VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Mario Vargas Ljosa – provesti život pišući

„Nobelova nagrada je bajka jednu nedelju i noćna mora jednu godinu. Prva godina je bila izuzetno teška. Jedva sam pisao.“



Kada je Mario Vargas Ljosa došao do groba Rodžera Kejsmenta, bio je potpuno očaran. „Bio je heroj, veoma nesavršen, veoma ljudski i zbog toga meni još simpatičniji. Više nego simpatičan“, rekao je nobelovac. „Ali nekim ljudima je teško da prihvate heroje koji nisu savršeni“. Na groblju Glasnevin u Dablinu, Vargas Ljosa je pronašao grob irskog patriote koga su 1916. obesili Britanci. „Bilo je veoma tužno jer je svuda okolo bilo cveća na grobnicama vođa irske pobune, ali na njegovom nije bilo nijednog.“

U predgovoru Ljosinom romanu „Keltov san“ (koji govori o Kejsmentovom životu) urugvajski pisac Hoze Enrike Rodo je napisao: „Svako od nas je, u životu, ne jedna već mnogo ličnosti. Te ličnosti, koje se rađaju jedna iz druge, često su međusobno veoma različite, imaju čudne i zadivljujuće kontraste“. Upravo su takve krajnosti Kejsmentove ličnosti zadivile Vargasa Ljosu: homoseksualac u tajnosti, stub establišmenta u javnosti (Kejsment je dobio titulu viteza zbog razotkrivanja zloupotrebe ljudskih prava nad lokalnim stanovništvom u Kongu i Amazoniji), Kejsment je stradao zbog obe te stvari. Irski pobunjenik koji je pokušao da zaustavi irsku pobunu 1916. (jer je verovao da će bez nemačke podrške pobuna propasti). Čovek koji je umro kao mučenik, a nije razumeo težnje svojih sunarodnika mučeništvu. „Mislim da on nikad neće biti potpuno prihvaćen,“ kaže Vargas Ljosa. „Nevoljno prihvatamo njegovu kompleksnost, odnosno kompleksnost ljudske prirode. Jeste da nismo savršeni ali ne prihvatamo nesavršene heroje.“

Kejsment je idealan materijal za Vargasa Ljosu, ne samo zbog mnogih sličnosti između zaboravljenog Irca i proslavljenog Peruanca. Kao i njegov glavni lik, Vargas Ljosa je svetski putnik i avanturista, govori više jezika, ne boji se da saspe istinu u lice vlastima u svojoj zemlji, niti političkim liderima u inostranstvu. Kao i njegov lik, i on je pun paradoksa. Kada smo se sreli, nosio je blejzer, pažljivo začešljanu kosu i oko njega se širio orel ležernog šarma. Pa ipak, to je čovek koji je fizički napao Gabrijela Garsiju Markesa, svog rivala za titulu najvećeg južnoameričkog pisca. U razgovoru deluje suzdržano i učtivo, iako je upravo on pisao o svojim žestokim seksualnim iskustvima, pri čemu je odgovoran i za ne baš uspele erotske opise. Kao i Kejsment, okrenuo se politici u srednjim godinama, i to sa katastrofalnim posledicama, (i dalje se brecne kada mu spomenem njegovu kandidaturu iz 1990). Za razliku od Kejsmenta, poživeo je dovoljno da zažali zbog svojih pogrešnih političkih odluka.

„Možda postajem fanatik?“, Vargas Ljosa se upitao u jednom trenutku. Kejsment delom ostaje zagonetka i samom sebi. Nijedan prethodni Vargas Ljosin junak – bio on monomanijakalni milenijarni kultista, zaluđeni diktator, gej gerilac ili utopijski umetnik – nije imao tako kompleksnu ličnost, niti u isto vreme bio tako enigmatičan i tako drag. Uprkos svim manama „Keltskog sna“ (tromi dijalozi, ponavljanja, suvo opisivanje umesto uspešne dramatizacije najpotentnijih momenata priče), ova knjiga ima najintrigantnijeg junaka Ljosinog opusa.

