Laguna - Bukmarker - Intervju sa Ridigerom Dalkeom: Niko na ovaj svet ne dolazi kao prazan list papira - Knjige o kojima se priča
Besplatna dostava za porudžbine iz Srbije
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju sa Ridigerom Dalkeom: Niko na ovaj svet ne dolazi kao prazan list papira

Govor tela je najrasprostranjeniji jezik na planeti Zemlji. Jezik simptoma naših bolesti predstavlja važnu podvrstu na osnovu koje možemo naučiti mnogo toga o sebi, kaže Ridiger Dalke, čija su se tri bestselera, „Bolest kao put“ (sa Torvaldom Detlefsenom), „Bolest kao govor duše“ i „Zakoni sudbine“, našla u rukama miliona čitalaca. Tokom dvadeset godina lekarske prakse i psihoterapeutskog rada naučio je da svaki simptom zapravo predstavlja „krik povređene duše“. U svojim predavanjima i knjigama (kojih je više od 20) on ukazuje na psihosomatske veze i navodi načine kako da na mentalnom nivou razložimo preko 1000 simptoma i uspešno ih se rešimo. Dalke smatra da bi svako od nas, ko pati od neke hronične ili akutne bolesti,  trebalo  da se zapita: „Zašto baš ja, baš to, baš tako, baš u ovom trenutku u mom životu? Na šta me primorava ova bolest i u čemu me sprečava? Šta ću naučiti iz ovog iskustva i kako ću ubuduće bolje i pametnije da organizujem svoj život?“ Razgovarali smo sa priznatim autorom tokom seminara o postu.

Sva tri Vaša bestselera, „Bolest kao put“, „Bolest kao govor duše“ i „Zakoni sudbine“, bave se istom temom. Kako se razlikuju? Šta novo donosi knjiga o bolesti kao simbolu?

„Bolest kao put“ je sada već prilično stara knjiga. Sa tumačenjem simptoma različitih bolesti počeo sam još krajem sedamdesetih. Već početkom osamdesetih napisali smo „Bolest kao put“. Ona se zapravo bavi samo najkrupnijim simptomima sa kojima sam se susretao tokom bavljenja psihoterapijom, i, da se tako izrazim, procesom „prevođenja“ sa telesnog na duhovni nivo. I to je otprilike sve. Zatim sam, deset godina kasnije, objavio „Bolest kao govor duše“. U njoj su se našli simptomi bolesti kojih nema u prvoj knjizi. Pozabavio sam se MS-om, Parkinsonovom bolešću, problemima sa štitnom žlezdom, ali i nivoima obrade i analize. U njoj je jedno poglavlje posvećeno i uranskom životnom principu, ali knjiga je pre svega posvećena pacijentima. I na kraju, knjiga „Zakoni sudbine“koncipirana je kao jedna vrsta leksikona u kome je navedeno više od hiljadu simptoma, a sadrži i informacije iz četiri džepne knjige, kao što su „Problemi sa srcem“, „Problemi sa varenjem“ i sl.

Da li je vaša teorija o simbolima zasnovana na već postojećoj tradiciji ili ste je sami razvili?

Priča o ovoj vrsti promišljanja seže daleko u prošlost. Još je Paracelzus rekao: „Svet i čovek su jedno.“ Mikrokosmos i makrokosmos. Ako stvar posmatramo iz ugla ove analogije i ako se slažemo da sve što ima oblik ima i sadržaj, očigledno je da se to pravilo može primeniti i na simptome bolesti. Po mojim saznanjima, ovim se niko nije ozbiljno bavio van okvira ezoterične filozofije. Bilo je i dobrih pokušaja, na primer u slučaju Georga Rodeka, ali ja sam za to prekasno saznao. Rodek se bavio psihoanalizom i dogurao prilično daleko, ali on je većinu stvari koje ja danas tumačim polarnošću, interpretirao iz ugla seksualnosti.

Moja razmatranja nisu nova, ali se njima bavim sa daleko većom konzistentnošću od prethodnika. Na kraju krajeva, Paracelzus se ovom tematikom nije bavio na isti način. Ja nastojim da u svoje učenje uključim i naučna dostignuća i da ih pažljivo interpretiram, kao i da stvorim sintezu stare i nove medicine. Smatram to primerenom primenom ezoteričnog načina razmišljanja u medicinskoj nauci.

