VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju sa Rejčel Kušner povodom romana „Marsova soba“: Šta je potrebno za pisanje romana o zatvoru?

Rejčel Kušner je autorka tri romana, uključujući „The Flamethrowers“ – bestseler koji se našao u užem izboru za Nacionalnu književnu nagradu. Njen debitantski roman „Telex from Cuba“ pojavio se na naslovnoj strani „Tajmsovog književnog dodatka“, a njena dela su izlazila u „Njujorkeru“, „Harpers magazinu“ i časopisu „Paris rivju“. Njen najnoviji roman je „Marsova soba“.



U zatvorima na teritoriji Sjedinjenih Država nalazi se 219.000 žena; roman „Marsova soba“ je priča o jednoj od njih. Radnja se događa 2003. godine, a Romi Hol, stara dvadeset devet godina, belkinja, osuđena je na dve uzastopne doživotne kazne plus šest godina u Ženskom zatvoru u Stenvilu, u kalifornijskoj Centralnoj dolini. Ubila je manijaka koji ju je proganjao. Ostavila je za sobom sedmogodišnjeg sina; njena majka se brine o njemu.

Ljudi koji iz prve ruke poznaju zatvorski život tvrde da je vaš prikaz izuzetno uverljiv. Jedan prijatelj mi je pisao da je „pronašao priču u „Njujorkeru“, neke Kušnerove koja ima savršen sluh za zatvorski život i sve u vezi sa tim“. Kako ste to uspeli? Kako znate toliko o ženskim zatvorima i zatvorenicama?

Mislim da je to posledica više faktora. U ovom slučaju, posvetila sam se nameri da razumem strukturu zatvorskog života – i to ne samo kao pisac, već kao osoba i građanka Kalifornije, kao neko ko je zainteresovan za način na koji je društvo raslojeno i struktuirano. Želela sam da znam zbog čega su neki ljudi uvučeni u kriminalističko-pravosudni sistem, dok taj sistem neke druge uopšte ne dotiče. Zapravo, on za njih ostaje na neki način nevidljiv.

Bili ste u Čaučili, u najvećem ženskom zatvoru na svetu.

Upustila sam se u projekat upoznavanja ljudi koji služe doživotne kazne u kalifornijskom Centralnom ženskom zatvoru. Zatvor iz moje knjige, Stenvil, izmišljeno je mesto, ali ima neke zajedničke karakteristike sa zatvorom u Čaučili. Odlazila sam tamo redovno, u svojstvu volontera u okviru jedne divne organizacije za ljudska prava pod nazivom „Pravda sada“ („Justice now“), i tako sam počela da upoznajem ljude. Osim toga, odrasla sam sa nekim ljudima koji su bili u zatvoru, tako da mi to nije bilo potpuno strano.

Ali postojala je još jedna stvar koja je za mene bila od ogromnog značaja, i veoma je različita od rada sa organizacijom „Pravda sada“: sa studentima kriminalistike autobusom sam obišla čitavu Kaliforniju, odnosno, 12 muških i jedan ženski zatvor. Bili smo u jedinstvenoj poziciji: studenti su se upoznali sa uslovima rada u okviru kazneno-popravnog sistema jer će mnoge od njih nakon studija država angažovati za slične poslove. Ja sam bila na tajnom zadatku, a službenici iz ovih ustanova su nas doživljavali kao insajdere – kao da smo im bliski i kao da pred nama mogu da spuste gard i otvoreno govore o tome šta misle o svom poslu i stvarima za koje ih optužuju. Bilo nam je dozvoljeno da šetamo po dvorištu i da ulazimo u ćelije zatvorenika i razgovaramo sa njima, što je vrlo neuobičajeno. Bilo mi je omogućeno da svojim očima vidim kako zatvori zaista izgledaju. Ne mogu da tvrdim da znam kakav je osećaj biti zatvorenik, i to ne bih nikad radila, ali osećala sam kao da sam vrlo duboko zašla u taj svet.