Uzmite u obzir Kejsmentovu homoseksualnost. „Svedočenja o njemu pokazuju da se radilo o veoma ljubaznom, stidljivom čoveku, koji je crveneo kada bi čuo psovke“, kaže Vargas Ljosa. „Zato su njegovi dnevnici prilično šokantni – vulgarni stil pisanja, skarednosti.“ Možda su „Crni dnevnici“ podmetačina britanske obaveštajne službe da bi pobili njegovu žalbu na kaznu? „Moj utisak je da su dnevnici autentični u smislu da ih je on napisao, ali ne i da je živeo onako kako je pisao.“ Ako je napisao svoje izmišljene seksualne podvige, možda je Kejsment ostavio dnevnike u svom stanu upravo zato da bi ih Skotland Jard i našao? „Mislim da je to nemoguće utvrditi sa sigurnošću.“

Upravo je Kejsmentova zagonetnost privukla Vargasa Ljosu. „Nije loše što postoji aura misterije oko ličnosti Rodžera Kejsmenta kao dokaz da je nemoguće upoznati drugo ljudsko biće u potpunosti, da je ono totalitet koji uvek sklizne kroz mreže teoretskog i racionalnog kada pokušavaju da ga ulove“, piše on u epilogu ovog romana.

Vargas Ljosina presuda u mnogim romanima koje je napisao o stvarnim istorijskim ličnostima je da postoje i druge mreže. „Dozvolio sam sebi mnogo toga“, smeje se on. „Kada pišete fikciju, niste ograničeni činjenicama. Možete manipulisati stvarnošću, možete izmišljati tako da ne izdate istorijsku suštinu. Mislim da Tolstoj daje verniju sliku Rusije iz vremena napoleonskih ratova nego istoričari toga vremena.“

Kada je Vargas Ljosa nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 2010, Švedska akademija je pohvalila njegovu „kartografiju struktura moći i njegove prodorne prikaze otpora, pobune i poraza pojedinca.“ Ta procena bi se mogla primeniti i na „Keltov san“, kao što se primenila i na njegov epski roman iz 1984. „Rat za smak sveta“. Zasnovan na događajima u Baiji, u Brazilu u kasnom 19. veku, fokus romana je na harizmatičnom propovedniku Antoniju Konseljeru, koji vrbuje članove za izgradnju novog grada radi otpora nacionalnoj vladi koja želi da uništi Antonija i njegovu utopiju. Vargasa Ljosu često privuku fanatične istorijske ličnosti koje kontriraju društvu.

Vargas Ljosa je otkrio Kejsmenta čitajući biografiiju Džozefa Konrada. „Konrad je naivno mislio da kolonizacija donosi i modernizaciju, hrišćanstvo i prosperitet ovim varvarskim narodima. Kejsment je Konradu dao realističniju sliku stanja na terenu. Postali su veoma bliski prijatelji. U jednom pismu Konrad piše Kejsmentu: 'Bez tebe ne bih nikad napisao Srce tame'. To me je zainteresovalo za Kejsmenta, za koga do tada nisam znao i počeo sam da istražujem o njemu.“

Neki kritičari smatraju da je Ljosin roman opterećen plodovima ovog trogodišnjeg istraživanja. Njegove prve književne uspehe mu je donelo istraživanje, ali ne i ceđenje biografija drugih ljudi radi materijala za pisanje, nego analiza sopstvenih iskustava. Ljosa je sa 27 godina osvojio nagrade Premio Biblioteka Breve i Premio de la Crítica Espanola za svoj prvenac „Grad i psi“ koji govori o pitomcima vojne škole u Peruu. Tu se Ljosa oslanjao na sopstvena iskustva iz vojne akademije u Limi „Leonsio Prado“, gde ga je otac poslao kada imao 14 godina.

Toliko je zajedljiv bio opis školskog siledžije da je nekolicina peruanskih generala ocenila knjigu kao plod „degenerisanog uma“, koga je Ekvador potplatio da blati čast. Hiljadu primeraka knjige je spaljeno na vojnoj akademiji.

Dotad je Vargas Ljosa već radio kao izveštač sa mesta zločina, studirao je u Limi i Madridu, i doneo je plodonosnu odluku da napusti novinarstvo i okuša se kao pisac. „Odlučio sam da pokušam da postanem pisac i da posvetim svoje vreme i energiju pisanju, radeći sitne poslove tek toliko da preživim. To je bila jedna od najvažnijih odluka u mom životu“, izjavio je u jednom intervjuu. Jedno vreme je bio u braku sa deset godina starijom ženom. Pobegao je od kuće 1955, sa 19 godina, da bi se oženio sestrom svoje ujne, Hulijom Urkvidi. Njihov osmogodišnji brak mu je dao materijal za pisanje njegovog najpoznatijeg romana „Tetka Hulija i piskaralo“, duhovitu priču o studentu i ambicioznom piscu koji se zaljubljuje u svoju svastiku i sprijateljuje sa maničnim bolivijskim operskim pevačem. Knjigu je posvetio „Huliji Urkvidi Iljanes kojoj ovaj roman i ja toliko toga dugujemo“. Hulija je imala drugačije viđenje njihovog odnosa, sudeći prema njenim memoarima „Lo que Varguitas no dijo“ (Šta je Ljosica prećutao).

