Čuvajte se veštica

Kao mala sam želela da budem veštica. Iako tad nisam znala šta znači reč romantično, kasnije sam shvatila da upravo ta reč najbolje opisuje kako sam zamišljala svoj život buduće veštice: razdragan noćni let na metli nad mračnim šumama i poljima obasjanim samo mesecom i zvezdama. Čak ni nova Barbika ne bi me obradovala koliko ta slika. Kad sam malkice porasla, silno sam se razočarala jer sam saznala da veštice ne postoje ‒ bar ne one kojima je metla prevozno sredstvo. A kad sam još malo porasla, zaprepastila sam se što su nekad žene spaljivali na lomači zbog optužbi da su veštice. Mislim da sam tad prvi put posumnjala kako mi se baš i ne stupa u taj nepoznati svet odraslih.



Nedavno sam se s jednim prijateljem našalila kako bi me verovatno proglasili vešticom da sam bila te nesreće da živim u neko drugo vreme. Recimo, žena koja iz grada dolazi u selo u vreme kad svi beže iz takvih krajeva i traže sreću u urbanim mestima, pa još sama, svakako bi izazvala sumnju okoline. Slučajno se zadesilo da je moj dolazak pratila najhladnija zima u poslednjih deset, trideset a neki tvrde i pedeset godina. Pre nego što sam se preselila, gotovo nikad nije nestajalo struje i vode, ali u poslednjih nekoliko meseci je više puta došlo do toga. Da sam, recimo, živela u jugozapadnoj Nemačkoj između 1560. i 1670, bila bih ugrožena jer je u tom razdoblju pogubljeno više od tri hiljade ljudi zbog veštičarenja. Kao da to nije dovoljno, u mom okruženju su se namnožili šakali i stradalo je nekoliko domaćih životinja po dvorištima. Takve stvari se naprosto dešavaju, ali u Škotskoj je, recimo, između 1590. i 1680, ubijeno više od četiri hiljade ljudi i zbog manjih slučajnosti.

Zanimljivo je da se ovde gotovo svi plaše zmija, dok ih se ja ne bojim, ne ubijam i ne teram. Iako nekad plašljivo deset minuta obigravam oko čudnog osušenog lista ili komadića drveta misleći da je strašan insekt i prestravljeno skidam majicu u dvorištu kad me zagolica pala dlaka, đavolja zmija koja je obmanula Evu nimalo me ne uzrujava. Da li bi to bilo dovoljno da nastradam da sam kojim slučajem živela u Lotaringiji između 1576. i 1606, kad je ubijeno dve hiljade ljudi zbog veštičarenja?

Crvene tračice u kupatilu za koje feng-šui tvrdi da privlače novac i sreću? Šolje na tanjirićima koje služe kao hranilice za ptice raštrkane po granama? Gomile čudnih teglica s ručno pravljenom pastom za zube, šamponom, tonikom za lice… Hrpa tegli s čajevima i začinima za sve boljke i raspoloženja? Veselo trčkaranje između drveća bez ikakvog razumnog razloga osim da to volim da radim? Sve bi to pre samo nekoliko vekova bilo veoma sumnjivo ponašanje. Čak i danas bi neko mogao da pomisli kako se bavim vlaškom magijom, ali bar mi niko neće suditi zbog toga. 

Mislim da je sve to sasvim dovoljno da svakog dana imam bar jednu stvar zbog koje ću biti zahvalna pre nego što odem na spavanje. Život često nosi lomove i drame, neki dani su takvi da je veoma teško naći ijedan razlog za zahvalnost, ali čak i tad bi trebalo da se utešim što niko od nas neće završiti na lomači zato što je stranac, zato što je drugačiji, zato što se oko njega dešavaju maleri, zato što mu komšija zavidi na nečemu novom što je kupio, zato što je lepši od nekog drugog…

Nekad je sve naopako i grozno, ali i to će proći, baš kao i sve ostalo. A uvek je moglo da bude i gore ‒ tema za razmišljanje jednog sunčanog Dana Svetog Patrika.