u kojem je jedina dinamika nasilje ili bar nasilničko ponašanje, društvu koje niti može niti želi da živi u iole normalnim okolnostima.

Knjigu prati opaska da demontira srpske mitove, veličine, percipira neuralgične tačke mentaliteta i istorije. A to, između ostalog, otvara pitanje (ne)moći književnosti?

Ma kakvo demontiranje mitova, time se bavi – ili bi trebalo da se bavi – preduzeće „Projektomontaža“ (ako još postoji). Kako malopre i rekoh – „Kontraendorfin“ je jedna od sijaset mogućih priča o Srbiji od posleratnih do današnih dana zasnovana delom na stvarnim, delom na stvarnim a dosoljenim, delom na izmišljenim gnusobama, od kojih su izmišljene bezazlenije (i verovatnije) od stvarnih.

Jedan od likova u romanu je slikar Stojković, na prvim stranicama između ostalog postavljate pitanje ko sve zapravo snosi odgovornost za smrt dede. I kasnije u romanu, na ovaj ili onaj način, smrt je neretko tu, a uz nju, u ispisanim redovima ili između njih, i pitanja šta znači, kako se živi kad je ubijanje zadatak, izazivanje tuđe smrti posao?

U pitanju je Kaloperovićev, ne Stojkovićev deda. Stojković, zapravo, Kaloperovića „optužuje“ da je, iako još nije bio rođen, sopstvenog dedu tipovao Đilasu, seljačkoj varijanti Sen Žista Užičke Repuplike. Stojković istorijske događaje posmatra u svetlu poimanja vremena Sv. Avgustina koji je pisao – citiram po sećanju – da onoliko koliko prošlost uslovljava sadašnjost, toliko i sadašnjost uslovljava prošlost. Vrlo mi je bliska ta teorija. Već sam je i ranije koristio. Tako sam u jednom romanu napisao da su knez – posmrtno unapređen u cara – Lazar i njegovi vitezovi izgubili kosovski boj za kaznu za nepočinstva koja će počiniti njihovi potomci, tj. mi, današnji, jučerašnji i prekjučerašnji Srbi.

Roman vrvi od autentičnih ličnosti, imena i upečatljivih priča, komentara, opaski uz njih. Primerice, kako piše, Desanku Maksimović je Kangrga „poetički besprekorno nazvao Megaplačipička“. Ima li na današnjoj javnoj sceni sluha za ironičnu notu duhovitosti koja u svojoj oštrini podrazumeva dobru volju i erudiciju?

Opštepoznato je da smo mi nenadmašni kad je u pitanju pogrešan izbor. Tako je i Desanka Maksimović uzdignuta na vrh ovdašnjeg Parnasa, iako je u suštini jedva osrednja pesnikinja. Njene uratke treba pevati uz harmoniku i ćemane, a ne čitati. Istovremeno, u tami (polu)zaborava čame Gavril Stefanović Venclović, Laza Kostić, Nastasijević, Popa, Petrović, Sekulić – da pomenem samo neke, spisak je mnogo duži – kojima se relativno odnedavno pridružio i Novica Tadić, vrhunac duhovnosti ovog osakaćenog i izmučenog jezika. Ne mislim da je spomenik za života umesto Desanki trebalo podići Novici Tadiću – koji je uzgred odbio da primi i nagradu „Desanka Maksimović“ – na Maksimovićkin pristanak na tako imbecilnu počast, govori sam po sebi sve i o podizačima spomenika i o ospomeničenoj.

Nije tu reč o počastima, kojih se pravi pesnici klone. Reč je o tome da je jezik najveći kapital svakog naroda, a da taj kapital uvećavaju mistici ili pesnici, dakle ljudi koji govore o onome o čemu se ne može misliti i govoriti i tome šire polje onoga o čemu se može misliti i govoriti. Da skratim, beatifikacijom Desanke – inače isfoliranom i površnom – samoosudili smo se da večno plačipičkarimo i tražimo pomilovanje od ovog ili onog cara Dušana.

Jedan od likova je i Andrić. Pomenuti junak Stojković kaže: „Zapitam se u tim trenucima zašto Andrić nikada nije streljan, a bilo je toliko prilika i povoda“, a dalje se navodi i da je naš nobelovac „mešanac iz protivprirodnog bluda Šopenhauera i Tozovca, Ćorkana i Kirkegora...“. Očekujete li reakcije?