Ko je zapravo tvorac psihosomatske medicine i u kojoj meri se ona razlikuje od Vašeg učenja?

Nema sumnje da između moje discipline i akademske psihosomatike postoje brojne sličnosti. Polazimo od pretpostavke da sve što ima formu mora posedovati i neki sadržaj. Svaki simptom koji se očituje na telu, istovremeno ima i svoj psihički aspekt. Interesovanje psihoanalitičara usmereno je isključivo na čovekovu dušu, dok je uloga tela gotovo zanemarena. Ja psihosomatiku posmatram doslovno kao proučavanje duše i tela i trudim se da ih u svom istraživanju što više približim. Nikada se ne bih bavio bolešću isključivo iz psihološkog ugla, kao što to rade psihoanalitičari. Ako biste pacijentu koji pati od astme prišli psihoanalitičkim metodama, to ne bi imalo posebnog uticaja na astmu. Ja uvek pristupam i duši i telu istovremeno. Vilhelm Rajh je u tome otišao još dalje.

U knjiti „Zakoni sudbine“ čitaocima predočavate čitav niz tumačenja bolesti i potencijalnih rešenja, ali kako se ona konkretno primenjuju? Kako to izgleda u praksi? Možete li mi dati neki primer? Može li pacijent uticati na određeni simptom isključivo razumevanjem njegovog značenja?

Niko ne tvrdi da je dovoljno puko intelektualno razumevanje simptoma. Neophodan je, naravno, i drugi pol, druga moždana hemisfera. Radi se o desnoj hemisferi, o unutrašnjim nivoima duše, jer u njima možemo naći rešenja. Kada povežete ta dva aspekta i preduzmete dugo putovanje u potrazi za njihovom moći, načinićete značajne korake u smislu autoterapije. Rezultati koje postižemo sa ljudima koji dolaze na terapiju su sjajni. Inače ne bi bilo ovolikog uspeha. Dobijam i mnogo pisama od ljudi koje nikada nisam upoznao. Oni su uz pomoć knjige i meditacija, u kojima ih usmerava vodič na kaseti, samostalno pošli na put ka izlečenju. Primio sam hiljade pisama u kojima me obaveštavaju o značajnim pomacima u ublažavanju simptoma ili o njihovom potpunom nestanku, na primer u slučaju alergija ili reumatizma. Izgleda da, ako to stvarno želite, reuma može nestati. U Nemačkoj živi četiri do pet miliona reumatičara. Njima se može pomoći. Ali to svakako ne bi podrazumevalo samo tumačenje, već i odgovarajuće promene u načinu života. U tom slučaju morali bismo se usredsrediti na problem pokretljivosti i dovođenje tela u red, u smislu posta, detoksikacije i pročišćenja. Kada se sve to sprovede u delo, pacijent lakše podnosi bolest. Iskusio sam to u više navrata.

Imate li neki lep primer iz prakse?

Da, mnoštvo. Imao sam pacijentkinju koja je u pedesetim godinama života patila od najtežeg oblika reumatizma. Pošto više nije bila u stanju da stoji, preporučene su joj operacije kolena i kuka. Morali su da je nose. Dolazila je na terapiju i paralelno sa tim postila – kod nas je to sastavni deo svakog tretmana. Posle samo četiri nedelje, stanje se poboljšalo. Zatim je posle pola godine obavila još jedan post i nakon godinu dana ponovo došla na terapiju. Ona je danas u ranim sedamdesetim, rešila se reumatizma u potpunosti i drži kurseve o postu i časove taj-čija. To je bio zaista drastičan primer.

Kritičari bi mogli reći da je do izlečenja došlo isključivo zahvaljujući postu, a ne tumačenju i terapiji. Imate li još neki primer?

Da. Sećam se primera čoveka sa brojnim alergijama. On je zahvaljujući terapiji i ispravnom uvidu u svoje simptome u potpunosti izmenio životne navike. Promenio je način razmišljanja o, za njega osetljivoj, temi alergije, počeo da vodi aktivan život i očeličio se. Relativno brzo se u potpunosti oslobodio alergija. Mogu da navedem i bezbroj impresivnih primera u tretmanu dece.

Da li smo uvek sami krivi za svoja oboljenja? Kakav je doprinos zagađenja životne sredine?

