Ne pristajem – otvoreno pismo upućemo uredniku NIN-a…

Otvoreno pismo Nebojši Spaiću, glavnom i odgovornom uredniku NIN-a i Dejanu Papiću, direktoru izdavačke kuće Laguna.

 

Poštovani gospodine Spaiću,

poštovani gospodine Papiću,

 

     obraćam vam se povodom uvrštavanja mog romana Neznanom junaku u konkurenciju za ovogodišnju NIN-ovu nagradu. Bio sam neprijatno iznenađen kad sam pročitao u broju NIN-a od 23. decembra 2010. da se i ovaj naslov nalazi na listi kandidata koje žiri razmatra, jer sam na vreme obavestio svog izdavača da ne želim da pošalje moju knjigu NIN-u. Izgleda da je gospodin Papić to zanemario ili zaboravio. Stoga moram javno da reagujem: odbijam da učestvujem, insistiram i dalje na tom svom stavu i tražim da NIN moju knjigu izuzme iz konkurencije i procedure za nagradu.

     NIN-ova nagrada presudno utiče na kanonizaciju savremenog domaćeg romanesknog stvaralaštva, a pošto je roman dominantni i privilegovani žanr, i na artikulaciju ukupne predstave književnosti i njenog statusa na kulturnoj i javnoj sceni. Kao takva, NIN-ova nagrada je funkcionalno usađena u sociosimbolički poredak kojim se bavim u Neznanom junaku (kao i u prethodnoj knjizi eseja Uvod u astronomiju), poredak koji je mutirao do grotesknih formi i razmera - kako vulgarnih i bolno očiglednih, tako i samozatajnih i naizgled bezazlenih - te mora biti demaskiran, detabuiziran i desakralizovan, temeljno iskritikovan i objašnjen čak i deci u osnovnoj školi, inače će nas satrti, a već nam je naneo nenadoknadivu štetu.

     Taj poredak je ideološki armiran nacionalizmom, tradicionalistički, patrijarhalan, populistički, autističan i antiprosvetiteljski, podstiče konformizam i samosažaljenje umesto istinoljubivosti, samosvesti, odgovornosti, racionalne kritičnosti i otvorenosti, nije u stanju da produkuje smisao već ga nemilice troši, ulizuje se  predrasudama, niskom ukusu, malograđanštini, mediokritetstvu, zatucanosti, ksenofobiji. U tom i takvom poretku bio je moguć i stvaran Slobodan Milošević i njegov režim. To je poredak našeg poraza i bezizlaza.

     U tom sociosimboličkom poretku status znanja i istraživanja, odgovornosti i savesti, uobrazilje i kreativnosti je srozavan do poniženja. Vladajuće merilo glasi: što srpskije - to bolje, a trebalo bi da bude upravo obrnuto: što bolje – to srpskije. Što je retorika takozvanih patriota dramatičnija i glasnija, to je supstanca praznija i trivijalnija. O nacionalizmu kao formi intelektualne i moralne korupcije mislim isto što i Danilo Kiš, Mario Vargas Ljosa, Jovan Sterija Popović, Tomas Bernhard, Radomir Konstantinović, Milan Kangrga, Ivan Čolović i toliki drugi slobodoumni i slobodoljubivi autori, živi ili još življi, iz Srbije ili još srpskiji.

     Taj poredak besramno i neprestano laže svoje podanike da im obezbeđuje integraciju i komunikaciju sa svetom i sa samima sobom, a u stvari se tek i po svaku cenu samoizoluje i samoreprodukuje, beskrajno jalovo oponašajući stvaranje društvenog i duhovnog kapitala, beskrajno jalovo oponašajući vlastitu kompetenciju i produktivnost. U tom poretku sve je pseudo i sve je imitacija, vrednosti se marginalizuju, ili ignorišu ili čak osuđuju. Taj poredak je opasna, samoreprodukujuća avet, bez etičkih, estetičkih i saznajnih uporišta, jer stara su izgubljena, izigrana, prodata, potrošena, istrulela, odbačena i zaboravljena, a za drugačija se nema volje, znanja, integriteta, snage, potrebe.

     Taj poredak ne živi nego oponaša život, zato mu treba i takva književnost, takva umetnost, takva kultura, nac-realistička i nac-estetička. U tom poretku saznajno-etičko-estetski horizont očekivanja je vrlo uzak i petrifikovan, a svako prekorečenje te ograničenosti biva kažnjeno bez milosti. Ovde nije nikakav problem ako neko pravi probleme, vrši zločine - na primer masovne, ili pojedinačne, ratne ili civilne - ne, nego je problem ako se neko usudi da ukaže da imamo problem i u čemu je taj problem i kako je do njega došlo.

