Sajam 2019.VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoNagradeKalendar

Pisac Vijet Tan Nujen, dobitnik Pulicerove nagrade

Samo su jednom gubitnici pisali istoriju
 
Američko-vijetnamski književnik govori za NIN o romanu Simpatizer, bekstvu svoje porodice posle pada Sajgona 1975. godine, špijunima kojima bi bolje bilo da su štreberi i američkim filmovima o ratu u Vijetnamu
 
Ja sam špijun, spavač, žbir, čovek sa dva lica — saopštava pripovedač romana Simpatizer u prvoj rečenici svoje ispovesti. Reči uspostavljaju ritam priče o tipu s dva uma. Ne nekakvom mutantu iz stripa ili horor filma, kako će sam podvući, premda će ga pojedinci i tako tretirati, već dvostrukom (komunističkom) špijunu za koga se Vijetnamski rat nije završio 1975. S Amerikancima je napustio Sajgon, našao se u novoj sredini i počeo povremeno da šalje šifrovana pisma „tetki“ u Francusku, otkucavajući ljude sa kojima je pobegao u zemlju supermarketa, superbrzih autoputeva, supersonični mlaznjaka, Supermena, supernosača i superboula.

Dvostruku uhodu od tinejdžerskih dana, vanbračnog sina Francuza  i Vijetnamke, konspiratori su još šezdesetih godina poslali u Ameriku na doškolavanje, ne bi li ušao u sistem tamošnjeg načina razmišljanja. Sve je rezultiralo dvostrukom perspektivom koju je pisac Vijet Tan Nujen razvio na svim planovim, i kao u kodiranim epistolama glavnog lika, iza zapleta svojstvenog trileru, ponudio čitaocu pravo obilje pronicljivih pasusa o Vijetnamskom ratu, idealima, različitim kulturama, filmu...

Američko-vijetnamski književnik Vijet Tan Nujen, o čijem će delu, 1. septembra u 18 sati, (knjižara Delfi SKC), na Laguninom književnom klubu govoriti prevodilac Dijana Radinović, publicista Miroljub Stojanović i urednica Mina Kebin — objavio je delo Simpatizer pre dve godine i za njega dobio Pulicerovu nagradu, uz još šest velikih priznanja (pored ostalog, Karnegi, PEN/Fokner, Edgar) i niza nagrada za najbolji prvi roman.

Rođen je 1971. u Buon Me Totu u Vijetnamu. Sin je imigranata koji su iz Severnog Vijetnama prešli na jug 1954. godine. Posle pada Sajgona 1975, porodica je pobegla je u Sjedinjene Američke Države. Današnji panoramski kritičar Los Anđeles Tajmsa i predavač na Univerzitetu Južne Kalifornije, diplomirao je engleski jezik i etničke nauke na Berkliju. Pored svoje najčuvenije proze, objavio je nekoliko zapaženih naslova. Zbiku priča koje povezuju junaci-izbeglice, esejističke knjige o ratu u Vijetnamu i sećanjima, odnosu literature i politike u delima azijsko-američkih autora.
 
Na početku romana citirate Fridriha Ničea. Zašto baš njegove reči?
 
Niče je odgovarao mom raspoloženju. I štimungu priče. Kaže da se humor može pronaći čak i u torturi. Želeo sam da napišem knjigu koja nas tera da se suočimo s užasima rata i ideologija, uključujući njihov vrhunac  u mučenju, koje se događalo u prošlosti, i koje se događa u sadašnjosti, a ipak čini da se u isto vreme i nasmejemo. Možda samo dok se smejemo možemo da pogledamo, iznova i iznova, ono što ne bismo želeli.
 
Kako ste pisali Simpatizera? Sigurno ste razmišljali o svim onim špijunskim zapletima koji su do sada objavljeni, o brojnim američkim filmovima o ratu u Vijetnamu... A pronašli ste svoj glas!
 
