Laguna - Bukmarker - „Ožiljci života“: Vuk samotnjak i njegove uspomene - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

„Ožiljci života“: Vuk samotnjak i njegove uspomene

Najveća vrednost autobiografije, kaže Česlav Miloš, jeste u žaljenju i kajanju. Vuk Drašković žali i kaje se u autobiografiji „Ožiljci života“ (Laguna, 2022). Otuda su Ožiljci čestita lična ispovest bar onoliko koliko su značajno istorijsko svedočanstvo. Draškovićeva knjiga je u isti mah ljudsko presabiranje, autopsija jednog užasnog doba i patološki nalaz propalog društva.

Reći za Vuka Draškovića da je pisac i da je bio predsednik Srpskog pokreta obnove, najsnažnije opozicione partije u Srbiji devedesetih, nije dovoljno. On je u svom vratolomnom životu bio mnogo toga. Piroman i vatrogasac, kavgadžija i mirotvorac, rasturač i branitelj Jugoslavije. Na zidu je imao poster Če Gevare, igrao je kolo u Titovu slavu, klanjao se Draži Mihailoviću. Bio je zaslepljeni rusofil, pa se preobratio u istrajnog zapadnjaka. Radio je kao novinar sa sigurnom platom u državnoj agenciji, potom se odmetnuo među pisce koji žive od svojih knjiga. Bio je i član Saveza komunista i „narodni neprijatelj“. Bio je, još, pristalica Slobodana Miloševića, odmah iza toga njegov protivnik, a onda žrtva koja je jedva preživela policijsku torturu. Naposletku je iznenadio i sledbenike i protivnike tako što je postao potpredsednik u Miloševićevoj vladi. Znamo ga i kao nacionalnog mesiju i kao harizmatičnog tragičara, čoveka na kojeg su se obrušavali mnogi. Bio je bokserski džak policije, državne televizije, konkurentskih stranaka, ali počesto i onih ljudi koje je smatrao saborcima, čak i prijateljima.

Draškovićeva sudbina i iskustva tako su neobični da obuhvataju i susrete s onostranim silama, kroz snoviđenja i nepoznata čula. Ceo njegov vek, još od detinjstva, odvijao se u nekakvom dvovlašću jave i sna, u teškim slikama, velikim lomovima, čas u bolu, čas u euforiji. Gde god nam padne pogled na njegov život, tu je drama. Odrastao u hercegovačkim brdima, tamo gde su deca morala da zavijaju glasnije od gladnih vukova da bi ih oterala, ovaj Vuk je i kasnije, kada je stigao do naizgled boljih mesta, nosio glavu u torbi. Tri puta je za dlaku, valjda baš vučju, umakao smrti. Preživeo je dva atentata i jedno teško prebijanje. Atentati i stradanje bili su cena njegovog učešća u politici, a političku karijeru završio je umoran i napušten od svih, svih, svih. Vuk samotnjak, to je, eto, postao čovek koji je samo nekoliko godina ranije bio slavljen kao „kralj trgova“. Ali, u „Ožiljcima života“ ima samo žaljenja, ne i samosažaljenja. Stari Vuk zna da bi samosažaljenje upropastilo knjigu.

On takođe zna da bi knjizi naudila onolika paljba koliku su zaslužili ljudi koji su se o njega ogrešili. Zato, kada piše o njima, više registruje činjenice, a manje iznosi osećanja. Uostalom, snaga činjenica često je jača od literarnog i emotivnog zamaha. Verujem, međutim, u Draškovićevu rešenost da se i zbog ljudskih razloga, čak i tamo gde pokazuje gorčinu ili povređenost, odrekne preglasnih tonova. Ne bi mu ni priličilo da, recimo, preoštro sudi o Zoranu Đinđiću. S druge strane, niko razuman neće zameriti Draškoviću zbog toga što se Slobodan Milošević loše proveo u njegovoj knjizi. Milošević je u „Ožiljcima života“ nazvan „serijskim ubicom“ i „šefom državnog terora“. No, ukupno gledano, kada piše o svojim mukama, Drašković ume da poštedi one koji za te muke snose krivicu. Nikome ne ostaje dužan, ali ne piše osvetnički.

