Sajam knjiga 2019.
Sajam 2019.VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoNagradeKalendar

Margaret Atvud, proročica distopije

Treći deo intervjua


Kada je Margaret Atvud imala dvadeset i nešto godina, tetka joj je ispričala porodičnu legendu o jednoj praprabaki iz sedamnaestog veka: Meri Vebster koju su susedi u puritanskom gradu Hedliju, Masačusets, optužili za veštičarenje. „Nije im se dopala pa su je obesili“, rekla je nedavno Atvudova. „Ali to je bilo pre nego što su usavršili metodu vešanja prilikom koje vrat puca, pa nije umrla. Visila je celu noć i ujutru, kada su je skinuli sa vešala, i dalje je bila živa“. Vebsterova je postala poznata kao Napola Obešena Meri. Devojačko prezime babe Margaret Atvud bilo je Vebster i njeno porodično stablo seže do Džona Vebstera, petog guvernera Konektikata. „Ponedeljkom bi baba rekla da joj je Meri predak a sredom da nije“, rekla je Atvud. „Stoga, birajte.“

Atvudova je napravila umetnički izbor i opredelila se za priču. Jednom je napisala upečatljivu narativnu poemu glasom Napola Obešene Meri – koja je u verziji Atvudove cinična babuskera na koju su se susedi navrzli „zbog plavih očiju i kože potamnele od sunca... farme u njenom posedu, i sigurnog leka protiv bradavica“. Sumorna istrajnost Vebsterove na kraju užeta:

 
Većina će imati samo jednu smrt
Ja ću imati dve

pruža joj perverznu vrstu slobode. Sada može da kaže šta joj je drago:


 
Reči ključaju iz mene
klupko po klupko grešnih mogućnosti.
Kosmos izlazi iz mojih usta
u svoj svojoj punoći i praznini.


Atvudova je 1985. Vesbsterovoj posvetila svoj najpoznatiji roman „Sluškinjina priča“, distopijsku viziju skorije budućnosti gde SAD postaju fundamentalistička teokratija a one retke žene čiju plodnost nije kompromitovalo zagađenje životne sredine primorane su da rađaju. Druga osoba kojoj je „Sluškinjina priča“ posvećena je Peri Miler, istraživač američke intelektualne istorije; Atvudova je kod njega studirala na Harvardu početkom '60-ih, proširivši tako svoje znanje o puritancima dalje od priča kraj vatre.

Sa reputacijom najpoznatijeg kanadskog pisca, aktuelni politički događaji su joj samo učvrstili ovakav ugled. Izborom američkog predsednika čija je kampanja otvoreno pozivala na unižavanje žena i koji je prvog radnog dana potpisao izvršno naređennje da se povuku federalni fondovi namenjeni inostranim ženskim organizacijama koje nude usluge abortusa – roman koji je Atvudova posvetila Meri Vebster se ponovo pojavio na bestseler listama. „Sluškinjina priča“ je adaptirana za televiziju sa Elizabet Mos u glavnoj uluzi. Tajming nije mogao da bude bolji, iako bi mnogi želeli da nije tako. Na fotografiji snimljenoj dan posle inauguracije, na Ženskom maršu u Vašingtonu, jedna od demonstrantkinja je nosila natpis sa sloganom „Neka Margaret Atvud opet piše fikciju“.

Foto: Oficijalna, Margaret Atvud, Facebook stranica

Atvudova je počela je da piše „Sluškinjinu priču“ na iznajmljenoj, bučnoj pisaćoj mašini dok je bila na stipendiji u Zapadnom Berlinu 1984. godine. Zimu je provela u udaljenom engleskom selu Bejkniju u Norfolku a jedino sredstvo da pozove  Severnu Ameriku bila je telefonska govornica koja je obično korišćena za čuvanje krompira i gde je koliba sa kamenim podom u kojoj je pisala bila toliko hladna da je dobila promrzline na prstima.

Jednog jutra pratila sam je na Tomas Fišerov sajam retkih knjiga na Univerzitetu Toronto kojem je poklonila svoju arhivu: 474 kutije beležaka. Unapred je zatražila da joj izdvoje materijale koji su u vezi sa „Sluškinjinom pričom“ i čekala nas je rezervisana mala prostorija. Kutije su dovezene na količima i u jednoj se nalazi rukom pisani nacrt romana. Na početku opisuje obične konture sobe u kojoj Ofred, naratorka romana, živi: „Stolica, sto, lampa“ – iako Atvudova još uvek nije izbrusila detalje koji se pojavljuju u štampanoj verziji, početni pasus drugog poglavlja pun je pretnje: ­„Nekada je tu sigurno stajao luster. Sklonili su sve za šta možeš da vežeš uže“. Još jedna kutija je označena sa: „Sluškinjina priča: zakulisne priče“ i Atvudova iz kutije vadi novinske isečke iz sredine osamdesetih.