Hvala bogu što Andrić nije streljan. Ali je pravo čudo što nije. Ispunjavao je sve uslove da bude. Posle rata su streljali i za mnogo manje grehe nego što je biti kraljev ambasador kod Hitlera. „Mešanac iz protivprirodnog bluda Šopenhauera i Tozovca, Ćorkana i Kirkegora“ je metaforična slika, ali zaista je potrebno u jednoj ličnosti spojiti Tozovca i Šopenhauera, Ćorkana i Kirkegora, čak i Kaljostra i Hudinija, pa – doduše po skupu cenu – preživeti nekoliko ideološki nespojivih, ali u suštini istih režima. Mi smo takva naopaka sredina u kojoj se svako ko preživi tri režima smatra nitkovom ili bar prevarantom, što nažalost često i jeste slučaj. Jedno od pitanja koja prećutno pokreće „Kontraendorfin“ je – kakvi su to režimi? Zašto svaku smenu vlasti – stvar uobičajenu i poželjnu – u Srbiji prati sečenje glava. Da li su tu krive ideologije ili nasilnost i beskarakternost režimlija? A da li će biti odbrambenih reakcija? Ne znam. „Kontraendorfin“ se uveliko prorađuje na raznoraznim ideološkim komisijama, ali da li će se – nakon što je Ljušić posle jednog pokušaja – dobio opekotine III stepena – neko latiti pera, nije izvesno, ja bih voleo da ga se neko lati.



U romanu je citiran Andrić iz „Znakova pored puta“: „Ne znam da li je ovo što ja radim i kako radim, realizam, ali verujem da je realnost“, potom kroz književno tkivo sledi da se „Andrićev realizam lažno predstavlja kao naša realnost“. Ukratko, otvarate vrlo interesantno pitanje odnosa realizma i realnosti. Dakle, kako stojimo s tim realizmom i realnošću danas i ovde?

Književnost je realnija od realnosti, ne izgleda tako, ali tako jeste. Tu ne mislim na realnost u ontološkom smislu koja nam je nedostupna, nego na realnost kao skup ljudskih predstava (ili češće zabluda) o realnosti. Ljudska realnost je manje ili više funkcionalna mentalna konstrukcija. Kao što su slikarska platna otkrivanje nevidljivog pomoću izobražavanja vidljivog, tako je literatura izgovaranje neizgovorivog putem izgovaranja izgovorivog. Andrićev realizam je diskretno – Andrić je bio diskretan – ali ubojito raskrinkao ovdašnje realnosti, pokazao ih kakve jesu. Osim bošnjačke (i delimično hrvatske) sve ostale realnosti su to shvatile kao kompliment. A uopšte nije.

Junak Stojković, govoreći o povratku iz Pariza, kaže i: „Čim sam zakoračio u živo blato Srbije, istog sam se trena osetio odvratno, ali ja sam se u Srbiju i vratio da bih se osećao odvratno, u Francuskoj je to nemoguće, nepristojno, verovatno i protivzakonito. Srbija je, pak, sa svoje strane, davala sve od sebe da se iz časa u čas osećam sve odvratnije“. Dalje se navodi „Srbija je ključni faktor u sistemu nezasluženih nagrada i izricanja nepravednih kazni“ kao i da je „na ivici egzistencije i na rubu pameti“. Jesmo li i danas na ivici egzistencije i na rubu pameti ili smo ivicu prešli, odnosno šta sledi posle te ivice (a da nije marica)?

Pitati šta posle, a prethodno ne pitati (i pronaći odgovor) šta je bilo pre, recept je za svakovrsnu propast i neprestano tavorenje na ivici egzistencije i rubu pameti. Ivicu nikada ne možemo preći, iako dajemo sve od sebe, zato što konačnost prebiva u beskonačnosti, a rub pameti ne možemo dosegnuti jer je glupost (rđavo) beskonačna.

Pominjete i Kukića, Tina Ujevića, Jašu Grobarova... U redovima o crnogorskom piscu Vukoviću (koji „nije umro nego je prošao“) stoji i da je „telo nužni smeštaj, izba za koju se kirija plaća životom“ te da je „materija, naročito organska, bofl i šund“. Šta kad je o ljudskom stvoru reč nije bofl i šund, i ima li toga danas, a ako ima, kakav je status...?

Ima puno tog u ljudskom stvoru i oko njega što nije bofl i šund, ali oko toga se ljudski stvorovi moraju dobro potruditi. Sam po sebi, čovek vredi taman onoliko kao i ono od čega je stvoren – dakle ništa. Ako se ponovo ne rodimo, kako je preporučeno u Evanđeljima, džaba smo se rodili. A ponovo se možemo roditi samo kroz verovanja kojima krči put umetnost. Tako se stvara apstraktni sistem vrednosti koje ne deluju same po sebi, nego samo ako ih se većinski pridržavamo. Ako se umesto tih vrednosti postavi robno-novčani i plemenski sistem vrednosti, a takav je uspostavljen, onda sve odlazi u bestragiju. Ne bih više na tu temu jer sam sebi zvučim kao ostareli hipik iz „Manježa“.

