VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Ivan Ivanji: „Moj lepi život u paklu“ – Mozaik prepoznatljivih slika

Ako se prihvati misao Ivana Ivanjija da je „svaka knjiga ozbiljnog pisca lična“, onda se knjiga „Moj lepi život u paklu“ prihvata kao ispovest čoveka kome je dato da kroz sve mene dvadesetog stoleća odživi najpotresnije ali i najradosnije dane koje nije birao, ali u koje je uranjao i pokušavao da ih živi kako je umeo, morao i mogao.

Rođen je u Bečkereku (Zrenjanin, 1929) u uglednoj, imućnoj građanskoj porodici (roditelji lekari), obeleženoj jevrejstvom, što će dovesti do nestanka roditelja (otac streljan, mati nemoćna da iz dušegupke ikako nađe izlaz). Dečak će se naći kod strica, biti uhapšen marta 1944. i promeniti „samo“ šest logora; među njima i Buhenvald i Aušvic. Kako je preživeo, da li se bojao smrti? „Bili smo isuviše umorni, isuviše su nas terali vikom, bičem, kundacima, nismo imali vremena da se plašimo smrti.“ I još jedna iskrenost: „Brzo naučiš da zabušavaš ako želiš da ostaneš živ.“

Problemi krivice, kajanja i praštanja ne mogu se izbeći te je lajtmotiv ispovednog romana Ivana Ivanjija pitanje: Da li me je sopstveni stric izručio Nemcima? Ali i dodatno preispitivanje o ponašanju ljudi u takvim prilikama. Koliko je čovek spreman da rizikuje spasavajući drugog, kako bi se autor ponašao na mestu strica Ernesta, rizikujući svoj i život svoje dece. Nije došao do odgovora, kao ni do spoznaje da li se stric pokajao što ga je izdao ili što nije pokušao da ga spase. I u godinama poznim, naknadna žalost za nesaznatim. „Kako se mama osećala u logoru?... Da li je u tom 'transportu' shvatila o čemu se radi?“ I o dedi, kome je Hipnos poslao svoga sina Morfeja, da desetostrukom dozom usmrti ženu i sebe, da ne bi pao esesovcima u ruke. Pominje i danas aktuelan i kontroverzan problem eutanazije, navodeći primer svoje tetka Olge, lekarke, teško bolesne, koja je jedva disala, i tiho govorila: „Ja sam kao lekarka mnogima pomogla da umru a meni niko neće da pomogne...“ Posle Hitlera eutanazija je bila tabu dugo godina, a autor iznosi u prvi mah šokantnu, ali dublje gledano stravično tešku misao: „Ja mislim da je mnogo teže dugo se gušiti zbog raka pluća nego začas u gasnoj komori.“ Je li to onaj „gorki talog iskustva?“ Kako god, u očima čitaoca dedin čin ima obeležje nekog otmenog i prezrivog prkosa nacističkoj bestijalnosti. No, kao što su pravda i istina nedostižne, tako i mnoga pitanja ostaju otvorena. Autor zna, „najstrašnije je šta se zbiva u našoj glavi a ne šta će vam neko drugi prirediti.“

Mnogo puta ponavljano određenje da potiče iz jevrejske porodice, da je na taj način obeležen patnjom i nestankom najbližih, od Ivana Ivanjija ne čini antisemitu, niti postlogorsku životnu priču neizlečivo zatrovanom. Njegov je stav da nisi odgovoran za pripadnost određenom narodu ili religiji ali je važno na čijoj si strani u odlučujućim trenucima. „Pitanje nije da li si bio Nemac pošto je Hitler došao na vlast, nego da li si bio stražar koncentracionog logora i ubica ili jedan od prvih zatvorenika iza žice. Ili, kao ogromna većina, ravnodušan prema zločinima i mukama svojih sunarodnika samo da su tvoje ovce na broju.“ Dakle postoji pitanje izbora, samo je upitno koliko si za taj izbor spreman da platiš. Kod Ivanjija postoji dar ironije i samoironije. U vezi sa svojim jevrejstvom navodi stari jevrejski vic kojim bi voleo da se obrati molitvom Svevišnjem (sa kojim, kaže nije uspeo da uspostavi molitveni kontakt): „Gospode, već smo dovoljno dugo bili tvoj izabrani narod, zar sada ne bi mogao da izabereš neki drugi narod, a nas da ostaviš na miru.“

Koliko god da sećanja blede, neke slike logorskog života neizbrisive su: stravična scena kad pas preuzima ulogu dželata u logoru, grozomorni sni u kojima pokušava da vrati oca iz mrtvih, bežanje vaši sa tela samrtnika kao znak neumitnog kraja... I, u poznom dobu, pri sopstvenom izboru Izgona, u Beču (2011) obeshrabrujuća spoznaja da je ponavljanje zla moguće, čak i izvesno. Navodi primer američke pevačice Angel Blue koja ulazi u mercedes na stajalištu ispred opere, a taksista je isteruje iz kola:

„I don’t drive black women – get out!“

Pita se autor je li taj taksista, možda, kasno rođen da bi mogao biti komandant nekog koncentracionog logora. Nije li rasna netrpeljivost dala nacizam?!