       Književnost ne sme da služi takvom poretku - naprotiv. Ni glavna književna nagrada ne sme da služi takvom poretku. Relevantna književnost i umetnost oduvek iznose na videlo pretpostavke i posledice takvih poredaka. Umetnost predočava šta takav poredak znači i šta čini čoveku, neposredno i čulno obistinjeno ukazuje da mogućnost drugačijeg, slobodnijeg i ljudskijeg života, zavisi samo od nas. Život je inostranstvo, umetnost je otadžbina.

     Taj poredak imao je, nekad, svoje prepoznatljive ideološke i javne atribute u samoupravnom socijalizmu i jednopartijskoj diktaturi, a od Miloševićevog režima do danas ima ih dekorativno presvučene u samoupravnom nacionalizmu i višepartijskoj diktaturi. U tom poretku, tokom protekle dve decenije, najuglednije književne nagrade, između ostalog, devalvirane su i kompromitovane: NIN-ova, Andrićeva, Meše Selimovića...

     Taj poredak je toliko uvrežen da se prima i održava kao bogomdan, kao da se podrazumeva i kao da nam odgovara. E, pa tome odbijam da se pridružim. Ne pristajem. Ovakva NIN-ova nagrada, kakvom se uglavnom pokazala u poslednjih dvadeset godina, ne daje legitimitet piscu, nego pisac daje legitimitet ovakvoj nagradi, ako pristane da učestvuje.

     Nisam jedini koji ne pristaje. Saša Ilić je već javno obrazložio svoje razloge za bojkot NIN-ove nagrade. Pozivam i druge pisce iz ovogodišnje produkcije romana da nam se pridruže, da pokažu da razumeju zašto je važno i neophodno odbiti učešće u konkurenciji za NIN-ovu nagradu. Naravno, nemam iluzija da jedan gest može da bitnije utiče na takav poredak i bilo šta ozbiljnije da promeni - jer NIN-ova nagrada je samo kuglager u toj sveprisutnoj mašini kojom smo okovani - ali božemoj, može makar da ukaže na problem, može makar da podstakne ponekog da zastane i razmisli, da se zapita. Od nečega treba početi. Ima još ljudi na javnoj sceni, u književnosti i izvan nje, u kulturi i van kulture, svuda, koji su odavno počeli, svako u svom domenu, koji ne pristaju i u tom nepristajanju istrajavaju. Uz njih sam.

 

 

U Beogradu, 24. decembra 2010.

Sa uvažavanjem,

Sreten Ugričić

 

 

***

 

Odgovor Dejana Papića

 

Poštovani gospodine Ugričiću,

 

Veoma mi je žao što je naša želja da Laguninu produkciju NIN-ovom žiriju predstavimo u najboljem svetlu i najpotpunijem sastavu kod Vas izazvala nezadovoljstvo koje ste morali iskazati javnim pismom. Zaista ste mi u neformalnom razgovoru rekli da ne biste želeli da budete kandidovani za ovakvu nagradu. Ipak, u najboljoj nameri, naši urednici su odlučili da i Vaš roman „Neznanom junaku“ pošalju žiriju na uvid. Moja je krivica, očigledno, u tome da im nisam preneo kategoričnost Vašeg stava i na tome Vam se izvinjavam.

Moje mišljenje je da NIN-ova nagrada ima daleko najveću reputaciju među domaćim književnim nagradama, toliko snažnu da čak i mnoge gotovo skandalozne odluke njenog žirija kakvih nije bilo malo u poslednjih dvadesetak godina nisu uspeli ozbiljnije da uzdrmaju poverenje koje ona uživa među čitaocima. Zbog toga i u nadi da će se neki novi žiriji odgovornije ophoditi prema svom poslu mi istrajavamo u kandidovanju romana koje smatramo dostojnima najprestižnijih priznanja.

Žao mi je što „Neznanom junaku“ neće biti jedan od njih, ali Vašu odluku i stav poštujem. Već smo poslali i zvaničnu molbu da se Vaš roman izuzme iz razmatranja za NIN-ovu nagradu.

 

S poštovanjem,

 

Dejan Papić

Direktor izdavačke kuće Laguna