Ne znam mnogo o zatvorenicima osuđenim zbog nasilnih zločina. Po tom pitanju držim se uobičajenog levičarsko-liberalnog stava: većina njih nije imala nikakve šanse. Nikada nisu imali pristojno detinjstvo. Nikada nisu imali roditelje koji bi se brinuli o njima. Mnogo se priča o nepravednim osudama, ljudima zatvorenim zbog teških zločina, a koji su zapravo nevini. Slušamo o tome da policajci lažu, da državni tužioci pokrivaju policiju, ali vaše žene nisu nevine žrtve policijskih laži. Mislio sam da su mnoge žene u zatvorima ne zato što su počinile stravične zločine, već zato što su bile saučesnice muškarcima koji su to radili: vozile su auto za beg za svog dečka-kriminalca; o tome i pišete u prvom poglavlju. Prenosile su drogu za svog dečka. Sakrivale su njegov pištolj. Ali to nije slučaj sa ženama iz ove knjige, a posebno ne sa Romi. Romi nije nevina...

Ne, nije. Istina je da se mnogo priča o nepravednim presudama, lažima policajaca i državnih tužilaca; ne tvrdim da te priče nisu istinite, ali nisu toliko česta pojava. Meni je zanimljivo da razmišljam o sudbini većine ljudi u zatvorima, a većina njih je zaista počinila zločin za koji su osuđeni. U Kaliforniji, 90 odsto ljudi koji čine populaciju državnih zatvora osuđeni su za ono što država definiše kao „teško nasilje“. Ako želite da govorite u ime stvarnih ljudi koje je naše društvo bacilo iza rešetaka, verujem da bi trebalo govoriti u ime onih takozvanih krivaca, a ne u ime nekolicine, i to je zaista vrlo mali procenat, onih koje bi liberali mogli da označe kao relativno nevine. Okriviti „pokvarenog“ muškarca koji je smestio inače nevinoj ženi jednostavno menja odnos prema krivici, menja odnos prema zatvaranju ljudskog bića, i prema potrebi da se ljudi zatvaraju i prebacuje krivicu na nekog drugog, na drugo ljudsko biće. Ja lično ne verujem u kaznu. Možda  zato što ne osećam da sam u poziciji da sudim drugima, a naročito onima koji nisu imali prednost koju sam imala ja kao pripadnica srednje klase.

Toliko nam je stalo do Romi i do toga šta će se sa njom dogoditi, a ono što joj se događa je užasno. Najviše me je iznervirao odgovor osoblja zatvora kada ih je Romi zamolila za pomoć da dozna šta je sa njenim sinom. Kažu joj:  „Tvoja situacija je 100 odsto posledica izbora koje si pravila i tvojih postupaka.“

Ali čak i dok sam to pisala nisam imala nameru da tog službenika predstavim kao zlikovca, jer sam mnogo vremena provela sa tim ljudima. Ti ljudi su pripadnici radničke klase, najčešće iz ruralnih zajednica iz Centralne doline. Da biste se zaposlili u kalifornijskoj kazneno-popravnoj ustanovi dovoljno vam je da imate završenu srednju školu, i položen završni ispit, i za posao u tom okruženju dobijate platu koja je vrlo blizu plate nekoga iz srednje klase. Ali cena koja se plaća u psihološkom smislu je, mislim, ogromna. To su zaista stresni poslovi. Među njima je veoma visok procenat depresivnih i samoubistava. Vidim, ili makar verujem da mogu da vidim taj oklop koji čuvar mora da navuče na sebe kako bi opravdao represiju koju sprovodi. Oni ubeđuju sebe da je u redu što su ove žene odvojene od svoje dece.