Ivan Ivanji svedok je istorije velikog dela dvadesetog veka. Ne odriče se niti jednog trena svoga bogatog, romanesknog života. Kao Titov prevodilac sretao je mnoga značajna imena društvenog i političkog života bivše nam zemlje: Trockog, Krcuna Penezića, Tuđmana, Tibora Varadija, neobičnu lepoticu Nađu Poderegin, Mila Dora... On iskreno, bez prenemaganja i želje da skrije ono što mnogi čine, umišljajući da tako „bogate“ biografiju: „Titovo vreme je moje vreme, nemam šta da mu opraštam.“ Svestan je da se čovek menja, da su tragovi detinjstva u rodnome gradu uništeni (što zubom vremena, što bahatošću, što otimačinom), da ostaju prisećanja ali da reka definitivno ne teče u pravcu njegova detinjstva. Iskustvo ga je naučilo da tragike sudbina ima i mimo Holokausta (priča prof. Bauera, sudbina doktora Raka), da i po koji Nemac nije nacist nego je Čovek, sa grižom savesti zbog nesuprotstavljanja zlu svoje porodice (doktor Vilhelm Rimpau, vojvođanski Nemac Jaša Rajter). Vreme u kome živimo zove Vremenom Zla uz koje ne ide samo nasilje nego uvek i biznis. Nema iluzija o dušebrižnicima Balkana, dobro plaćenim, kojima nije u interesu rešenje problema jer bi im se onda ugasile dobro dotirane pozicije.

U ljudskom životu, pa i u Ivanjija, bivalo je neobičnih susreta, i ljubavi, i porodičnih radosti, sa odanošću supruzi Dragani, balerini, i svojoj deci. I kad govori o tamnim i lepim stranama (starosti, smrti, zaboravu, iskustvima mladosti, putovanjima, lepoti novih pejzaža) on poteže autoironiju, sjajno sredstvo da se emocijama i mislima da prava mera, da se ne potone u autodestrukciju, ali ni u patetiku.

U poglavlju pri kraju romana, Ivanji postavlja pitanje (pri sećanju na svoje drage, stradale): „Da li je imalo smisla roditi ih (decu) za ovakav život, ovakav svet?“ Odgovor (ako nije već uočen u toku priče, a morao bi biti) nalazi se u pretposlednjem poglavlju. Pri buđenju, i pogledu sa terase, predaje se suncu, pogledu na park, na kupolu Hrama Svetoga Save; pomisli na dobro jelo i pristojno vino, na život normalan, ni herojski, niti bezrezervno patnički. Ne zaboravlja ali ni ne negira lepotu postojanja. Preispitujući se šta mu je bilo najgore u životu navodi:

koncentracioni logori;

služba u vojsci;

služenje u diplomatiji.

A najviše je voleo posao prevodioca; da po njega dođe crni mercedes koji ga odveze na aerodrom, pa ga voze u Pulu, iz Pule na Brione itd. („Voleo sam da se pravim važan.“) Detinje iskreno, a zaštićeno godinama jer mu niko ne može spočitavati pozerstvo, nego odsjaj životne radosti. Čime završava? Očekivano kazivanjem o vozovima; iz Beograda, iz Beča, vozu za Suboticu, transportu za Aušvic. Menjaju se vozovi i nikud se ne žuri, a ipak kao daleki eho, iz marvenog vagona, vika na nemačkom jeziku:

„Los, los! Marš svi napolje!“

Poslednje rečenice daju odgovor na paradoks naslova: „Zašto svi? U ovom vozu, ovom vagonu, na ovoj pruzi, na mom jedinom svetu, ja sam bio, jesam i ostajem jedini putnik.

Kraj. Kraj? Nema kraja.“

A pomalja se, autoru draga misao Ludviga Vitgenštajna, filozofa i pokrštenog Jevrejina: „Ako se pod večnošću ne podrazumeva beskonačno trajanje vremena nego vanvremenstvo, onda doveka živi ko živi u vreme sadašnje.“
 
Autor: Gordana Vlahović
Izvor: Bagdala, 2017.


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
juval noa harari mislim da bi trebalo da se usredsredimo na očuvanje planete laguna knjige Juval Noa Harari: Mislim da bi trebalo da se usredsredimo na očuvanje planete
05.12.2019.
Pisac i istoričar Juval Noa Harari nas svojim knjigama neumorno podseća na to da tehnološki napredak ne obećava ružičastu budućnost. Ili bar ne za sve nas. Ovaj izuzetni intelektualac u svoja promišlj...
više
11 zanimljivih činjenica o voljenoj  laguna knjige 11 zanimljivih činjenica o „Voljenoj“
05.12.2019.
Toni Morison – rođena 18. februara 1931. godine – postala je poznata po delima „Najplavlje oko“, „Sula“ i „Solomonova pesma“, ali tek je sa „Voljenom“ iz 1987. godine osigurala sebi trajno mesto u knj...
više
prikaz romana golmanov strah od penala petera handkea laguna knjige Prikaz romana „Golmanov strah od penala“ Petera Handkea
05.12.2019.
Broj austrijskih pisaca uz čije ime stoji epitet enfant terrible iznenađujuće je veliki. Na spisku književnih buntovnika iz te zemlje sigurno bi se našli stvaraoci poput Elfride Jelinek ili Tomasa Ber...
više
 jedi, moli, voli knjiga koja je sve započela laguna knjige „Jedi, moli, voli“ – knjiga koja je sve započela
05.12.2019.
Američka autorka Elizabet Gilbert je svoje memoare „Jedi, moli, voli“ otvorila živopisnim opisom sebe kako plače, usamljena, na podu kupatila. Udata je za pogrešnog čoveka (koji spava u sobi pored), ž...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.