Znakovi (ali ne pored puta)

Čudno je kako osećamo grižu savesti tek kad nam umre neko koga do tog trenutka nismo tretirali na ispravan način. Koliko puta smo se obrecnuli na majku ili oca, sestri rekli nešto ružno, brata uhvatili za gušu… Tek kad neko od njih umre, učini nam se da smo izgubili nešto vredno. Počnemo da se preispitujemo da li smo mogli da budemo bolji. Da li smo propustili sijaset prilika da umesto besa ili ravnodušnosti iz nas progovori malo topline ili nežnosti. Počnu da nam padaju na pamet događaji i situacije kojih se inače nikad ne bi smo setili, koje ne da smo zaboravili, nego bi smo mogli da garantujemo da se nikad nisu desili i da u preispitivanju tih situacija uviđamo da smo reagovali pogrešno ili čak ružno.
Istog sekunda krene blago grčenje želudca, gorčina preplavi naše sećanje, počnete sebi da postavljate glupo i banalno pitanje: Da li sam mogao da budem bolji? – a banalnost ovog pitanja, njegova licemernost, još više pojačava osnovnu gorčinu. U dvostrukom pelinu koji nas je obuzeo krije se zrnce istine. Ne bi bilo tako gorko da nije istinito. Sad nam je jasno – mogli smo da budemo bolji, nežniji i pravičniji. Ali nema više onih kojima bi smo rado priznali grešku i uputili izvinjenje. Otišli su od nas pre nego što smo mogli da im pokažemo kajanje. Da smo to mogli nekako da im pokažemo, osećali bi se bolje, ali ne tada nego sada. Lagali bi smo sebe kako smo u osnovi dobri. A to i jeste bilo pogrešno prvobitno polazište, ako smo dobri zašto smo povređivali one koje smo trebali da volimo?
(2009.)

 

Ako 6 morona nadglasa 5 nobelovaca, da li je to demokratija?
(2009.)


 

Zašto budale, kojih je prepun ovaj svet, imaju dominantnu ulogu u oblastima i temama koje podrazumevaju inteligenciju i integritet? Koja je to vrsta selekcije, čija je to neslana šala, da na važna mesta dođu ljudi koji nemaju nijedan kvalitet koje to mesto traži? U čemu je tajna njihove hrabrosti da na to mesto zasednu? To ne bi smela da bude mistična kategorija. Kad baciš mali boomerang, veličine pedlja, moraš da znaš da će ti se taj boomerang vratiti, ovaj put veličine elise broda “Titanik.” Ako to ne znaš, onda si budala. Ako si svestan da si budala, onda je to prvo zrnce mudrosti koje će te izvesti na “pravi put.” Ali pošto se broj budala na svetu ne smanjuje, moglo bi se zaključiti da je ogromna količina budala ona iz domena nesvesnih budala, što će reći, onih ljudi koji o sebi imaju lepo mišljenje.
Na prvom mestu, da nisu budale, nego obrnuto, da su oni pametni a budale su svi drugi. Zato ima toliko budala na svetu, jer ih identifikuju oni pametni. Pametnih je jako malo, misle oni, zato je ogromna većina drugih sve sama budala, da ne može biti veća. Tako rezonuju “pametne budale,” za razliku od “glupih budala,” kojih je sve više na svetu.
(2010.)