Napisao sam ga za dve godine, u periodu kada nisam imao obaveze vezane za nastavu. Četiri sata dnevno, pa sat na traci za trčanje, na kojoj su mi mnoge ideje padale na pamet. Pamtim to doba kao najlepše vreme; kada je roman imao svoj život, a ja pronašao veliku radost u pisanju. Bilo je poteškoća, uglavnom dok sam brinuo da li će sve uopšte ikada biti objavljeno, s obzirom na to koliko sam daleko želeo da guram priču. Pronašao sam izraz, moj glas bio je nesputan, govorio je stvari koje mnogi ljudi ranije nisu čuli, što je naravno značilo da bi knjiga mogla ostati i neobjavljena. S jedne strane, bila je zabavna špijunska priča. S druge, satira, plus politički, filozofski roman, s ciljem da napadne način na koji i Amerikanci i Vijetnamci vole da pamte taj rat, kako kome odgovara. Želeo sam da budem iskren, što je značilo pripovedati da bude nezgodno svakoj strani. No, biti iskren, pronaći glas, napasti svakoga, pogotovo Holivud, bilo je takođe vrlo zabavno. 
 
Šta je sa autobiografskim elementima? Kako je vaša porodica pobegla iz Vijetnama?
 
Dramatično, naravno. Moj otac bio je u Sajgonu, a majka u rodnom Buon Me Totu, kada se marta 1975. dogodila konačna komunistička invazija. Prvi grad koji su komunisti zauzeli bio je naš. Nije bilo načina da ona komunicira s ocem. Brzo je donela odluku: pobeći će s mojim desetogodišnjim bratom i sa mnom, tada četvorogodišnjakom, bez naše šesnaestogodišnje usvojene sestre koja će čuvati porodičnu imovinu. Majka je mislila da ćemo se vratiti. Ipak, roditelji se neće vratiti dvadeset godina. Sestra još uvek tamo živi...
 
Sećate se puta?
 
Pešačili smo dve stotine kilometara do najbliže luke Nja Čang, do koje se barem išlo nizbrdo. Ne sećam se ničega, ali brat pamti mrtve padobrance kako vise s drveća. Moja istraživanja ukazuju da je bio totalni haos, s desetinama hiljada izbleglica u begu i južnim trupama. Uspeli smo da se ukrcamo na brod, stignemo u Sajgon, pronađemo oca, i da onda, kad su komunisti stigli mesec dana docnije, sve iznova uradimo. Otac je odvojen od familije, roditelji su ponovo činili ono što su radili najbolje: donosili teške odluke. On je otišao na brod, ne znajući šta je s nama, majka je uradila isto. Na sreću, ponovo smo se sastali, uputili prema američkoj vojnoj bazi, ka Guamu, i odleteli u Pensilvaniju.
 
Sada posećujete Vijetnam. Uređujete i blog posvećen vijetnamskoj kulturi iz ugla dijaspore.
 
Prvi put sam posetio Vijetnam 2002. godine, turistički. Vraćao sam se pet, šest puta, poslednji put 2012, na godinu dana ako se sve sabere. Izučavao sam jezik, istraživao na terenu pitanja rata i pamćenja, što je tema mog nefikcijskog kompanjona romana Simpatizer, knjige Nikada ništa ne umire: Vijetnam i sećanja na rat, objavljene prošlog leta. Napravio sam blog, diacritics.org, koji za vijetnasmku dijasporu pokriva politiku, kulturu i umetnost. Shvatio sam da kulturna dijaspora, s četiri miliona Vijetnamaca u drugim državama, nije baš bila dobro shvaćena u Vijetnamu. Ni u novim zemljama u kojima smo se našli.
 
Šta saznajete o Vijetnamu iz tekstova na sajtu?
 
Naučio sam da je reč o kapitalističkoj zemlji koju vodi komunistička partija, u kojoj su komunisti većinom kapitalisti. Apsurdno, zar ne? Zemlja ekonomski raste, ali je puno političkih tenzija i protivrečnosti, pa će biti interesantno šta će se desiti i sa njom i sa komunističkom partijom.
 