„Isecala sam tekstove iz novina“, objašnjava dok pregleda isečke. Tu su priče o abortusu i kontracepciji koji u bili zabranjeni u Rumuniji i izveštaji o tugovankama Kanade nad padom nataliteta i članci iz Amerike o pokušajima republikanaca da uskrate federalna sredstva klinikama koje rade abortuse. Tu su i izveštaji o rizicima otkrivanja privatnih informacija sa debitnih kartica – što je bila novina u to vreme – kao i izveštaji sa kongresnih saslušanja u SAD o regulaciiji toksičnih industrijskih emisija posle smrtonosnog curenja gasa u Boopalu, u Indiji. Tu je i vest Asošijejted presa o katoličkoj zajednici u Nju Džersiju koju je zauzela fundamentalistička sekta koja žene naziva „sluškinjama“ – reč koju je Atvudova podvukla.

Pišući „Sluškinjinu priču“, Atvudova je skrupulozno pazila da ne uključi ništa što nije imalo istorijsku pozadinu ili modernu tačku poređenja. (Voli da svoje knjige smeštene u budućnost okarakteriše kao „spekulativnu fikciju“ umesto kao „naučnu fantastiku“. „Ne zato što ne volim Marsovce... jednostavno o njima ne pišem“, napisala je u uvodu u kolekciju eseja „In Other Worlds: SF and the Human Imagination“ objavljenu 2011. godine.) Ritualno sparivanje u romanu – zapravo državno uređeno silovanje – uzeto je iz Biblije. „Uzmi moju sluškinju Bilu, uđi u nju i ona će roditi kraj mojih kolena kako bih i ja imala njenu decu“, recituje Atvudova. „Očigledno su spojili ovo dvoje i rodila se beba koja je data Raheli. Ne šalim se. Tako piše.“ U romanu Atvudove sluškinje se gaje poput stoke. „Vode me kod doktora jednom mesečno na testove: urina, hormona, raka, krvi“, priča Ofred. „Isto kao i ranije ali su ovi obavezni.“ Tek posle nekoliko poglavlja čitalac sa gađenjem shvata da je Ofredino ime znak kome pripada: komandant u čijoj kuči ona služi zove se Fred. Pre deset godina, knjiga je bila zabranjena u srednjim školama u San Antoniju, Teksas jer je procenjeno da je antihrišćanska i seksualno eksplicitna. U otvorenom pismu školskim vlastima, Atvudova je navela da Biblija ima mnogo više da kaže o seksu nego njena knjiga i branila je suštinsku istinitost svoje priče. „Ako vidite osobu koja ide ka velikoj rupi u zemlji, zar nije prijateljski čin da je upozorite?“, napisala je.

Ovim romanom nameravala je ne samo da postavi esencijalno pitanje distopijske fikcije – „da li to može da se dogodi ovde?“ – već da ukaže da se to već dogodilo ovde ili negde drugde. Dok je živela u Zapadnom Berlinu, Atvudova je posetila Poljsku gde je preki sud tek nedavno bio ukinut; mnogi disidenti i dalje su bili u zatvorima. Ona je već znala članove poljskog pokreta otpora iz Drugog svetskog rata koji su pobegli u Kanadu. „Sećam se upozorenja jedne osobe: 'Moli boga da nikada ne dođes u situaciju da budeš heroj'“, ispričala mi je. Dugogodišnji književni agent Atvudove, Fibi Lamor prisetila se Atvudove dok je pisala „Sluškinjinu priču“. „Bila sam bolesna te godine i Margaret je došla i sela na moj kauč i mislim da je izgledala gore od mene“, ispričala je Lamor. „Pitala sam je šta se dešava. Odgovorila je: Nov roman. Plaši me. Ali moram da ga napišem“.

„Sluškinjina priča“ je od tada prodata u milionskim tiražima koje Atvudova ne može ni da izbroji. Njena prijateljica, autorka Valeri Marten bila je prva koja je pročitala gotov rukopis; obe su predavale u Tuskalusi, Alabama. „Ne slažemo se oko toga šta sam rekla“, ispričala mi je Marten. „Ona tvrdi da sam rekla: 'Ima tu nešto'. Ali ja mislim da sam rekla: 'Bićeš bogata'.“ Knjiga je ubrzo postala kanonsko štivo. Ćerka Atvudove imala je devet godina kada je roman objavljen; kada je bila u srednjoj školi, knjiga je ušla u lektiru za maturski ispit.

