Laguna - Bukmarker - Glas Magreba - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Glas Magreba

Zatvor i progonstvo su oblikovali delo Tahara Ben Želuna, pisca rođenog u Maroku. Od 1971. godine stanovnik Pariza, u svojoj poeziji i prozi opisuje iskustva obespravljenih u Severnoj Africi.



Dok je bio zatvoren u Maroku, kojim je gvozdenom rukom vladao kralj Hasan Drugi, Tahar Ben Želun je bekstvo potražio u Džejmsu Džojsu. Knjige nisu bile dozvoljene ali je ipak od brata zatražio da mu doturi najdeblju koju je mogao naći. Prokrijumčareni primerak je bilo francusko izdanje romana „Uliks“. U zatočeništvu ga je opčinila „sloboda koju je ovaj pisac sebi dozvolio“.

Mladi Marokanac je prve pesme napisao na francuskom, tokom 18 meseci u vojnom logoru gde je smešten posle hapšenja 1966. godine zbog učestvovanja u studentskim demonstracijama u Kazablanki. To iskustvo je bilo ključno za njega.

„Sa 21 godinom sam otkrio ugnjetavanje i nepravdu – da vojska može pravim mecima pucati na studente“, kaže on. Egzil je potražio u Parizu, 1971. godine i danas je jedan od najcenjenijih francuskih pisaca i najistaknutiji među onima magrepskog porekla. Pored poezije, proze, drama i eseja, piše i za časopise – francuski Mond, italijanski La Repubblica i španski El Pais.

Radnja većine njegovih romana smeštena je u Maroku, premda je njegova glavna inspiracija, Tanger „gde je u isto vreme moguće videti Atlantik i Mediteran“, i za njega je to više „uspomena nego grad“. Njegov roman iz 1985. godine, „Dete od peska“, opisuje potlačeni položaj žena u muslimanskom društvu, kroz dvosmislenu priču o Ahmedu/Zahri, osmoj ćerki koju su njeni roditelji odgajili kao dečaka, pa je svoj integritet i zdrav razum menjala za muške povlastice.

Sa nastavkom ovog romana, po imenu „Sveta Noć“, Ben Želun je postao prvi Severnoafrikanac koji je osvojio Gonkurovu nagradu. Preko likova žena, migranata, prostitutki, nepismenih, zatočenika, ludaka i proroka, on prikazuje ekstremna stanja bespomoćnosti i nevidljivosti, zatočeništva i pobune, ili, kako je napisao u svojoj meditaciji o starenju, „Jour de silence à Tanger“(„Tihi dan u Tangeru“), o samoći „tako potpunoj da se sopstvo rastvara“.

Libanska književnica Hanan el Šejh smatra njegovo pripovedanje „akrobatskim“ i nastavkom arapske tradicije. „Dete od peska“ pozajmljuje tehnike od usmenih pripovedača sa glavnog trga u Marakešu, Đema el Fna. Ona opisuje njegovu prozu kao „lirsku i delikatnu, ali i moćnu i koja postavlja pitanja – hipnotišuću mešavinu bajke i savremenog. Nikada nije ogorčena ali možete osetiti ruku koja se sklapa u pesnicu“.

Zatočeništvo u mladosti nadahnulo je roman „To zaslepljujuće odsustvo svetlosti” iz 2001. godine. Zasnovan na istinitoj priči o bivšem zatvoreniku Tazmamarta, jednog od najozloglašenijih pustinjskih logora kralja Hasana Drugog, roman otkriva sudbinu oficira optuženog za učešće u neuspelom puču, zbog čega je bio 20 godina zatvoren u podzemnoj ćeliji, 3 sa 1,7m, a visokoj samo 1,7 metara.

Kada su usled međunarodnog pritiska, politički zatvorenici pušteni 1991. godine, nekoliko njih su bili toliko izmrcvareni da su izgubili centimetre visine. „To je knjiga bez zadrške”, kaže Ben Želun, koji je sa jednim od tih nesrećnika vodio trosatni razgovor. „Napisao sam je grozeći se i u transu, iznenadivši samog sebe unutrašnjom snagom.”

Roman je neizrecivo nečoveštvo pretvorio u priču o snazi volje. Međutim, sam autor je platio neočekivanu cenu jer ga je saradnik optužio da mu je ukrao priču. Bio je to šok za Ben Želuna, s obzirom na to da mu je brat samog zatvorenika, Aziza Binebina, ponudio da napiše knjigu, potpisali su ugovor a Binebin je odobrio knjigu koja mu je i posvećena.