U Simpatizeru više puta pominjete Supermena. On je važan?
 
Supermen je američka fantazija. Vanzemaljac dolazi u Sjedinjene Američke Države, živi dva života, jedan normalan i anoniman, drugi herojski i neverovatan. Pošto imigranti (i izbeglice) izgledaju suviše dosadno da bi bili pravi heroji, iako su vodili živote tihog herojstva, morali su da budu stvoreni superheroji poput Supermena. On je oživeo američki san. Predstavlja i otelovljenje dobrotvorne američke supersile, u njenoj propagandisitičkoj verziji. Realna verzija su vojno-industrijski kompleks i američki imperijalizam. Roman jako kritikuje manifestacije američke moći, kako u stvarnoj politici, tako i u fantaziji, pa je Supermen bio od koristi.
 
Pripovedač kaže: „Možda je Džejms Bond mogao mirno da knjava na ležaju od eksera kakav je život špijuna, ali ja to nisam mogao.“ Kako pisati o današnjim špijunima? Tokom sedamdesetih, oni bi bili tretirani kao štreberi.
 
Džejms Bond visoko postavlja lestvicu za špijunske priče. Ali, on je fantazija, poput Supermena. Imam utisak da su pravi špijuni češće kao Klark Kent. Svakako, ako žele da prežive, treba da budu neprimetni. Biti štreber verovatno je bolje nego da ljudima bodete oči. Tako da sam stvorio tipa s bogatim unutrašnjim životom, spolja ne naročito izuzetnim. Alkoholičar je, ženskaroš, lažov, izdajnik, naposletku ubica, ali ga svi smatraju prilično prosečnim. To je dobro za takav posao.
 
Glavni junak piše diplomski rad na temu „Mit i simbol u književnosti Grejama Grina“. Niste slučajno izabrali pisca. Smatrate li da je Grin pomerio granice žanra?
 
Da. Pisao je pametne trilere, s radnjom na egzotičnim mestima, moralno kompromitovanim pripovedačima, zamršenom politikom, važnim etičkim pitanjima o ponašanju pojedinca i naroda. Voleo sam da ga čitam u srednjoj školi i na fakultetu; napisao sam tezu o Tihom Amerikancu, što je uradio i pripovedač. Dobar roman, ali učestvuje u evropskoj predstavi „Orijenta“  i „Orijentalaca“, prilično problematičnoj i rasprostranjenoj u zapadnoj kulturi. Simpatizer se spušta iz Grinovog opusa i usput kritikuje takva razmišljanja o Aziji.
 
Sredinom osamdesetih, kada smo kupovali video-rikordere, u video klubovima bili su popularni američki filmovi o Vijetnamskom ratu. Kako danas vidite ovaj žanr?
 
Video sam većinu tih filmova. Oni koji su tada bili glupi, poput Ramba ili Ramba 2, na primer, danas su besmisleni. Oni koji su bili ozbiljni i dalje su dobri, tehnički. Bojevi metak, Lovac na jelene, Vod. Dok ste čitali moj roman, videli ste da postoji dugačak deo u kome satirički prilazim tim ostvarenjima, pogotovo (ali ne isključivo) Apokalipsi danas. Ono što ovi filmovi briljantno čine jeste da pokazuju da Vijetnamski rat zaista jeste bio američki rat, da su Amerikanci zabrinuti isključivo do linije do koje rat utiče na njih... Vijetnamci su samo kulisa za američko iskustvo, što je ironija, ali što ne iznenađuje. Umrlo je tri miliona Vijetnamaca, a 58.000 Amerikanaca.
 
Zašto ne iznenađuje?
 
Zato što će svaka kultura pričati priču o sebi. Ali, važno je da se radi o prvom ratu u kojem gubitnici pišu istoriju umesto pobednika. Gde god da odete, ljudi su videli Apokalipsu danas, čak i oni koji su bili protiv američkog rata. Najfiniji kulturni imperijalizam... Koliko je tog sveta videlo vijetnamske filmove? Gotovo niko! Eto zašto mi je bilo važno da napišem roman koji bi to pokazao. Nešto očigledno Vijetnamcima i skoro nikom drugom.
 
