VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

O pisanju, Hariju i džambo-džetu

06.03.2017.
Jedan od najpopularnijih norveških pisaca – u slobodno vreme i muzičar – poznat po seriji trilera o detektivu Hariju Huleu, prevođenoj na 30 jezika (na srpski zahvaljujući izdavačkoj kući Laguna), završio je svoj novi roman Žeđ, jedanaesti u serijalu, koji 26. aprila, baš za rođendan glavnog junaka, stiže i u Srbiju. Podelio je s nama razmišljanja o tome kako nastaje jedan roman, kakav je odnos pisca, čitaoca i kritičara, ali i koju je ulogu u njegovom životu u poslednje vreme odigrala stara srpska reč – vampir.

O čemu razmišljate pre nego što napišete knjigu? Moja prva misao je da je nemoguće. Nemoguće je da ono o čemu mislim i što osećam može biti preoblikovano u slova koja će moći da to čitaocu prenesu, a da se ništa, ili sve, ne izgubi u procesu. I da je, u svakom slučaju, nemoguće da ovi nejasni simboli zavedu čitaoca, ubede njega ili nju da me prate onuda kuda želim da ih povedem. U tom smislu, ja sam poput pilota za kontrolnom tablom džambodžeta, pista se proteže preda mnom, a razmišljam o tome kako mi, čak i ako sam ranije uspevao da izvedem čudo, zdrav razum kaže da nema nikakvog načina da samo krila i motor vinu ovo čudo sa zemlje. Da leti. I da se zatim prizemlji tačno tamo gde sam zamislio. Osvrnuću se malo kasnije na to planirano mesto sletanja.

Pa, šta je to što pokrene avion da on uzleti? Očigledno ne skeptični, prestravljeni pilot. Kao što ne čini ni sam pisac koji stvara priču. Najpre, on – odnosno ja u ovom slučaju – stvara priče koje se čitaju kroz kontekst koji je književna tradicija utemeljila. Pisci se, bez obzira na žanr i jesu li toga svesni ili ne, obraćaju svojim precima i savremenicima. Kao pisac krimi romana ne dugujem samo Edgaru Alanu Pou, Konanu Dojlu, Rejmondu Čendleru i Džimu Tompsonu, niti bi trebalo da me samo iz tog ugla čitaju. Već i Karlu Uveu Knausgoru, Džonu Irvingu, Astrid Lindgren, Čarlsu Dikensu; trag možete pratiti čak do Migela de Servantesa. I da ponovim: da me iz tih uglova takođe čitaju. Jer pisac ne piše nužno u okviru književnog konteksta. Oni sami su, najzad, pisci koji su svoje knjige napisali, a da prethodno nisu pročitali takvu. Ali s obzirom na to da knjige dopru do publike, ono što ste napisali čitaće se i spoznavati unutar književnog konteksta, uz odjek čitaočevih životnih i književnih iskustava, njegovog estetskog ukusa, moralnih vrednosti, očekivanja od književnosti i žanra. Zato, ako je autor pilot, književna tradicija tvori krila, a čitalac motor.

Tome se makar nadam dok dostižem punu brzinu, a kraj piste sve je bliži.

 
ONOG DANA KADA BUDEM NAPISAO BILO ŠTA,
MAKAR I REČENICU,
IZ BILO KOG DRUGOG RAZLOGA OSIM ŠTO ME ZANIMA,
BIĆE TO KAO KADA PRVI PUT IMATE SEKS IZ DUŽNOSTI
SA SVOJIM PARTNEROM: POČETAK KRAJA
 

Žeđ sam počeo da pišem 2015. godine. Pošto je to jedanaesti roman o detektivu Hariju Huleu, protagonistu sam postepeno veoma dobro upoznao. Toliko da će uvek biti relevantna pitanja imam li zaista šta još da kažem o njemu i da li mi je, zapravo, dosadilo. Nastavljam li sa pisanjem o tom liku zato što će roman sa rečima „Triler o Hariju Huleu“ na korici knjige doseći veću publiku? Postavljam ta pitanja sebi često. Važno je zato što znam da onog dana kada budem napisao bilo šta, makar i rečenicu, iz bilo kog drugog razloga osim što me zanima, biće to kao kada prvi put imate seks iz dužnosti sa svojim partnerom: početak kraja. Ali smatram da je razlog što me Hari Hule i dalje interesuje upravo zato što ga tako dobro poznajem. Na isti način na koji draga, stara prijateljstva nikada ne dosade, već s vremenom postaju jedina za koja marite.