Kako i dolikuje ovakvim knjigama, Drašković je, dakle, stroži prema sebi nego prema drugima. On piše o svojoj oholosti, naivnosti, zabludama i „mesijanskim strastima“. Nekadašnju slavu danas vidi kao vino koje ga je toliko opilo da je pomislio kako je svemoguć. Ali treba primetiti još nešto. Ako je Milošević u srpsku politiku uneo mahnitost, ako je Đinđić uneo sposobnost da se razume moderan svet, onda je Drašković uneo jedno ljudsko ponašanje koje nije bilo sazdano samo od lakovernosti ili ishitrene pameti, već i od velikih snova i istog takvog poštenja. Nije Drašković bio samo teatralan u svom poštenju, nego je bio i pošten u svojoj teatralnosti. Uzgred, kada su se slagali, Đinđić i Drašković bili su Lenon i Makartni srpske opozicije, i tada je ta opozicija bila najbolja. Peti oktobar i uklanjanje Miloševića s vlasti, izvedeno bez Vuka, ne pobija ovo mišljenje. Jer nada rođena na taj dan trajala je kraće od praznične prskalice.

To smo, doduše, znali i bez „Ožiljaka života“. Ali čitalac će pronaći i detalje o kojima se dosad nije znalo ništa ili gotovo ništa. Među takvim detaljima posebno je vredan pažnje onaj koji opisuje uzmicanje patrijarha Pavla pred ratnički raspoloženim vladikama iz Sinoda SPC. Zaprepašćujuće je odbijanje patrijarha da prihvati dolazak rimskog pape u Beograd i zajedničku liturgiju po pravoslavnom obredu. Papa je nameravao da tom prilikom klekne na mesto na kojem su spaljene mošti Svetog Save, zamoli za mir u Hrvatskoj i Bosni i pozove Zapad da Srbiji i Crnoj Gori ukine sankcije kojima su ove dve zemlje bile izopštene iz svih civilizacijskih tokova. Patrijarh Pavle, kojeg mnogi smatraju svecem, sve je to odbacio.

Pišući o patrijarhu kao o praktičnom čoveku čije vrline nisu bezgranične, Vuk Drašković pokazuje kako je zadržao želju da se bori protiv mitova, želju kod nas već samu po sebi neuobičajenu, a u ovom slučaju još čudniju – i dragoceniju – ako se zna da je nekada baš on, Vuk, bio sklon mitovima, kao i da je od njega samog pravljen mit. Među naročite vrednosti „Ožiljaka života“ spada i Vukova spremnost da ispiše tačne adrese onih koji mitove hrane, kupaju i oblače u zavodljivu odeću. Malo ko će se, na primer, usuditi da kaže – kao što govori Vuk – da je srpska intelektualna elita još uvek fascinirana Udbom.

Najposle, sve i da je ova knjiga slabija nego što jeste, vredelo bi je celu pročitati zbog jedne rečenice koja blista posebnim, pa makar i turobnim sjajem. Ona glasi: „Dovde pamtim, a dalje se stidim.“ Ukratko, u „Ožiljcima života“ nalazimo možda najboljeg Vuka Draškovića kojeg znamo, a znamo ih, rekoh li na početku, mnogo.

Autor: Ivan Ivačković
Izvor: Danas


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
prikaz knjige boginje holivuda u vlasništvu fabrike snova laguna knjige Prikaz knjige „Boginje Holivuda“: U vlasništvu fabrike snova
24.06.2024.
U Laguni smo ranije već imali prilike da čitamo zasebne knjige o Grejs Keli i Odri Hepbern, ali nam sada Kristina Morato spaja nekoliko najvećih diva zlatnog doba Holivuda u „Boginjama Holivuda“,...
više
prikaz romana enco, san jednog dečaka mit ubrzanja laguna knjige Prikaz romana „Enco, san jednog dečaka“: Mit ubrzanja
24.06.2024.
Dvadeseti vek započeo je mitom o ubrzanju i progresu, što se odrazilo na sve aspekte ljudskog znanja – od metalomehanike, kao nove industrijske grane, do umetnosti i književnosti, sa italijanskim pesn...
više
majkl gejl o romanu svi ti usamljeni ljudi verujem u snagu dobre priče laguna knjige Majkl Gejl o romanu „Svi ti usamljeni ljudi“: Verujem u snagu dobre priče
24.06.2024.
Intervju sa Majkom Gejlom vođen je povodom njegovog romana „Svi ti usamljeni ljudi“, koji govori o čoveku koji je emigrirao sa Jamajke u Veliku Britaniju i koji ponovo otkriva svet kome je okrenuo leđ...
više
vaišnavi patel o romanu kaikeji moćna priča o jakim ženama laguna knjige Vaišnavi Patel o romanu „Kaikeji“: Moćna priča o jakim ženama
24.06.2024.
Vaišnavi Patel, autorka romana „Kaikeji“ u kome daje novi uvid u život oklevetane kraljice iz „Ramajane“, otkrila je za časopis Bukmarker sa kakvim se izazovima susretala prilikom pisanja i kako se nj...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.