VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

PUT KOJIM SE REÐE IDE - MANASTIR UVAC

04.06.2008.
Želeći da stignem do manastira Uvac, vozio sam se makadamom dok se to moglo, tačnije do sela Stublo, na južnim obroncima zlatiborske visoravni. U tom selu živi još samo nekoliko staračkih domaćinstava a meštani kažu da vukovi dolaze da kolju stoku čak i u po' bela dana. Mogao sam nekako i bez te informacije, al ajde...



Parkirao sam kod neke šumokradičke strugare, i krenuo peške - poneo sam planinarski štap, termos sa litar i po vode, kutiju keksa, 1000 dinara, 200 grama kafe i sto kila samopouzdanja. Kada sam sledeći put video taj krajolik, ostao mi je samo štap...

Put kojim sam se kretao bila je makadamska nizbrdica. Dugačko spuštanje ka ovom lokalitetu neminovno znači da je povratak mnogo naporniji od odlaska, a pomalo i nemoguć, kako se kasnije ispostavilo. Iako je na dopadljivom, drvenom putokazu pisalo da do manastira ima pet kilometara, ostajem pri "teoriji zavere" o namerno pogrešenoj kilometraži, iz raznih razumnih razloga. Možda stvarno ima pet hiljada metara, ali bez razmaka.



Kotlina oko manastira sklona je temperaturama koje su čak i desetak stepeni više nego u okolini, pa je silazak po nesnosnoj avgustovskoj vrućini bio pravi idiotski potez. Ogoleli visovi nisu bili baš izdašni po pitanju hladovine i samo su mi retki hrastovi "krajputaši" pružali malo spasonosne senke. U svakom slučaju, sličnu avanturu ne preporučujem nikome ko nema bar jednu grbu na leđima. Nije baš zgodan osećaj kada shvatite da se realno ne možete vratiti sa odredišta ka kome ste se uputili. U trenutku kada sam ja to shvatio, bio sam kilometrima daleko i od kola i od manastira, s tim što sam se dolasku do bogomolje nekako i mogao nadati, jer je put do tamo išao blago nizbrdo. To da u ovoj vukogrebini nije bilo signala za mobilni telefon se podrazumeva.

Ipak, pogled koji se sve vreme puta pruža ka istoku i, potom, jugu, donekle je nagrada za uložen napor. Pažljivim osmatranjem može se u daljini videti i obnovljeni manastir Dubrava, poznat i po tome što su pre par godina kraljevački arheolozi u ruiniranim temeljima pronašli dva ćupa puna zlatnika (a možda i tri, ali su dva prijavili).

Zanimljiva je i lako uočljiva razlika između dvaju obala Uvca: leva, pribojska strana mnogo je šumovitija od zlatiborske. Kada sam se raspitao, rekli su mi da je reka nekada bila granica Srbije i Turske. Turci su, navodno, jedne godine namerno zapalili srpske šume (da im se Srbi ne prikradaju i ne zajebavaju i ne hajdukuju po pograničnom pojasu) te su one gorele nekoliko meseci bez prestanka. Po priči malobrojnih stanovnika ove oblasti, dendro-vegetacija se do danas nije oporavila od tog požara (Zato je populacija poskoka skočila do neslućenih razmera. Hvala, braćo Turci!).



Taman sam počeo da se osvrćem ne bih li video beloglave supove (s obzirom na moje stanje, bilo je logično da ti lešinari već pokažu interesovanje), kada sam u daljini ugledao tirave obrise manastira. Trebalo mi je još samo dva i po sata do tamo, a vreme sam kratio brojnim fatamorganama i ostalim manje prijatnim halucinacijama, izazvanim što strahotnim umorom i dehidratacijom, što zagrevanju vazduha nad kamenitim strminama.

Kada sam, onako polulud, stigao do odredišta, psi su zalajali na mene ali im na pamet nije padalo da izlaze iz hladovine. Možda psi nisu pametniji od delfina, ali od mene sigurno jesu!

Ubrzo se pojavio i bunovni monah, koji me je dobro odmerio te upitao:

"Da li ti, prijatelju, nešto okajavaš?"

Imao bih što-šta i po tom pitanju da poradim, ali odmahnuh glavom. Tada sam mu pružio 200 grama vruće kafe i 150 grama vrućeg keksa, i srušio se u de bellu hladovinu.

"Ima li ovde neki džip?", upitah kada sam došao do daha.

"Ima Milorad, ako je tu, na Uvcu...", slegnu on ramenima.

Kada me je uveo u manastirsku crkvu, pomolih se prvo da je Milorad tu, na Uvcu...