To je u vezi sa postepenim produbljivanjem uvida u brojne strane ličnosti i načinom na koji odražava vašu, naravno, ali i sa činjenicom da umesto da je utaži, taj uvid samo podstiče radoznalost: šta je iza vrata koja su iza vrata? Da ne pričam da se nikada neću umoriti od Harija i njegovog sveta; oboje su vrlo mračni, a čoveku treba svetla. Ali kad god bih se nakratko našao na zaslepljujućoj svetlosti, gotovo uvek bih sebe zatekao čežnjivog za Harijevom melanholijom i njegovim pesimističnim nihilizmom.

Zato je paradoksalno što se Žeđ otvara srećnim Harijem. Bilo je teško napisati to, zato što nisam navikao na srećnog Harija. Oženio se Rakelom na kraju poslednjeg romana, Policija, i počeo da radi kao instruktor na Policijskoj akademiji koju pohađa Oleg, Rakelin sin. Hari i sam o novostečenom osećanju sreće govori kao o hodanju po tankom ledu. Svakog dana budi se sa nadom da će se status kvo održati, da novi dan bude ponavljanje proteklog, da led ne popusti. Ali dok se Hari Hule, privatni građanin, nada večnom, harmoničnom Danu mrmota, policajac i detektiv u njemu nema mira. Onaj koji mu je utekao još uvek je negde napolju. Harmonija i nemir u njemu su suprotstavljeni a Harijeva odgovornost za uzak krug najbližih prijatelja dolazi u sukob sa njegovom policijskom dužnošću prema širem krugu – društvu.

Ironično, društvo, zajednica u kojoj je oduvek bio autsajder, odnosi pobedu. Tako se postavlja pitanje, barem u onoj meri u kojoj ih fikcija može postavljati: ako potraga za „srećom“ nije glavni pokretač osobe kao što je Hari, šta jeste? Jesmo li mi životinjsko krdo, ako je želja da se doprinese krdu snažnija od ljubavi prema partneru i deci? Da li je čak i autsajderu poput Harija priznanje drugih potrebnije od porodice? Da li je „sreća“ unutar privatne sfere precenjena?

 
Kao pisac krimi romana ne dugujem samo Edgaru Alanu Pou, Konanu Dojlu, Rejmondu Čendleru i Džimu Tompsonu, niti bi trebalo da me samo iz tog ugla čitaju. Već i Karlu Uveu Knausgoru, Džonu Irvingu, Astrid Lindgren, Čarlsu Dikensu; trag možete pratiti čak do Migela de Servantesa.


Veći deo Žeđi napisao sam u kafiću u Oslu u koji odlazim poslednjih 17 godina i koji, kada se sa ovog putovanja budem vratio kući, više neće postojati. Ali baš tamo, za stolom do zida za kojim uvek sedim, ne zadugo nakon što sam džambo-džet Žeđi vinuo u vazduh, promenio sam kurs. To se dogodilo zbog dve stvari. Prva je razgovor koji sam načuo, između žene i muškarca za susednim stolom. Isprva sam mislio da je reč o razgovoru za posao („Gde vidiš sebe za pet godina? Šta smatraš svojim najboljim osobinama?“), ali sam onda shvatio da se ipak radi o sastanku ugovorenom na internetu („Da li više volim mačke ili pse? Hmm. Šta ti više voliš?“). Nije bilo toliko do očiglednih rizika koje sastanak preko Tindera sa sobom nosi, koliko me je fascinirao taj bolno ponižavajući razgovor. Činilo se da oboje traže – ali ne nalaze – društvene konvencije i opšta mesta iza kojih će se sakriti, da oboje stvaraju lažnu predstavu o sebi dok sede onde, izloženi pogledima i proceni druge osobe. Naizmenično su bili pisac i čitalac; priče stvorene tokom tog susreta, u najužem književnom smislu, same su pronašle put do moje tastature.

