Laguna - Bukmarker - „Eumenide“ ili na(r)cistički memoari - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

„Eumenide“ ili na(r)cistički memoari

Rođenjem Amerikanac, poreklom od ruskih Jevreja, Džonatan Litel je detinjstvo i presudne godine školovanja proveo u Francuskoj, što svejedno ne umanjuje poduhvat pisanja romana na ovom jeziku koju mu nije maternji, a zatim osvajanja prestižnih Gonkurove i Velike nagrade Francuske akademije. Kada se svemu doda činjenica da isti roman broji preko hiljadu strana, da se pretežno zasniva na zahtevnoj pripovednoj tehnici toka svesti, a svojom tematikom je gotovo istog trena po objavljivanju pobudio kontroverze i osporavanja kod istoričara, postaje još jasnije zašto se autor na nekoliko godina odrekao svih drugih poslova i posvetio isključivo prikupljanju građe, a zatim pisanju. „Eumenide“ su, dakle, već u pripremnoj fazi čitanja zahtevan zalogaj i svakako jedan od budućih klasika, onih retkih velikih romana od kojih nas je hiperprodukcija pomalo odvikla.



Šta je, za početak, toliko uzburkalo duhove pojavom ove knjige? „Eumenide“ pokreću, svakako ne prvi put, ali na poseban način, uvek bolnu temu nacizma iz ugla dubokog razmatranja psihologije zla. Drugi svetski rat je čitavim svojim tokom ispraćen iznutra, ali ne do sada pretežno biranom perspektivom žrtve, već – dželata. Maks Aue je nekadašnji oberšturmbanfirer (pukovnik) SS-a, u trenutku upoznavanja sa čitaocem ugledan francuski državljanin, direktor fabrike čipke, suprug, otac i deda. Zahvaljujući dvojnom pasošu i nemačko-francuskom poreklu, tokom pada Berlina uspeo je da se neopaženo priključi savezničkim snagama i, predstavljajući se kao radnik, promeni identitet, teritoriju, ukratko – čitav život. Posle višedecenijske tajnosti i relativne dokolice u mimikriji, počinje tajno da zapisuje svoja prethodna iskustva.

Njegovo opširno, detaljno izlaganje nije samo još jedno svedočanstvo o najsurovijoj i najpsihotičnijoj fazi savremene istorije čovečanstva, izneto direktno iz središta rađanja izopačene ideologije, već se prvenstveno radi o privatnoj povesti antijunaka, ličnim demonima pogrešne geneze uveliko nagriženog pojedinca, sticajem okolnosti gurnutog da sudeluje u opštem haosu. Aueova ispovest nije podstaknuta kajanjem, on ne smatra da je u datim uslovima mogao postupati drugačije, iako nijednog trenutka i ne opravdava sebe, saborce, nadređene, istorijski kontekst. Stoga su poređenja Litela sa Tolstojem, po širini i obuhvatnosti slike rata, a sa Dostojevskim zbog zalaženja do u najdublju tamu čovekove duše, sasvim na mestu.

Složenu, groteskno-raskošnu društvenu panoramu Džonatana Litela jedinstvenom čini pre svega nepredvidiv tok izlaganja. Tek pred kraj romana postaje potpuno jasna naslovna simbolika, a koja se odnosi na Erinije, osvetnička božanstva iz grčke mitologije, najpoznatija po proganjanju Oresta zbog ubistva majke. Na isti način glavnog junaka upoznajemo sasvim postepeno, dok nam doziranim pripovedanjem razotkriva sloj po sloj kompleksne psihologije, ali tako da pojedine zagonetke nikada ne ostanu razjašnjene.

Maksimilijan Aue je duboko uznemiren traumama iz detinjstva, prvenstveno nestankom oca, preudajom majke Eloize za francuskog trgovca Moroa, a naročito incestuoznom ljubavlju prema sestri bliznakinji Uni. Potonja uporno koči svaki Maksov pokušaj da uspostavi normalnu emotivnu vezu (pre svega sa Helenom), a determiniše njegov samoprezir, homoseksualne nagone i sklonost ka perverzijama koje vode u opasnost. Uostalom, upravo jednom sličnom prilikom i usled nužde momentalnog spasavanja, Maks je i dospeo u SS, neposredno pred izbijanje rata. Njegova pesnička priroda sklona muzici i čitanju, pomirljivo pristupa nuždi vojničkog života i postupanja prema komandi, čak i kada to ostavlja ozbiljne psihosomatske posledice. Grozničavo, često ne raspoznajući košmare od jave, oslikava svet i sebe u njemu, nemilorsdno, naturalistički efektno pretapajući stvarnost u bunilo, snoviđenja u surovost realnog.