I pored atmosfere bezvremenosti romana, konture distopijske budućnosti koje je Atvudova zamislila osamdesetih se ne poklapaju sa sadašnjim trenutkom – iako nedavne slike tražilaca azila koji beže iz SAD u Kanadu imaju jezivu sličnost sa prvim minutama TV serije gde Mosova, koja još uvek nije postala Služavka, pokušava da pobegne iz SAD do njenog severnog suseda gde demokratija preovladava. Pa ipak, SAD 2017. ne pokazuje neposredne znake da će postati Gilead, izmišljena teokratska reublika Atvudove. Predsednik Tramp se ne zalaže za tradicionalne porodične vrednosti; on se serijski razvodi. On nije poznat kao čovek vere; nedelje provodi na terenu za golf.

Ono što deluje poznato u „Sluškinjinoj priči“ je otvorena migozinija društva koje Atvudova opisuje, gde je Trampovo glasno odbacivanje „političke korektnosti“ ušlo u svakodnevnu komunikaciju. Trampovi napadi na Hilari Klinton, smatra Atvudova, mogu se bolje objasniti ako se pogledaju kroz prizmu puritanskog lova na veštice. „Možete da nađete sajtove koji pišu da je Hilari zapravo satanista sa demonskim moćima“, kaže. „To je tako sedamnaestovekovno da jedva da možete da poverujete. To dolazi pravo iz podsvesti – ležalo je tamo i čekalo da se primeni.“ Zaostavština lova na veštice i osećaj srama koji je izazvao, kaže Atvudova, propast su Amerike. „Samo se jedan sudija izvinio zbog suđenja vešticama i samo se jedan optuživač izvinio“, kaže ona. Kad god dođe do tiranije, upozorava Atvudova, bilo bi mudro pitati „qui bono?“. Ko će od toga profitirati? Čak i kada su oni koji su preživeli optužbe oslobođeni, jedva da su dobili nadoknadu.

Žene su sada upozorene da su njihove teško izvojevane slobode ugrožene. „U pitanju je povratak patrijarhalnosti“, kaže dok prelistava isečke. „Pogledajte njegov kabinet“, pokazuje na Trampa. „Pogledajte kakve su zakone sproveli. Biće mnogo mrtvih žena, mnogo ilegalnnih abortusa, mnogo porodica sa decom koja su ostala bez majke. Oni žele da se vrati kako je nekada bilo. Pa, to je deo onoga kako je nekada bilo“.

U martu ove godine, Atvudova je došla u Njujork, na godišnju ceremoniju Nacionalnog kruga kritičara gde joj je dodeljena nagrada za životno delo. Na toj ceremoniji je Mišel Din, mlada kanadska autorka koja je dobila nagradu udruženja za izvanredne prikaze rekla da je nedavno ponovo pročitala „Sluškinjinu priču“, prvi put od srednje škole, i lapidarno opisala po čemu će se ovaj roman još dugo izdvajati u književnosti: „Malo se ovakvih knjiga sada izdaje. Primena književne inteligencije na ovo pitanje moći nije naš stil. A mnogi pisci i daje deluju više zainteresovano za istraživanje sebe“.
 
Napisala: Rebeka Mid
Izvor: newyorker.com
Foto: Larry D. Moore


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
 sajamska groznica je počela i u vašem gradu video  laguna knjige „Sajamska groznica“ je počela i u vašem gradu! [video]
20.10.2019.
64. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu otvoren je jutros. Za sve one koji bi želeli da osete deo sajamske groznice, pripremili smo iznenađenje.   U Laguninim klubovima čitalaca u Delfi knj...
više
edukativni vodič za tinejdžere knjiga respekt u prodaji od 24 oktobra laguna knjige Edukativni vodič za tinejdžere – knjiga „Respekt“ u prodaji od 24. oktobra
20.10.2019.
Knjiga „Respekt“ Intija Čavesa Peresa je prvi vodič za ljubav i seksualno vaspitanje izgrađen oko pojma poštovanja.   Inti Čavez Peres prenosi svoje iskustvo seksualnog edukatora da bi pokazao ...
više
 zaboravljene devojčice danske kraljice krimića sare bledel u prodaji od 24 oktobra laguna knjige „Zaboravljene devojčice“ danske „kraljice krimića“ Sare Bledel u prodaji od 24. oktobra
20.10.2019.
Roman „Zaboravljene devojčice“ je emotivno snažan, pun obrta i napetosti. To je  krimi priča koja je danskoj autorki Sari Bledel obezbedila sigurno mesto u panteonu velikana u oblasti trilera. &...
više
raspored potpisivanja i aktivnosti na štandovima lagune i delfi knjižara laguna knjige Raspored potpisivanja i aktivnosti na štandovima Lagune i Delfi knjižara
20.10.2019.
I na ovogodišnjem Sajmu knjiga na štandovima Lagune i knjižara Delfi veliki broj pisaca potpisivaće svoje knjige i družiće se sa čitaocima.   HALA 1, ŠTAND LAGUNE   Nedelja, 20. okob...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.