„Kontraendorfin“ upoznaje čitaoca i sa lekarkom koja, između ostalog, kaže: „Virusi su entiteti sastavljeni od najgorih osobina žive i nežive prirode“. Nije li jedan takav upravo na pijedestalu?

Covid 19 je virus za zasenjivanje prostote. Ovo pokoljenje je toliko nisko palo da nije dostojno ni kuge. Jedva u strahu i trepetu podnosi i ovaj virus, malo teži oblik gripa. Nije izgleda daleko dan kada će običan nazeb izazivati pomor i pometnju.

Pomenuta lekarka kaže i: „Srbi ne mogu da žive ako nisu mrtvi ili bar smrtno bolesni, a opet, niko tako loše ne podnosi smrt i bolest kao Srbi“. Dodaje da je „biti bolestan u Srbiji najveća sramota“ posebno kada je reč o duševnim bolestima. A kako stojimo sa mentalnim?

To je jedan od bezbroja ovdašnjih paradoksa. Srbima su mnogo bliži i draži mrtvi Srbi (pogotovo ako su umrli nasilnom smrću) nego živi, mnogo im je više – naravno na papiru – stalo do Srba po okolnim karavilajetima, nego do Srba u neposrednom komšiluku. To na prvi pogled izgleda kao bogznakakav pijetet i natčovečansko bratoluublje, već, međutim, na drugi pogled u svemu tome se nazire računica. Mrtvima, naime, ništa ne treba, ništa ne traže, njima se može manipulisati do mile volje – mada to, ruku na srce ni sa živima nije mnogo teže – a plamena ljubav prema braći u tuđini prikriva sklonost periodičnim epidemijama bratoubistva.

Na poslednjim stranicama čitaoce čeka Principov metak koji „već 103 godine – sad u ekliptičnoj, sad u cikcak orbiti – kruži po prostorima bivše Jugoslavije i serijski ubija koga stigne“, počev od Franca Ferdinanda, do Stambolića i Đinđića koji su, „ustreljeni kao psi, prvi u blatnjavoj jaruzi, drugi usred Beograda, takoreći pred očima celokupne srpske javnosti“. I, gde smo sada? Ko su u i kakvi su glavni junaci naše realne scene?

Gde smo? Gde smo u duhovnom smislu oduvek bili. Vreme ovde zaista džaba protiče, ali uvek ostaje pitanje koje je pre pola veka Vidosav Stevanović postavio na početku romana „Nišči“: „Zašto nam je divljina na početku, izdajstvo u sredini, nesloga na kraju, Gospode nad vojskama“.

Razgovarala: Tatjana Nježić
Izvor: Blic


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
epska fantastika širokog zahvata crni leopard, crveni vuk  laguna knjige Epska fantastika širokog zahvata – „Crni Leopard, crveni Vuk“
23.10.2020.
Jamajkanski pisac Marlon Džejms (1970) je 2015. godine dobio Bukerovu nagradu u oblasti fantastike za roman „Kratka povest sedam ubistava“, koji rekonstruiše atentat na Boba Marlija obraćajući priličn...
više
jedini memoari napisani u aušvicu laguna knjige Jedini memoari napisani u Aušvicu
23.10.2020.
Skrivajući se ispod gomile stare odeće, ispod barake, Edi de Vind napisao je memoare pod nazivom „Poslednja stanica Aušvic“, neposredno nakon što je, pre 75 godina, oslobođen iz logora. Knjiga poko...
više
kult šarmantnog monstruma dobar dan, tugo  laguna knjige Kult šarmantnog monstruma – „Dobar dan, tugo“
23.10.2020.
Za mandata Nikole Sarkozija, od 2007. do 2012, problem preuzimanja nasledstva Fransoaz Sagan, od strane njenog sina jedinca, Denisa Vesthofa je rešen. Poreski dug od milion evra raspodeljen je u više ...
više
prikaz mladih kritičara okean od papira 2  laguna knjige Prikaz mladih kritičara: „Okean od papira 2“
23.10.2020.
Autor ovog serijala, Zoran Penevski, voli da kaže da je „Okean od papira“ za maštovite, za ljubitelje fantastike, i za one koji vole poeziju. I da se ne obraća samo mladim čitaocima. Izgleda da je ova...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.