Sam manastir je lepa građevina, sa crkvom sagrađenom u periodu od 1995. do 1998.godine. Zidovi bogomolje su od raznobojnog kamena, a oko nje se nalaze lukovi nadziđeni nad temeljima drevnih manastirskih odaja i kovačnice. Na ovom lokalitetu, tek 1994.godine otkrivene su i otkopane zidine crkve na nešto više od dve stotine kvadratnih metara. Pronađeni su i raskošna amvonska rozeta Nemanjića, mermerni delovi crkvenog mobilijara, krstionica, čiraci i drugo. Ne zna se kada je prva bogomolja podignuta i koliko puta je rušena. U jednoj crkvenoj knjizi iz 1622.godine piše da je hram na Uvcu posvećen Rođenju Presvete Bogorodice.

Imao sam retku sreću da, u trenutku fotografisanja crkve, visoko na nebu kruži orao, uz gorepomenute lešinare jedan od simbola kanjona reke Uvac. Kasnije sam na razvijenoj fotografiji video da to nije bila fatamorgana, ali da je ptičurina bila toliko visoko bih isti efekat postigao da sam tankim flomasterom zamrljao tačku na Kodakovom foto papiru.

Kasnije se ispostavilo i da su moje molitve uslišene, tojest da je Milorad tu, na Uvcu... Njegova tri sina Stefan, Miloš i Njegoš na ovom živopisnom mestu doživljaju pravo "tomsojerovsko" detinjstvo - čitavog leta se kupaju na brzacima bistre reke, pecaju, skupljaju med, beru pečurke i lekovito bilje. Oduševljeno su mi pričali kako najkrupnije ribe love - rukama.

Reka Uvac je posebna priča, pravi ekološki biser - tokom nepunog sata provedenog kraj nje, uspeo sam da uočim bezbroj insekata, nekoliko vrsta ribe, beloušku, žabe, mnoštvo vodenih puževa, nekoliko rečnih rakova, čak i školjke, žive i zdrave. Voda može da se pije, livade obiluju mirisnim cvećem i retkim leptirima a šume plodovima i gljivama. Pravi raj! To je blagoslovena posledica izolovanosti ovog dragocenog mesta.



Bio sam jedini posetilac manastira tog dana, iako se sve događalo u jeku turističke sezone, što nije ni čudo s obzirom na nepotvrđenu (svakako nemalu) udaljenost od pristojnog puta, kao i nesnosnu temperaturu od pedesetak stepeni. Priznajem da mi je veliko olakšanje pružilo obećanje pčelara Milorada (nagrađeno sa zasluženih 1000 dinara) da će me nazad, do mojih ko-zna-koliko udaljenih kola, odvesti svojim terencem, legendarnim vojnim vozilom marke Pincgauer. Po tom saznanju, zaista sam mogao da se potpuno opustim i prepustim uživanju u ovoj raritetnoj oazi prepunoj života.

Eto, da ne beše Milorada i Pincgauera, verovatno bih ostao i zamonašio se, samo da se ne vraćam peške, uz one čuke...

Na putu nazad, Pincgauer je prokuvao pa smo mu hladnjak sve vreme uspona polivali vodom... Ko se iole razume u superiorne karakteristike ovog vozila, shvatiće o kakvom danu je bila reč...