Druga promena pravca koja je dovela – i mene i bilo kog čitaoca – do drugog mesta za sletanje od onog koje sam prvobitno zamislio, bio je vampirizam. Ne mogu da se prisetim šta sam tražio, ali sva je prilika da se radilo o nečemu iz najzavučenijih, najmračnijih kutaka psihijatrije. A kada sam nabasao na priče o Piteru Kirtenu, vampiru iz Diseldorfa, i Ričardu Trentonu Čejsu, osetio sam da je to upravo ono što mi je falilo da izgradim most između različitih tema kojima se knjiga bavi. Inače nisam preterano zainteresovan za takozvani „true crime“, ali nisu ni kriminalni elementi ti koji su ovde bili provokativni i uznemirujući.

Vampirista i ubica delaju kompulzivno, iz imaginarne potrebe za krvlju čak i ako, paradoksalno, rizikuju trovanje od previsokog nivoa gvožđa ako je popiju. Prilično nalik Hariju, alkoholičaru. Takođe, baš kao Hari, vampirista traga za najintimnijim, najdubljim prostorima unutar čoveka, čak u doslovnom smislu. Oduvek sam o Hariju pisao kao o potencijalnom kriminalcu, ali ne i o mogućnosti da je krvopija. Okej, evo spojlera – Hari će piti krv u Žeđi.

O čemu razmišljam onda kada završim knjigu, kada se džambo-džet čudesno prizemlji i shvatite da ste preživeli? Pa, onda mislim o, gotovo kompulzivno i nestašno, o sledećem vozilu koje ću vinuti u vazduh. Zovite to žeđu ako vam je draže, ne može se nikada isključiti da pisac liči na svoje junake. U ovom slučaju možda bi trebalo da se zabrinem zbog toga. Ali, kao i Hari, kao vampirista, mnogi pisci ne mogu da urade ništa do da nastave. Potrebno im je da pišu, da lete.

Ju Nesbe – Ekskluzivno za Nedeljnik
Ostale kolumne autoraPogledajte sve
o pisanju, hariju i džambo džetu laguna knjige O pisanju, Hariju i džambo-džetu
06.03.2017.
Jedan od najpopularnijih norveških pisaca – u slobodno vreme i muzičar – poznat po seriji trilera o detektivu Hariju Huleu, prevođenoj na 30 jezika (na srpski zahvaljujući izdavačkoj...više
više
Knjige autora
Najnovije kolumnePogledajte sve
igor marojević roman o pijanstvima  laguna knjige Igor Marojević – „Roman o pijanstvima“
19.08.2019.
Uvodno poglavlje romana koji će izaći u Laguni pre ovogodišnjeg Sajma knjiga. Dok sam posle povratka u Beograd u maju 2009. razgovarao s poznanicima, bivšim prijateljima i majkom, slušali...više
više
spomenici laguna knjige Spomenici
25.07.2019.
KARAĐORĐU Prvi spomenik voždu Karađorđu u Beogradu podignut je pre više od jednog veka na Kalemegdanu, na mestu današnje Meštrovićeve „ode zahvalnosti“ Francuskoj. Na konkursu...više
više
knjižara so  laguna knjige Knjižara „So“
16.07.2019.
Imam dovoljno godina da vjerujem kako mnogi ljudi ne lažu kada ponekad uz uzdah Ah! kažu da su odivijek maštali o tome da otvore klasičnu knjižaru i tu nađu idealan odnos izmeđ hleba koji se uvijek...više
više
šumski most laguna knjige Šumski most
31.05.2019.
Odlomak iz knjige „Bajka nad bajkama: Treća noć“ (roman u nastajanju) Kada se Žarko razbudio, prosto mu se nije polazilo dalje. Proteže se lenjo u mrklom mraku i priseti bogate gozbe...više
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.