VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju, Vladimir Tabašević: Malokrvnost mi je nepodnošljiva

Mladi književnik koji se sa drugim romanom „Pa kao“ našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, nakon proglašenja ovogodišnje pobednice, jednim komentarom na društvenim mrežama izazvao je čitavu lavinu polemika

Višak identifikacije glave skida koliko ume i da ih ponekad sačuva. Kada neko kao Vladimir Tabašević, mladi pisac dva odlična romana, od kojih je prvi ušao u uži izbor za prošlu NIN-ovu nagradu, a drugi, Pa kao, u najuži izbor za nedavno dodeljenu, u sebi ovaploti i bludnog sina, odrođenog od književne scene kojoj hteo-ne hteo pripada, i enfant terrible, nadarenog bundžiju u okviru iste te scene, svaka javno plasirana reč postane poprište borbe za interpretaciju, društvenu, političku, kulturnu, ako su te odrednice razdvojive. O njegovoj sudbini još se veća.



Nakon što je saznao da je nagradu dobila Ivana Dimić za roman Arzamas, Tabašević je, činilo se, preko društvenih mreža zaratio s protivnicima, pravim i izmaštanim, zahvalivši se svima na porazu, naglasivši da su „književnost i kultura najveći kriminal“ i rekavši između ostalog: „Darujmo ženu, jer je žena, darujmo Obamu, jer je crn, da bismo žene i crne ostavili tamo gde jesu, a nas, tamo gde nas po pravdi boga sleduje da budemo – na bezbednom i u pravu.“

„Prvo, ta objava je usledila nakon što sam video vest u kojoj je glavna teza bila da je tek peta spisateljica dobila NIN-ovu nagradu. Drugo, u objavi postoji nedvosmislen ironičan otklon. Ako se žena nagrađuje zato što je žena u duboko patrijarhalno-mačističkom društvu, a ne zato što je dobar romanopisac, reč je o pozitivnoj diskriminaciji, specifičnoj vrsti mizoginije, za koju sam uz rasizam inače optužen, od koje se i sama Ivana s punim pravom ogradila već na konferenciji za štampu. Pozvala se na Kišovu da 'mrzi manjine u književnosti' i da knjiga valja ili ne valja. Odvojila je nagradu od činjenice da je žena, od svoje rodne uloge u društvu. Žiri je dobio legitimitet, ali parametar pobede je godinama već nedefinisan, uglavnom se usput i opisno natukne zašto je delo zavredelo nagradu – eto, neki eksperiment s formom romana, nešto slično. Moja reakcija jeste bila impulsivna, proistekla delom iz umora, ali delom i iz želje da razumem zašto neko delo odnese nagradu, a neko ne“, kaže Tabašević za NIN.

Imate li vi nekakav nacrt tog parametra?

Ne sme da počiva na autoritetu žirija, već na jasnom, transparentnom, čvrstom književnoteorijskom temelju. U suprotnom, čaršija priča ko je zašto pobedio – taj i taj minuli rad, prijatelj tih i tih, izdaje kod tog i tog – ili, još gore, nagađa ko će i zašto pobediti, pa onda žiri izneverava to očekivanje da bi potvrdio autonomnost. Zato i želim da pokrenem polemiku o kriterijumu romana godine s onu strane intriga. Demarkacija je možda suptilna, ali mora da se povuče. Reći da sam ljut što sam izgubio je pogrešno čitanje moje refleksije. Ako ovaj intervju bude pokrenuo priču o tome koja estetska i vrednosna paradigma zavređuje pobedu, a koja ne, u redu. Po cenu da ne dobijam NIN-ove nagrade.

Jasno je da je iz vaše objave moguće pročitati zavist i ozlojeđenost.

Nisam ozlojeđen, ne gajim animozitete, nisam ovo uradio u reklamne svrhe, ako mi je verovati na reč, jer marketinški mag nisam. Uostalom, reakcije javnosti mi baš i ne idu baš u prilog.

Ne gajite lične animozitete, a Srđanu Tešinu ste spočitali da je pokušao da stane na put vašem dobijanju nagrade Mirko Kovač.