Nikada ne govorim o krivici. Reč je, pre svega, o odgovornosti. Gledano iz ezoteričkog ugla, za većinu stvari smo sami odgovorni. Između krivice i odgovornosti postoji velika razlika. Krivicu prati griža savesti, a odgovornost nas navodi da potražimo odgovore. U tome je suština cele priče. Dakle ako živimo u velikom gradu u kome je životna sredina značajno ugrožena, sa izuzetkom dece i starih, svi moramo preuzeti odgovornost za njeno očuvanje, i to u svakoj situaciji. Odgovornost za decu pada na roditelje. Svako ima svoj zadatak. Bilo da je reč o genetici ili karmi. Niko na ovaj svet ne dolazi kao prazan list papira.

Šta činiti ako nismo upoznati sa svim mogućim vrstama zagađenja ili ako prekasno saznamo za njega, kao u slučaju hroničnih oboljenja izazvanih amalgamskim plombama ili sredstvima za zaštitu drveta?

Povezanost toksina iz živone sredine i simptoma bolesti je neosporna. Ali i u ovoj situaciji na nama je da preuzmemo odgovornost i budemo aktivniji, da se bolje informišemo i uključimo u borbu za zaštitu okoline. Sami smo, recimo, odgovorni za svoju ishranu. Statistikama ne treba pridavati veliki značaj.

Da li bi zvučalo kao preterivanje ako bismo rekli da ljudska duša traži mesto za sebe i da bolesti predstavljaju priliku da nešto nauči, u smislu iskustva?

U potpunosti se slažem, i to prvenstveno na osnovu iskustva sa reinkarnacionom terapijom. U to me je uverilo dvadeset godina prakse u ovoj oblasti. Slično je i sa tumačenjem simptoma bolesti. Pacijentima koji boluju od raka bih, na primer, prvo preporučio da pomere krevet. Postoje jasni dokazi o zračenju iz zemlje. Nažalost, postoji mogućnost da će ga nesvesno ponovo postaviti na mesto gde se zraci ukrštaju i izložiti se njihovom dejstvu. Izgleda da su ljudi skloni da sami pronalaze probleme. Ukoliko, primera radi, nismo prevazišli traumu rođenja i zato imamo probleme i strahove, mi nesvesno tražimo situacije u kojima ćemo ponoviti slično iskustvo i doživeti strah. Upravo to se događa onim ljudima koji često upadaju u zastoje u tunelima, koji se zaglavljuju u liftovima ili nezgodnim društvenim situacijama. Oni koji nemaju problema sa tom temom, ili su je prevazišli, ne dolaze u takve situacije i one ih ne ometaju. Sudbina, ako to tako možemo nazvati, istovremeno je i prijatelj i neprijatelj. Neprijatelj, zato što se uvek udarimo tamo gde boli. Prijatelj, jer nas je već toliko puta upozorila.

Mogu li se i urođeni nedostaci posmatrati kao šansa, kao put?

I na njih gledam na isti način. Naravno samo u kontekstu karme i reinkarnacione terapije. Urođene nasledne bolesti donosimo sa sobom u život. Možete to nazvati ili karmom ili genetikom. Ovakve bolesti predstavljaju veliki izazov, kako sa stručne strane, tako i za okruženje, pre svega za roditelje. Za obolelu decu to odavno ne predstavlja problem. Naprotiv, ona su obično dobro raspoložena i žive u skladu sa svojim mogućnostima. To mogu reći i za svoju ćerku, koja se u granicama svojih mogućnosti oseća sasvim komotno, vesela je i prosto zrači (iako boluje od Daunovog sindroma). U ovakvim situacijama, najveći problem predstavlja prilagođavanje šokiranih roditelja. Ali ovako veliki rizik donosi i neprocenjivo iskustvo. Dete rođeno sa nedostatkom, koje je u potpunosti zavisno od vas, naučiće vas mnogo čemu što od druge dece ne biste mogli naučiti.

Na primer?

