Veliko G (Sudbina jedne bračne postelje)

Svog prijatelja D. sreo sam sasvim slučajno u jednom malom šumadijskom selu. Moj jugo je propljuvao krv, te sam sedeo u seoskoj kafani i čekao da mi neki njegov dalji rođak nanovo uspostavi krvotok u kolima.

’’Moj problem je malo neobičan’’, poče on da mi objašnjava zašto je nestao iz naših beogradskih života. ’’Znaš one krevete što se rasklapaju, teški, puni federa i nekakvih dasaka, rasklapaš ih i sklapaš nebrojeno puta tokom svog malog bračnog života. E, kada se taj krevet otvori, stavlja se dušek preko njega, a potom posteljina. Moja žena je imala običaj da naše čaršave sklopi uvek zajedno, pri čemu se ti sljubljeni čaršavi moraju postavljati uvek strogo utvrđenim redom. Znalo se šta je gore, a šta dole. Pošto je to za ljude poput mene bilo malo zbunjujuće, moja supruga racinalnog uma jasno je obeležila krajeve posteljine, te se nikako nisu mogla prevideti dva velika slova G, što je jasno značilo da taj deo ide gore, gde je glava, a da onaj neobeleženi treba staviti dole, pod noge. Međutim, takav način komunikacije je imao i svojih nedostataka. Ukoliko naznačeni uslov ne bi bio ispunjen, odnosno G nije bilo tamo gde bi trebalo da bude, moja žena bi me budila i terala da ustanem, kako bi ona ponovo namestila čaršave, i uspostavila narušenu harmoniju naše postelje.

Ustajem, ali počinjem da mrzim ono G, voleo bih da ga nema.

Onda sam počeo gotovo nesvesno da prenebregavam ovaj bitni postupak u nameštanju (mojoj supruzi važan iz higijenskih, logičkih, estetskih razloga) i time umanjujem značaj simbola na rubu čaršava, što je izazivalo veliko nezadovoljstvo kod moje žene. U takvim prilikama bih saznao mnogo toga o sebi: da sam aljkav zato što su takvi ne samo moji roditelji več i svi preci po očevoj strani, da je majka rano prestala da me doji i da me je emotivno zapostavljala, da me je otac neprestano tukao kao dete, a mlađa sestra i seksualno zlostavljala. Bio sam spreman da poverujem u sve to, ali pod jednim uslovom, da na svim drugim čaršavima napišemo veliko slovo D, što bi simbolizovalo onaj neugledni kraj posteljine koji se nalazi kod nogu. Pomislio sam da bi takva promena mogla uneti nanovo radost u naš bračni život. No, moja moja supruga je taj predlog istog trena odbila, još je razrogačila oči i, podbočivši se, zagrlala kao nikada do tada: ’Dogovorno smo obeležili prostorne relacije na čaršavima, nema razloga zašto bismo sada menjali utvrđene znakovne sisteme!’

Povukao sam se kao svaki pravi muškarac i pomislio kako je moja žena jedno visokoumno biće, jer mi je opet kroz razgovor pomogla da shvatim neke sopstvene karakterološke osobine: da sam neracinalnog uma, da sam nedruštveno i samoživo biće, da nikada ne uviđam suštinu, već sam uvek opsenjen nevažnim i perifernim stvarima, da naša deca pre spavanja ne peru noge jer poseduju moj prljavi genetski kod. Uzdahnuo sam, zavideći svojim precima jer je njihov život bio jednostavniji, spavali su na zemlji i nikada nisu morali da obeležavaju blatnjavi deo svoje postelje, a važno je bilo samo da si uz svoju ženu u mraku, da se mesta ne pomešaju.

Od tada sam počeo da se usamljujem. Potpuno me je porazilo što to mojoj ženi nije ni najmanje smetalo, nisam joj uopšte nedostajao u bračnom krevetu. Valjda, zato što je imala to svoje G, uvek uz sebe, gordo i nežno, verno i postojano. Čak ni naša, nekada zajednička postelja, nije bila više onako jednolična, isprana i sivkasta, moja žena je sada spavala u cvetovima, opijena miomirisom skupih zelenih omekšivača, na krevetu koji je najednom postao živ kao dvorišni travnjak.

Nije ni čudo što je ustajala s njega čila i vedra, i bila je mnogo lepša. Bolelo me je što do tada nisam primećivao tu njenu raskošnu lepotu, ali, povratka nije bilo, jer osvojiti opet sopstveni krevet bilo je teže nego krenuti na Konstantinopolj. Moja žena je bila spremna da do smrti brani stečenu slobodu, ideologiju, teritoriju, civilizaciju i kulturu, od vandala i uljeza kome je svejedno da li mu je glava G ili su mu noge G. Od onih kojima je sudbinski prokazano da se žuljaju na pocepanim foteljama, škripavim vojničkim krevetima, rasklimatanim stolicama, klupama.

Već tri godine živim ovde u staroj dedinoj kući.

Moja žena još uvek nije primetila da me nema.’’