Tešin je bio jedan od izbornika za tu nagradu iz čije sam konkurencije isprva bio eliminisan, a nisam siguran da se u to nisu upleli moji neuspeli pregovori da prvi roman objavim za Partizansku knjigu. Možda grešim, možda su to moje paranoične projekcije, ali to što sam možda paranoičan ne znači da možda nisam u pravu. Čaršija je takva. Oduvek su postojale implicitne i eksplicitne pretnje i osporavanja i pravila igre da treba da ćutiš kako bi eventualno nekada uspeo da se obznaniš na književnoj sceni, a potom i opstaneš. Dramatičnost reakcija na moju objavu pokazuju da pravila i dalje važe, jer se pretpostavlja da moram da budem zahvalan na ulasku u najuži izbor i priznanju žirija. Očekivalo se da budem dostojanstven u porazu, da ga sa stilom podnesem i pobednici pružim ruku. Ali, u porazu nema ničega dostojanstvenog, iako se ta ideja gura na svakom društvenom nivou i to je ono što ne može da mi se oprosti. Poželeo sam sve. Pozvaću se na ono što je Fuko kazao Čomskom u čuvenoj raspravi: „Mi, proletarijat, prvi put se ne borimo za dobro, već se borimo da pobedimo.“ Kad se radnici bune za svoja prava, privilegovani im savetuju da budu dostojanstveni, što znači da se ne bune. Ta pravila igre su vrednosno inače sadržana u nagrađenom romanu, a u njih ne verujem ni kao autor ni kao sledbenik neke ideje.

Kako je tačno reč o ideološkom sukobu?

Tek naknadno mi je postalo jasno da dominantna ideologija ne može da moj roman prepozna kao univerzalno važan i da Arzamas može. Reč je o građanski angažovanom romanu u čijem se jednom dramskom segmentu liku fizičkog radnika koji sređuje pokućanstvo naruguje jer ima potrebu da ima politički stav. Nije mu dato pravo da govori. Junakinja ga pita: „Pa dobro, što se niste kandidovali za predsednika?“ On odgovara da mu tašta ne da. Pripovedački svetonazor je da se običan kućni majstor ne treba pitati o politici, jer, ako je već toliko pametan, zašto ne krene dobro trasiranim putem na čelo države. Ili to ili da ćuti. A ja pišem upravo o obespravljenim ljudima s margine. Jer, stav o životu je nužno politički i svetinja je, nezavisno od nečije funkcije u društvu. Mora da se čuje bez svođena na, što bi Ransijer rekao, „puki životinjski krik“. Ko su moji likovi? Tipski dočaran pukovnik JNA kao nakaradni prestavnik nekih prošlih vremena koji angažuje talentovanog pesnika za solidne novce kao ghostwriter-a kako bi njegova lična istorija izgledala lepše i njegova siromašna negovateljica koja o starcu brine samo da bi dobila stan.

Da li ste smatrali da zaslužujete nagradu? Kako biste reagovali da ste je dobili?

Utrka u najužem izboru podrazumeva ozbiljna očekivanja koja generišu famu koja služi samoj instituciji nagrade, ako književnost uopšte shvatimo kao prostor za pobede i poraze, sa čim prvenstveno imam problem, ali u čemu sam pristao da učestvujem. Na konferenciji bih najavio izlazak iz čeljusti medijskog aparata, intervju za NIN kao poslednji za dugo vremena i rekao bih da mi odgovornost nalaže da tek radim najbolje što mogu. Ne verujem da postoji zavera. Ne bih voleo ni da budem neki histerični subjekt koji u ime svih govori da je car go. Samo pitam.

Ipak, je li bilo moguće pitati drugačije? I plašite li se reakcije književne scene?

Karakter poput mog nema tu vrstu kalkulacije pred sobom. Niti sam roman pisao za nagradu, niti ću ubuduće. Radiću još bolje, a iz toga može da profitira i ono što sebe voli da zove književnom scenom, kojoj pre svega treba polemika o standardima književnosti. Nisam imao želju da bilo koga povredim ili uvredim, ali priča o stanju scene mora nekoga da povredi ili uvredi. Inače nije priča. Dramatičnost reakcija na moju objavu zaoštravaju moje pozicije. Sad mogu samo da utičem na eventualna pogrešna razumevanja onoga što sam rekao. Jer, to da sam unapred proglašen za rasistu, ženomrsca, ozlojeđenog karijeristu pokazuje da scena boluje od unapred raspoređenih uloga i replika. Prostora za ozbiljnu raspravu još nema.