U knjizi postoji jedna scena kada Gordon Hauzer pita čuvara da li je teško posmatrati kada se žene opraštaju od svoje dece, one malobrojne dovoljno srećne da imaju posete porodice. To je pitanje koje sam ja postavila jednoj čuvarki u ženskom zatvoru, a ona mi je odgovorila: „Postanete debelokožac, a one su u toj situaciji jer su to zaslužile, zbog izbora koje su pravile.“ Znala sam da ona ne veruje u to. Stajala je tamo na trotoaru u Čaučili dok su deca vrištala i plakala i grlila noge svojih majki. Znam da je to surovo, ali razmišljajući o tome i pišući o tome, ne želim da pripisujem krivicu i da na stranicama svoje fikcije imenujem istinske zlikovce. Ja zaista ne verujem u tako nešto. Da stvari zaista mogu da se tako pojednostave, da se striktno podele na dobre i zle, verovatno bismo odavno pronašli mnoga rešenja. Stvari su mnogo komplikovanije. Osoblje konstruiše narative koji opravdavaju ono što su primorani da gledaju po ceo dan i ono što su primorani da rade.

Kada pišete ovakvu priču najveći izazov je, verovatno, da u tim okvirima prikažete i nešto drugo osim bede, patnje i uplakane dece. Vi ste uspeli u tome. Objasnite, molim vas, kako ste to izveli.

Ono na šta sam najviše ponosna kad je reč o ovoj knjizi jesu njena duhovitost i energičnost, koje istovremeno ne umanjuju užas koji prikazuje. Čak i pre nego što sam počela da pišem knjigu, znala sam iz sopstvenog iskustva da su ljudi u zatvorima puni života i duha, i čak nekakvog veselja i imaju tu izvođačku žicu, sa sposobnošću da situacije posmatraju sa svetlije strane, i da dodaju humor nečem mračnom. Da svojim pisanjem nisam uspela i to da prenesem, sve bi propalo. Ljudi u zatvoru umeju da pokažu jedinstvenu genijalnost. Imam jednu teoriju o tome: budući da im je oduzeto sve od onoga što bi Ervin Gofman nazvao „oruđima identiteta“, jedino što im je ostalo na raspolaganju je njihova ličnost, odnosno njihova sposobnost da zavedu i šarmiraju, zastraše i  priprete i njihova sposobnost da to iznesu. Osim toga, znatno im je poboljšana psihološka oštrina, što im je neophodno da prežive u takvom okruženju. Želela sam da prenesem upravo to.

Autor: Džon Viner, maj 2018.
Izvor: thenation.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: Chloe Aftel


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
agata kristi savremeno doba mračne tajne hajka u prodaji od 5 juna laguna knjige Agata Kristi + savremeno doba + mračne tajne = „Hajka“ u prodaji od 5. juna
02.06.2020.
U najboljem maniru romana Agate Kristi, novi roman engleske književnice Lusi Foli „Hajka“ govori o grupi prijatelja iz Londona koji putuju u izolovanu lovačku kolibu u škotskoj divljini kao bi proslav...
više
pisanje fan fikcije pozitivno utiče na sreću laguna knjige Pisanje fan fikcije pozitivno utiče na sreću
02.06.2020.
Fan fikcija doživljava prekretnivu. Arhiva fan fikcije „The archives of our own“ ovenčana je prošle godine Hugo nagradom, što je ohrabrilo mnoge njene autore. Hugo nagrada se dodeljuje najboljim ostva...
više
čija je priča da li je agata kristi pozajmila zaplet za svoj čuveni roman  laguna knjige Čija je priča? Da li je Agata Kristi „pozajmila“ zaplet za svoj čuveni roman?
02.06.2020.
Neobičan rasplet jednog od najpoznatijih kriminalističkih romana Agate Kristi, „Ubistvo Rodžera Akrojda“, ne prestaje da iznenađuje svaku narednu generaciju čitalaca. A intrige koje prate ovu knjigu t...
više
mark manson radimo užasne stvari u vezama jer smo uplašeni ili povređeni  laguna knjige Mark Manson: „Radimo užasne stvari u vezama jer smo uplašeni ili povređeni“
02.06.2020.
Mark Manson je svoj brend stvorio govoto slučajno. U svojim dvadestim, inspirisan knjigom „Igra“ Nila Štrausa, počeo je da postavlja savete na PUA (pickup artist) forumima i za kratko vreme je postao ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.