Vilijam Bojd, koji je adaptirao knjigu u film, izjavio je: „Vargas Ljosa kontinuirano slavi seksualni i ljubavnički naboj između muškaraca i žena – taj sat koji otkucava i pokreće većinu nas, sa divnim ili katastrolfalnim posledicama ili oba“. U „Zelenoj kući“ (1966), čija se radnja odvija u javnoj kući u prašumi, Vargas Ljosa je zaključio da je javna kuća „centralna institucija u životu Latinske Amerike“.

Oba ova romana su prožeta Ljosinim divljenjem prema Sartrovom, Floberovom i Foknerovom stilu pisanja. Da li to znači da on nikad nije bio pisac socijalnog realizma? „I nisam, jer se socijalni realizam nadmeće sa sociologijom i istorijom. Mislim da književnost ne treba ograničavati na stvarnost. Ne možete eliminisati dimenziju mašte u stvarnom svetu, koja je važan deo istorije, i mislim da kroz književnost možete dosegnuti imaginarnu dimenziju koja je veoma važna za predstavu istorijskog perioda koji opisujete.“

Knjigama poput „Razgovora u katedrali“ (1969) i „Pantaleona i posetiteljki“ (1973), Vargas Ljosa se pridružio onom neobičnom književnom pokretu šezdesetih i početka sedamdesetih zvanog „latinoamerički bum“. Drugi pisci tog pokreta su: Gabrijel Garsija Markes, Karlos Fuentes, Hulio Kortasar – ujedinjeni književnim eksperimentisanjem i političkom opredeljenošću koje su bile daleko upadljivije nego kod evropskih i američkih pisaca. Možda je jedinstvo tog pokreta precenjeno. Ako su šaroliki članovi tog pokreta (koji je uključivao i starije pisce poput Pabla Nerude i Horhea Luisa Borhesa) išta delili, to je bio porast prodaje njihovih knjiga zahvaljujući objavljivanjima u Evropi i SAD-u šezdesetih.

Vargas Ljosa je pokušao da izrazi svoje političke stavove i van svojih knjiga. Kandidovao se za predsednika Perua zajedno sa koalicijom desnog centra Frente Democrático, zalažući se za neoliberalne reforme i za „andski tačerizam“. Ali pobedio je Alberto Fudžimori, Peruanac japanskog porekla, koji je profitirao na strahu siromašnih Peruanaca, zabrinutih Ljosinim predloženim merama štednje. Piščevi oponenti su čitali seksualno slobodnije delove njegovih romana da bi šokirali njegove potencijalne glasače. Ali kada je to, nekada zagriženi privrženik Kastra, postao tačerovac? Salman Ruždi smatra da se to desilo već 1984. u romanu „Povest o Majti“, zaključujući da je to „njegov prvi roman koji je otvoreno desničarski traktat“, ali verovatnije je da se Vargas Ljosa okrenuo desnici mnogo ranije – već je 1971. izgubio veru u Kubansku revoluciju i podsmevao se Garsiji Markesu, koga je nazivao  „Kastrovom kurtizanom“.

Posle neuspešne predsedničke kampanje, frustriran zbog peruanskih domorodaca, od kojih mnogi nisu glasali za njega, Vargas Ljosa je sebi vidao rane pisanjem: krimić „Smrt u Andima“ (1993) govori o Peruu tokom maoističke pobune pokreta otpora i pobunama koje su se posledično javljale osamdesetih i devedesetih. Memoari „Riba u vodi“ su izdati iste godine. Knjigu je jedan kritičar opisao kao „epsku tužbalicu“ o Ljosinoj propaloj predsedničkoj kampanji. Odmerenija je bila „Jarčeva fešta“ (2000), roman o diktaturi Rafaela Truhilja, koja je trajala u Dominikanskoj republici od 1930. do 1961. U njoj je opisao diktatorovo ubistvo, kao i dugotrajne i stravične posledice njegove vladavine. Kritičari su uočili sličnosti između Ljosinog opisivanja Truhilja i njegovog neprijatelja Fudžimorija. Obojica su predstavljeni kao siledžije koje svoju snagu duguju samo obmani svojih podanika.