Ako, na primer, kod mentalno hendikepiranog deteta postoje intelektualni nedostaci, razviće se izuzetno bogata emocionalna strana ličnosti. To je nešto nezamenljivo. Takve stvari se vrlo brzo osete. Kada naša ćerka nasluti da postoji problem, ona spoji naše glave i tako ih drži po nekoliko minuta. Ne mogu vam opsitati koliko nam to znači. Ako to gledam iz ugla psihoterapije, moram priznati da se prema nama odnosi nežno i sa mnogo ljubavi, što nisam primetio ni kod najboljih terapeuta. Upoznao sam mnoge roditelje koji otvoreno priznaju kako su naučili nešto posebno od svoje posebne dece i da ih je to duboko dirnulo. Najvažnije je prilagoditi se. Važni zadaci uvek to zahtevaju od nas. Po mom mišljenju, isti je slučaj i sa bolestima. Ozbiljni simptomi pružaju nam ozbiljnu šansu. Ovde možemo pomenuti recimo Helen Keler, koja je rođena gluvonema, što je nije sprečilo da postigne veliki uspeh ili Stivena Hokinga.

Možete li nam nešto reći o seksualnom zlostavljanju, silovanju i ubistvima? To su već neko vreme veoma aktuelne teme. Kako im se prilazi kada su u pitanju deca? Da li se tu radi društvenim simptomima?

Nema sumnje da su to društveni simptomi. Danas vlada kult mladosti, živimo u društvu detinjastih ljudi, ženama se nameću ideali mladosti i specifičnog fizičkog izgleda. Ništa od toga nije čudno. Dodajmo tome i aspekt nevinosti. Možda se tu radi o umetnosti kada govorimo o Dejvidu Hamiltonu, ali postoje i ljudi koji ovo percipiraju na mnogo primitivnijem nivou. Oni onda svoju seksualnost vezuju za detinjstvo i nezrelost. Ukoliko društvo ne prestane da se ponaša detinjasto, i ne počne ubrzano da sazreva i ispravlja svoje nedoslednosti, postoji opasnost da će seksualna usmerenost na decu biti sve prisutnija. To je zapravo oblik nezrelosti zbog kog se počinioci ne usuđuju da uspostave kontakt sa ženama, već preusmeravaju interesovanje na nevinu decu.

Napomenuću ovde da sa stanovišta ezoterične filozofije nevine duše ne postoje. Svi mi na ovaj svet dolazimo već opterećeni problemima. Na osnovu dvadeset godina iskustva sa reinkarnacionom terapijom, mogu reći da su ljudi, koji su u nekom trenutku bili žrtve, uspeli da pronađu stabilnost u životu zahvaljujući tretmanu, ali i da bolje razumeju svoju prošlost, poreklo i vezu sa prethodnim životima. Bilo bi neodgovorno govoriti o broju slučajeva, jer ga ne znam. Živimo u kosmosu u kome vladaju izvesni zakoni i pravila, u kome često dobijamo zadatak da naučimo izuzetno teške lekcije. Jasno je da ponekad želimo da vrištimo od besa. Ali ja mogu da govorim samo o pacijentima koje sam lečio.
 
Izvor: stardust-archiv.de
Prevela: Jelena Tanasković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
veče sa vuletom žurićem ispred biblioteke grada beograda 3 avgust u 19h laguna knjige Veče sa Vuletom Žurićem ispred Biblioteke grada Beograda – 3. avgust u 19h
02.08.2021.
U okviru Letnje šeme Biblioteka grada Beograda (Letnji plato BGB) u utorak, 3. avgusta od 19 sati, čitaoci će moći da se druže sa piscem i književnim kritičarem Vuletom Žurićem. Vule Žurić rođe...
više
7 krimi klišea laguna knjige 7 krimi klišea
02.08.2021.
Jedan od užitaka pri čitanju klasičnih trilera i kriminalističkih romana je taj da i pored zapleta, preokreta i skretanja pažnje sa glavne teme postoji izvesna lagodna predvidljivost. Tako zasigurno m...
više
zašto je teško da uočimo sopstvene greške u kucanju laguna knjige Zašto je teško da uočimo sopstvene greške u kucanju
02.08.2021.
Da li ste ikada otkucali mejl i u pregledu zanemeli od užasa jer ste svog šefa oslovili sa Danko umesto Darko? ili da ste u izveštaju naveli da ste proverili sve kritične „mačke“ umesto „tačke“. ...
više
razgovor sa autorkom knjige 100 opakih žena u istoriji  laguna knjige Razgovor sa autorkom knjige „100 opakih žena u istoriji“
02.08.2021.
Čak 4 posto Novozelanđanki nalazi se u knjizi „100 opakih žena u istoriji“ autorke Hane Džuel. Njena kolekcija „briljantnih, nezgodnih i apsolutno neustrašivih žena za koje bi svako trebalo da zna“ uk...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.