Pisac se osetio iznevereno zbog onog što smatra spremnošću francuskih medija da poveruju rečima žrtve a ne dokazima. Na promociji knjige, marokanski protestanti su delili letke pozivajući na bojkot knjige. Ben Želun ne žali što ju je napisao jer je smatra jednim od svojih najbolih dela. Takođe ga je podržao Hasanov naslednik, kralj Muhamed Šesti, koga pisac smatra reformatorom, naročito po pitanju prava žena.

Ova kontroverza je bila klica iz koje je nikao roman „Le Dernier Ami” (Poslednji prijatelj), čija se radnja odvija u Tangeru, gde se autor prvi put u svom delu bavi sopstvenim zatočeništvom. U srcu romana leži izdaja. „Pravo prijateljstvo je poput poezije, izrazito retko i dragoceno kao biser”, kaže Ben Želun. Potajna ljubomora nagriza tridesetogodišnje prijateljstvo dok se Mamed, saznavši da ima rak, otuđuje od Alija. Pisac radi slušajući Mocarta u svetlom potkrovlju nedaleko od obale Sene gde su boravili Sartr i Kami.

Živi u Šarentonu, predgrađu Pariza, sa suprugom Ajšom, ćerkom marokanskih Berbera, i njihovo četvoro dece. Ben Želun je rođen u Fezu 1944. godine. 1956., godinu dana pre nego što je Maroko izborio nezavisnost od Francuske, porodica se seli u Tanger, gde pohađa francusku gimnaziju. „Majka mi je bila nepismena. Otac je znao da čita ali je bio prodavac. Vodili smo veoma skroman život, bez muzike ili knjiga osim Kurana.”

U francuskoj biblioteci nezasito čita i otkriva francusku poeziju, ali takođe i sukob između kulturnih naklonosti i političkog ugnjetavanja. Kada je 1954. godine buknuo rat za nezavisnost Alžira, mnogo Alžiraca se našlo u Maroku i starija deca su poželela da se priključe Frontu nacionalnog oslobođenja. „U isto vreme”, kaže on, „učenici u gimnaziji su bili za Francusku. Bilo je to užasno.“

Dok su se egzistencijalisti svađali oko francuske politike u Alžiru, divio se Kamijevom pisanju ali ne i njegovim političkim stavovima, „dok sam voleo Sartrove stavove ali ne i njegove knjige“. Tanger je bio kosmopolitski grad i Ben Želun je sretao strane pisce koji su ga posećivali, uključujući i Semjuela Beketa, Rolana Barta, Pola Boulsa i njegovu suprugu Džejn.

„Nije mi se dopadao Bouls, ni kao čovek ni kao pisac. Voleo je mlade marokanske dečake, pogotovo nepismene. Pisao je knjige njihovim rečima, bio je to dvosmislen odnos.“ Više je voleo bitničkog pesnika Alena Ginzberga. „Upitao sam ga zašto je došao u Tanger. Odgovorio mi je: ’Dečaci i hašiš –  a nijedno nije skupo’. Ali barem je bio iskren.“ Kasnije se u Parizu, Ben Želun sprijateljio sa Žanom Ženeom, koji ga je naučio „o svemu – pisanju, politici“, i koga je opisao u jednoj kratkoj priči.

Jedan od onih koji su ga nadahnuli je i Servantes, na koga je veoma uticala kultura andaluzijskih Arapa; zatim Matis i Fernando Pesoa („Čitao sam pesmu svako veče, kao što drugi čitaju molitvu“). Njegova proza puna je prizora nepravdi kojima je svedočio tokom mladosti. „U Maroku moć reči pripada muškarcima i vlastima“, kaže on. „Nikoga ne zanima ugao gledanja sirotinje i žena.“

Studirao je filozofiju u Rabatu, a pošto je pušten iz vojnog logora, tri godine je učio u Tetuanu i Kazablanki, pre nego što je vlada propisala da se filozofija može učiti samo na klasičnom arapskom. Te iste, 1971. godine, književni žurnal za koji je pisao je zabranjen i on odlazi u Francusku.