Junak šalje kratka, šifrovana pisma „tetki“ u Pariz. Jednom joj pošalje i kristalnu, snežnu kuglu s natpisom Holivud. Ukoliko bismo zamislili da joj piše iz današnje Amerike, kako bi mogla da glasi poruka?
 
Možeš li da mi pomogneš da emigriram u Francusku?
 
Pročitao sam vašu kolumnu o poslednjim izborima u Americi, objavljenu novembra 2016. u Los Anđeles Tajmsu. Da li je ispalo gore nego što ste tada mislili? Ukratko, poručili ste liberalima i levičarima da umesto da slušaju stratege, koji ne veruju da se društvo može dramatično promeniti, postanu odvažniji i poslušaju umetnike, autsajdere, frikove, avangardu, bazu, mlade, anarhiste i sve one koji ne žele život kao business as usual, s limuzina-liberalizmom, i demokratske i republikanske elite...
 
Nije gore nego što sam mislio. Loše je koliko sam i zamišljao. Donald Tramp predstavlja najgori mogući ishod američkog sna i američke noćne more. To bi bila koalicija biznis klase, zainteresovane samo za sebe, koja ne brine o siromašnima, i rasno plašljive bele populacije među kojom ima puno siromašnih. Liberali iz Demokratske i Republikanske stranke — centar — koji su opravdali američku izuzetnost i imperijalizam u prošlosti, nemaju dovoljno legitimiteta da ustanu protiv ove koalicije. Tako vidite eroziju američkog imperijalizma, s jedne strane, i eroziju američke ravnopravnosti na domaćem terenu, s druge strane. Reč je o suštinskom neuspehu američkog sna i nastavku košmara, od života manjina do života bele radničke klase, koja se sada oseća kao ugrožena manjina. Ishod zaista može da bude užasan.
 
Mića Vujičić (NIN, 31. avgust 2017.)
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
 dodajnaspisak sajamski hitovi (istorijski) laguna knjige #DodajNaSpisak – Sajamski hitovi (istorijski)
17.10.2019.
Kao i u slučaju podžanra drama za koji smo listu preporuka objavili juče, istorijske teme nsiu rezervisane samo za istoriografiju, već i za fikciju i različita dela iz oblasti publicistike. Zat...
više
 bunker patka mirjane đurđević i branka mlađenovića u prodaji od 19 oktobra laguna knjige „Bunker patka“ Mirjane Đurđević i Branka Mlađenovića u prodaji od 19. oktobra
17.10.2019.
„Bunker patka“ je izuzetan humoristički roman o emigrantskoj porodici koja je pekla rakiju na američkom tlu i sad se sa koferima punim para vraća u Jugoslaviju.   Nimalo običnu emigrantsku poro...
više
sofija lundberj odgovara na pitanja o svom debitantskom romanu crveni adresar  laguna knjige Sofija Lundberj odgovara na pitanja o svom debitantskom romanu „Crveni adresar“
17.10.2019.
Sofija Lundberj je novinarka i bivša urednica novina. Njen debitantski roman, „Crveni adresar“, objavljen je u 33 zemlje širom sveta. Foto: ©Viktor Fremling Da li ste oduvek želeli da se ...
više
neodoljiva zbirka pesama za hrabre sanjare mačak i skakutavo jaje andrije miloševića u prodaji od 20 oktobra laguna knjige Neodoljiva zbirka pesama za hrabre sanjare – „Mačak i skakutavo jaje“ Andrije Miloševića u prodaji od 20. oktobra
17.10.2019.
Omiljeni glumac svih generacija Andrija Milošević odlično „pliva“ i u književnim vodama. Nakon pesničkih avantura u knjizi „Kišni glistac“, pred čitaocima, velikim i malim, biće još jedna neodoljiva z...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.