Kada malo bolje razmislim, možda bi ovaj turistički "put kojim se ređe ide" trebalo da ostane teško pristupačan - to je jedina šansa da ostane takav kakav jeste... savršen!
18.01.2015.
Ja
E da sam ranije pročitala tekst, verovatno ne bih proživela tvoju sudbinu, bez vode i keksa :D
31.12.2014.
milo
Dobar tekst. Prelep kraj i velika svetinja viđeni očima, pretpostavljam, "urbanog" čoveka. I kontrast između asfalta i kamena, visoko urbane i besputne divlje sredine je opisan očekivano, onako kako je i doživljen...I to je lični osećaj... Na drugoj strani iskreno ne razumem otkud neke reči u ovom divnom tekstu, koje tu nikako ne stoje. Pre svega reči sa početka teksta da je kola parkirao kod neke "šumokradičke strugare". Lično te ljude poznajem. Krajnje netačno,, omalovažavajuće, osiono...A govori kako je lepo dočekan, uslužen, sa velikim impresijama. I kola su mu bila na mestu, nerazvaljena, na povratku... Nadam se, da se poštovanom Urošu ta konstatacija omakla, greškom napisana... Ako kojim slučajem nije tako, on nije dostojan ni Uvca, ni Stubla ni tih lepota ni te divljine...I ne treba više da dolazi jer su i strugara i ljudi deo toga prelepog ambijenta...
16.10.2013.
tamara kostic
divan tekst...ja sam ipak do manastira Uvac isla kolima,peugeot 206 koji je to junacki izdrzao,kao i ja takav i toliki dusevni mir nisam osetila ni u jednom drugom manastiru sem u manastiru Dubrava koji d taodje nalazi u kanjonu reke Uvac. ne mogu vam opisati moje stanje za vreme citanja molitve,moj sin koji je bio samnom mi je rekao da sam spavala stojecki :) jedino sto mi je zao sto se nismo spustili do reke Uvac. Savetovali su nas da se ne upustamo jos u tu avanturu zbog velikog broja zmija! mada prema predanjima kazu da na tom mestu nikoga zmija nije ujela. moj savet je da svako ko ima vere i avanturistickog duha poseti manastire UVAC I DUBRAVU,potrazi oca Danila i zatrazi njegov blagoslov, Jednostavno,ova mesta morate posetiti i upoznati oca Danila. To je osecaj koji se ne moze recima prepricati,a priroda koju vidite ne mote docarati ni najbolja kamera
15.08.2013.
Goran Zelic
E ja sam na ovu lokaciju krenuo 14.08.2013. sa motorom - enduro varijanta računajući da ću stići ziv i zdrav. Ali neposredno pred manastiorom sam pao i slaomio desni skočni zglob. Nekako sam se dogegao do manastira ali nikoga nije bilo. Dzaba je bilo moje dozivanje u pomoć. Stisao zube ubacio nogu u čizmu i gas preko Priboja do Sombora
16.07.2011.
10.06.2011.
Biljana
Sjajna prica Urose
17.04.2011.
marko
ja znam o kakvom se putu radi . nista nisi pretjerao , samo si oslikao dalijevim nacinom vizualizacije... pozdrav
13.04.2011.
Ivana Krnjic
SAVRSENO!!!!
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
pitanja i odgovori odakle lupa kao lajtmotiv u knjigama o ginkovoj ulici  laguna knjige Pitanja i odgovori: Odakle lupa kao lajtmotiv u knjigama o Ginkovoj ulici?
07.11.2011.
Pre nekoliko godina, kada su se domaći pisci u Laguni mogli nabrojati na prste jedne ruke prerano penzionisanog radnika u pilani, nekako sam zakazao satanak sa direktorom Lagune, Dejanom Papićem. Četvrtak...više
više
moje putovanje danska  laguna knjige Moje putovanje - Danska
14.10.2008.
 Lepa vest Stigao mi je poziv iz dalekog danskog grada Hileroda, od članova renomiranog kluba Millenium, da tamo predstavim svoje knjige i sebe kao književnika. Unapred sam se radovao. S razlogom,...više
više
put kojim se reðe ide manastir uvac laguna knjige PUT KOJIM SE REÐE IDE - MANASTIR UVAC
04.06.2008.
Želeći da stignem do manastira Uvac, vozio sam se makadamom dok se to moglo, tačnije do sela Stublo, na južnim obroncima zlatiborske visoravni. U tom selu živi još samo nekoliko staračkih domaćinstava...više
više
gospodar bubamara laguna knjige GOSPODAR BUBAMARA
24.03.2008.
Ovih dana mi se opasno aktuelizovala jedna pripovetka iz zbirke za odrasle "Priče s one strane".  Napisana je i izdata 2004.godine i to je jedna od osam priča koje zadiru u onostrano, ponekad ovlaš,...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
duško sa zlatnim m laguna knjige Duško sa zlatnim M
30.01.2019.
Negde krajem prošlog veka, intenzivno sam živela u Ljubljani. U rasejanju. Ono je uticalo na moju emotivnu stabilnost, na neobjašnjive sklonosti prema svemu što bi moglo da podseća na maticu, iako...više
više
mala zimska priča laguna knjige Mala zimska priča
25.01.2019.
Ovo je priča za zimsko doba kontinentalnog klimatskog pojasa, neugroženog modom globalnog zagrevanja. Ono što je za nju potrebno je i ne bilo koja zima, nikako ne dolazi u obzir ona sa gljičkavim...više
više
gospodin pogrešni laguna knjige Gospodin Pogrešni
21.01.2019.
Pre nekoliko dana moj stari drug pitao me je ko je Gospodin Pogrešni, nadajući se, samouvereno, da će biti svrstan – među prave. Pričao mi je da je ludo zaljubljen u dvadeset pet godina mlađu...više
više
dnevnik brade laguna knjige Dnevnik brade
11.01.2019.
Krajem ljeta 2018. počeo sam da puštam bradu da bih se kao pisac uživio u lik Bokelja koji je od peruanske luke Kaljao do prvog ostrva u Tuamotu arhipelagu na splavu od balze tokom 14 sedmica preplovio...više
više