Kako se roman, posvećen „generaciji stasaloj u doba tranzicije“, naslanja na ovaj incident?

Kritikujem meritokratski mit da su talenat, kapacitet volje i trud dovoljni za bolji, smisleniji život. „Gubitnici tranzicije“ su prepušteni samima sebi i svedenost njihovog horizonta očekivanja posledica su društvenog konteksta gde je vertikalna pokretljivost svedena na minimum. Istinski verujem da im je onemogućeno da budu ma šta drugo osim onog na šta su svedeni da budu, poput majstora iz Arzamasa. O njima pišem usled možda naivne nade da neko u privilegovanoj kulturi može da uvidi te zakonomernosti. Po ko zna koji put i ujedno napokon shvatam da reč nije o nedostatku sluha, već interesa. Pre ću ispasti ozlojeđeni gubitnik ili barbarogenijski kreativni luđak nego neko čije će se mišljenje uzeti za ozbiljno. Književnost je zato sjajan posrednik za plasiranje ideje da je borba ideja danas neophodna.

Izuzev u posveti, Pa kao kroz intimne istorije tematizuje nekoliko poslednjih decenija bez jasnih istorijskih aluzija. Kako ste izbegli opasnost da savremenost odnese prevagu nad univerzalnim temama?

Pojedinačno se ogleda u univerzalnom i obrnuto. Recimo, nema nedvosmislenih naznaka o kojim je ratovima u romanu reč, ali je svima jasno da su to sukobi devedesetih i da su generacije današnje na osnovu problema na koje nailaze. Niko ne mora da zna koja je godina u igri, istorijske sekvence već su deo kolektivnog samorazumevanja društva. Univerzalno je specifično obraćanje pažnje na one koji su danas previđeni.

Glavni lik Emil rano napomene da mu kao nekome ko nije ni heroj ni kukavica ostaje da piše o pukovnikovom životu, iako prema njemu gaji prezir. Je li to pozicija pisca, Emila kao pisca ili današnjih generacija opterećenih vrednosnom konfuzijom spram prošlosti?

Emilova tragedija je da mora da obiluje viškom vere u sebe, da razluči ima li uopšte smisla pisati, iako mu društveni kontekst nalaže da gaji ciničnu distancu. S jedne strane do kraja veruje u funkciju pisane reči kao „načina da se ne poubijamo“, s druge je podozriv prema toj vlastitoj potrebi. Pozivam se na Krašovčevu tezu da distinktivno svojstvo više klase više nije razabiranje u stvarima kulturnim i estetskim, već da je to prepustila nižim klasama i upustila se u ekonomske investicije,što podrazumeva svest da kultura kao takva više ne znači ništa. Emil je žrtva te logike. Njegov svet ne znači ništa, zato ga besmisao zadovoljava više od traženja smisla, zato mu je metafizika draža od politike. Starca razume tek kao maskotu, karikaturu čije je vreme prošlo, ali koji derivira na svojim ranijim privilegijama. Podvaljuje mu svoju poeziju spram koje ima nipodaštavajući odnos samo da bi sebi dokazao da je mladi pametnjaković kadar da se naruga figuri od koje faktički zavisi. Njihov odnos ujedno je pokušaj prikaza smene vrednosnih paradigmi u kojoj nema srećnih završetaka.

Kako se lik negovateljice Ane uklapa u odnos dvojice likova?

Emil je u očima starca kreativni džin koji pije džin, a Emil u jednom trenutku kaže da zna da nije džin, ali da je u njenim očima džin, što mu je dovoljno. Ne zato što je ona fascinirana književnošću, već zato što je i sama uslovljena materijalnim okolnostima. Molim da me se ne shvati kao neskromnog, ali smatram da je tematizovanje važnog pitanja krova nad glavom uspelo zato što je otvoreno posredno, usputno, iza odnosa iza kojih stoji pukovnik koji je bio na liniji svih društveno-političkih promena, na njemu se vidi da one nisu suštinske, jer od njega i dalje zavise stvarnost i budućnost dvoje mladih, na koncu visokomoralnih ljudi iz disfunkcionalnih, deprivilegovanih familija.

Čak je u poziciji da tuđom književnošću ulepšava vazda konkretnu istoriju.