U Parizu doktorira socijalnu psihijatriju, istražujući u bolnici seksualnu impotenciju među severnoafričkim migrantima. „Nisam bio lekar već pre neko kome su se poveravali“, kaže on. „Nevolje migranata su me izravno pogodile. Svi ti psihički uništeni ljudi. Mislio sam da je seksualnost stvar prirode i instinkta, ali ona je duboko povezana sa samopouzdanjem i kulturnim kontekstom.“

Ta saznanja su nadahnula roman „La Réclusion solitaire“ (Usamljeno povlačenje) iz 1976. godine. Našao se u ulozi posrednika između Evrope i imigranata. O hladnoći sa kojom su dočekani pisao je u ironično naslovljenom romanu „Hospitalité Française“ (Francusko gostoprimstvo) kao i u knjizi „Le Racisme expliqué à ma fille“ (Rasizam objašnjen mojoj ćerki) u kojoj govori o „dugoj tradiciji odbacivanja stranaca, koja je svoju najvišu tačku dostigla u Drajfusovoj aferi... Rasizam se nije smanjio već je oslobođen sramote“.

Delimično krivi francusku politiku asimilacije kao i nedovršeni kolonijalizam posle alžirskog rata. Često priča deci u školama, i kaže da su nerede u francuskim predgrađima prošlog novembra, pravila „deca stranaca rođena u Francuskoj, koja su želela da ih smatraju pravim Francuzima, dok su ih ministri i mediji smatrali imigrantima“.

Njegova sopstvena karijera je bila obeležena težnjama za isključivošću. Dok sam sebe opisuje kao „marokanskog pisca francuskog izraza“ i kaže da je piščev identitet obeležen „jezikom a ne nacionalnošću“, francuski nacionalisti ga drže za frankofonskog a ne francuskog pisca.

U svojoj knjizi posle 11. septembra, „Islam objašnjen deci“ iz 2002. godine, piše kako je islam često „ posmatran kao karikatura“ i kaže da „ grešimo pripisujući verama zablude i fanatizam ljudskih bića“. Lično „nesposoban za misticizam“, premda poštuje sufističke mistike, doživljava sebe kao sekularnog muslimana koji veruje da je „religijama mesto u srcu a ne u politici. To je lična stvar“.

U svom poslednjem romanu, Azel, hetroseksualni Marokanac, zarad dobijanja vize ima vezu sa španskim homoseksualcem, ali potcenjuje sopstvenu seksualnost i svoje biće. „Pitanje koje se postavlja jeste dokle ste spremni da idete da bi se spasili siromaštva“, kaže Ben Želun. „Emigracija više nije rešenje, već poraz. Ljudi se svaki dan izlažu opasnostima od smrti i davljenja, ali i dalje kucaju na vrata koja se ne otvaraju. Ja se nadam da će zemlje poput Maroka ulagati da stvore radna mesta tako da ljudi neće morati da odlaze.“

Sada u mogućnosti da više vremena provodi u domovini, Tanger posećuje na svaka dva meseca. „Sedamdesetih sam bio u izgnanstvu. Svaki put kada bih se vratio pitao sam se da li će mi oduzeti pasoš“, kaže on. „Ali sada, poput pisaca kojima se divim – Džojsa, Beketa, Ženea – osećam se samo kao metafizički izgnanik.“ 
 
Izvor: theguardian.com
Prevod: Vladimir Martinović
 
 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
lektira na korak od vas  laguna knjige Lektira na korak od vas!
12.08.2022.
Druga polovina avgusta savršen je period da svoje školarce polako pripremate za školu. U svim Delfi knjižarama, kao i na sajtovima laguna.rs i delfi.rs, možete pronaći lektiru za osnovnu i sred...
više
 knjiga o fotografiji albaharija i radakovića u konkurenciji za nagradu dksg laguna knjige „Knjiga o fotografiji“ Albaharija i Radakovića u konkurenciji za nagradu DKSG
12.08.2022.
U konkurenciji za nagradu Doma kulture „Studentski grad“ za najbolju knjigu nefikcijske proze, među pet naslova našla se i „Knjiga o fotografiji“ Davida Albaharija i Žarka Radakovića. Kao i u prvoj...
više
kako je tiktok postao mašinerija za bestselere laguna knjige Kako je TikTok postao mašinerija za bestselere
11.08.2022.
BookTok, na kome entuzijastični čitaoci dele preporuke za čitanje, počeo je kao inovacija, da bi postao oslonac izdavačke industrije, ali i dominantan pokretač prodaje beletrističkih dela. Veliki broj...
više
džon berent o zaostavštini romana ponoć u vrtu dobra i zla  laguna knjige Džon Berent o zaostavštini romana „Ponoć u vrtu dobra i zla“
11.08.2022.
Pre više od dve decenije knjiga „Ponoć u vrtu dobra i zla“ predstavila je Savanu ostatku sveta. Pisac Džon Berent je ponovo posetio ovaj grad 2015. godine. Objasnite nam kako se grad promenio o...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.