Kritičar lista Times Literary Supplement je zaključio da će roman „Jarčeva fešta“ „ostati najznačajniji predstavnik literature Latinske Amerike 20. veka i da će svrgnuti sa trona 'Sto godina samoće'“. Kako li je samo Ljosa uživao u tim rečima (ako ih je pročitao). Iako je pisao svoj doktorat o Markesu, u Meksiku 1976. Markesa je udario u lice, iz razloga koji do sada nisu razjašnjeni. Moguć razlog svađe bi moglo biti nešto što je Markes možda nešto imao sa drugom ženom Vargasa Ljose (i majkom njegovo troje dece), Patricijom. Bilo kako da bilo, dva pisca ne pričaju već više od 30 godina.

Pitao sam Vargasa Ljosu da li u knjizi ima delova koji reflektuju njegov nezgodan izlet u politiku. To mi je palo na pamet dok sam čitao o Kejsmentovom zakasnelom shvatanju svog manjka osećaja za politiku. Uostalom, Kejsmenta je zaveo Norvežanin koji je radio za britansku obaveštajnu službu. Kejsment je smatrao da Irci treba da se ugledaju na Nemce, koji su upravo tada ubijali desetine hiljada irskih vojnika koji su se borili za Britaniju. Da li je i Ljosa politički naivan kao njegov junak? „Da. O, da. Naučio sam iz svog kratkog političkog iskustva da sam pisac, a ne političar. Jedan od razloga zašto sam vodio ovakav život je čežnja za avanturom. Ali moje najbolje avanture su više književne nego političke.“

Da li bi preporučio piscima dobijanje Nobelove nagrade kao svojevrsnu avanturu? Vargas Ljosa se smeje. „Nobelova nagrada je bajka koja traje nedelju dana i noćna mora duga godinu dana. Ne možete zamisliti pritisak davanja intervjua, odlazaka na sajmove knjiga. Prva godina je bila nepodnošljiva. Jedva sam pisao.“ Ali sada se vratio pisanju. Posle irske avanture, kosmopolita i multilingvalni pisac koji živi i u Limi i u Madridu (ranije je živeo i u Parizu i Londonu), vraća se svojoj domovini, barem u fikciji.

Još jedno pitanje. Da li je njegova svađa sa Markesom izbila zbog Patricije ili Kastra? Pisac se pravi da nije čuo pitanje i odlazi na fotografisanje. Kao što Vargas Ljosa kaže u „Keltovom snu“, nemoguće je potpuno upoznati drugo ljudsko biće i (možda treba dodati ) još je teže otkriti zašto je jedan Nobelovac udario drugog Nobelovca.
 
Autor: Stjuart Džefriz
Izvor: amp.theguardian.com
Foto: Arild Vågen


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
 biblija ili sveto pismo neoliberalizma laguna knjige „Biblija“ ili Sveto pismo neoliberalizma
14.11.2019.
Promocija nove knjige Nenada Rackovića „Biblija“ održana je 13. novembra u Dorćol Platzu. Pored autora, o knjizi su govorili pisci Dragan Velikić i Marko Vidojković, i urednice u Laguni Mina Kebin i J...
više
kako su zvučale prve verzije bajki koje su zabeležila braća grim laguna knjige Kako su zvučale prve verzije bajki koje su zabeležila braća Grim
14.11.2019.
Možda vam je poznata činjenica da izvorne bajke braće Grim nisu imale srećne krajeve, niti su bile prilagođene dečjem uzrastu kao što su to Diznijeve verzije. To nije zato što su Jakob i Vilhelm bili ...
više
književno veče ive štrljić u kikindi laguna knjige Književno veče Ive Štrljić u Kikindi
14.11.2019.
U ponedeljak 18. novembra naša poznata glumica i spisateljica Iva Štrljić održaće književno veče u Narodnoj biblioteci „Jovan Popović“ u Kikindi.   Iva Štrljić je u Laguni objavila tri knjige: ...
više
roman pačinko igra na sreću kao metafora o životu laguna knjige Roman „Pačinko“ – igra na sreću kao metafora o životu
14.11.2019.
Za Koreju je dvadeseti vek bio izuzetno turbulentan. Bila je decenijama japanska kolonija, a nakon toga je, zbog interesa velikih svetskih sila, podeljena na dve zemlje. Njeni stanovnici umirali su zb...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.