Iz Emilove perspektive, on je gubitnik već time što se bavi svojom slikom nakon smrti, ali će zahvaljujući toj potrebi Emil imati makar neko vreme od čega da živi. Ispod toga se, međutim, krije i Emilov stvarni razlog saradnje – nasušna potreba za drugim bićem, tj. za Anom, s kojom ulazi u vezu. Svi su se sreli ne znajući šta jedni od drugih žele, kontekst ih upućuje i svodi jedne na druge, a nemogućnost, pa i tragičnost njihovih odnosa odražava da je nemoguće gajiti ih mimo nametnutih interesa.

Zašto o Aninom i Emilovom odnosu saznajemo skoro isključivo na osnovu seksualnih odnosa?

Emil je suvi edipalac koji ne može da podnese da je po svojim standardima izneveren, tj. što ona ne naseda na njegovu sliku sveta. On je kao muškarac mandatirani, privilegovani interpretator sveta i stvarnosti. Njegovo sagledavanje te veze i višak preokupacije seksom pokazatelji su njegove životne frustriranosti. Zbog svojih preokupacija sobom ne želi da taj odnos zasnuje u nekom višem poretku smisla, već se zadržava na onom nivou gde je potentan. Istovremeno se plaši napuštanja – što reče Žižek,oni koji ne mogu bez distance u odnosu prvi su koji veruju u ljubav. Položaj žena u romanu je tragičan jer je realan društveni položaj žena tragičan. One su muški  trofeji, pogonska goriva. Knjiga ima prvo i treće poglavlje – drugog nema, jer je Anino, njena perspektiva upadljivo izostaje. A upravo ženska perspektiva će možda biti tema sledećeg romana. Pri tom, u poeziji su mi lirski subjekti već bili ženski glasovi.

Emil je duboko anksiozan, paranoičan, toliko nesiguran da u mentalnoj igri klackanja gubi od Raskolnjikova. Govori da može da voli samo ako nimalo ne veruje. Kako je bilo nastaniti mu se u glavu?

Nažalost lako. Dobrim delom sam ga razvio od svojih bojazni, s kojima sam na kraj izašao umnogome od njih gradeći lika. Naravno, ne u autobiografskom smislu, ali u smislu motivacije i suočavanja s nekim životnim okolnostima – odrastanjem bez roditelja u Beogradu, rata u BiH, krpljenja kraja s krajem. Bio sam primoran da do kraja verujem u književnost i da u nju nimalo ne verujem. To je Emil, moje ishodište u nekom od mogućih svetova. Utoliko mi je književnost najnasušnija potreba – ne da budem prepoznat kao pisac, već da mogu da postojim. Ako već ništa u svetu nije kako sam zamislio da bude, afektivnu, impulsivnu prirodu investiram u strast za književnost, što se, eto, vidi i na objavama na društvenim mrežama. Malokrvnost mi je nepodnošljiva.

Autor: Stefan Slavković
Izvor: NIN


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nova programska šema radio lagune laguna knjige Nova programska šema Radio Lagune
13.09.2019.
Izmenjena programska šema Radio Lagune kreće u ponedeljak 16. septembra. Od novih programskih segmenata izdvajamo emisije: KIZA (Kulturno Informativno Zabavna Akcija) sa Zoranom Minčić (ex R...
više
zabavna i interaktivna promocija knjige sofijine mudrolije s markom kraljevićem  laguna knjige Zabavna i interaktivna promocija knjige „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem“
13.09.2019.
Promocija knjige „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem“ Aleksandre Mihajlović održana je 12. septembra u knjižari Delfi u SKC-u.   „Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem“ nije samo knj...
više
10 pisaca samoubica laguna knjige 10 pisaca samoubica
13.09.2019.
Iako bi slika izmučenog umetnika delovala kao stereotip, previše je dokaza koji pokazuju da kreativni ljudi često pate od psihičkih bolesti. Primera je zaista mnogo – Van Gog koji je sebi odsekao uvo ...
više
objavljen datum premijere serije njegova mračna tkanja  laguna knjige Objavljen datum premijere serije „Njegova mračna tkanja“
13.09.2019.
Pripremite se! HBO je najavio premijeru serije „Njegova mračna tkanja“. Adaptacija epske trilogije Filipa Pulmana za tinejdžere počeće sa emitovanjem 4. novembra. Evo sinopsisa koji je objavio HBO:...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.