U skladu sa antijunakovim afinitetima, roman je podeljen na celine nazvane po muzičkim pojmovima i to plesovima različitog tempa (Tokata, Alemande I i II, Kuranta, Sarabanda, Menuet [u formi ronda], Arija, Žiga), čime se dodatno naglaševa ironičan, psihotični karakter opisivanog. Okrutno opscena predstava kao scenu zauzima čitav kontinent, a patologija fokalizatora podjednaka je onoj kod samog istorijskog trenutka.

Posebno je zanimljiva i izazovna prividna ravnodušnost pripovedačevog tona prilikom izlaganja događaja koji, opet, teku dosledno hronološki i tek naglim upadima podsvesti demaskiraju biće naratora kao potpuno traumatizovano. Tako je već u prološkom delu „ljudskoj braći“ usmereno naravoučenije mračne priče, dok nas njen nosilac uverava da je „jedan od nas“. Zatim se nižu brojne epizode u kojima ovaj doktor pravnih nauka i ljubitelj umetnosti napreduje u službi, boravi u Poljskoj, Ukrajini, Staljingradu, Parizu, Berlinu, pri ključnim operacijama iz udžbenika o ovoj epohi; upoznaje mnoge istorijske (Himler, Hes, Ajhman, Mengel) i fiktivne, ali izrazito ubedljivo osmišljene ličnosti (lingvista Fose, najbolji prijatelj Tomas, stari rabin, komunista Pravdin), sa kojima vodi neobične razgovore.

Aueova načitanost uslovljava anahroni odnos prema sadašnjem trenutku (epizoda neuspelog dvoboja u Ljermontovljevoj postojbini; citiranje Stendala kroz dijaloge; scena sa prostitutkom Emili koja kao da je fragment „Zapisa iz podzemlja“); dok se povlači, u džepu nosi Floberovo „Sentimentalno vaspitanje“ (čak mu se i očuh preziva kao tamošnji glavni lik), a inspektori Klemens i Veser, koji ga proganjaju zbog misterizonog zločina, očigledna su inkarnacija mitskih Erinija. Unutrašnji život protagoniste uslovljava da pripovedanje postepeno postaje sve manje pouzdano, izvesne presudne epizode su svojevrsni apokrifi „oficijelne“ Firerove biografije, a naročito važno mesto zauzima psihoanalitički sloj. Una je, naime, Jungova učenica i prevazišla je detinjastu, ali opasnu fiksaciju koje se Maks očajnički drži. Često se pojavljuje motiv ogledala i posmatranja svog odraza, kao otvoreno ukazivanje na poistovećivalačku želju da (se) zamene tela i pol; a već je spomenut značaj očevog odsustva i gorčine junaka prema majci. Treći bitan aspekt tiče se Aueove razvijene „vidovitosti“, zbog koje sve vreme naslućuje stravičan krah Nemačke, zapravo se boreći sa vlastitim slomom iluzija i razočaranosti u nacističku doktrinu.

„Eumenide“ karakterišu složena struktura i pripovedanje dugog daha u kome se fenomenologija zla ispituje iz neposredne blizine, tačnije, iz samog središta bića koje bi, shodno naklonosti prema humanističkim i estetskim vrednostima prošlosti, trebalo da teži isključivo lepoti i dobru. Litel nas suočava sa tragičnom nemoći individue usled konkretnih okolnosti, ali i sa buđenjem mraka koji vreba iz same dubine (svačije?) duše, problematizujući indiferentnost kao stupanj na koji se dolazi posle nekoliko drastičnih privatnih i kolektivnih iskustava. Maks Aue je, usled udela lične prošlosti koja se zatim podudarila sa kolektivnom i direktno zavisila od konteksta daljih zbivanja, rezultat dejstva dve rušilačke sile. Njegov primer usložnjava kontinuitet pripovednog praćenja razvoja, uspona i sloma ideologije čiji je sledbenik, izvršilac, naposletku razočarani svedok i donekle otpadnik, postajao kroz svaku od burnih etapa priče.

Otuda Maksovo preživljavanje apokaliptičnog razaranja nemačke prestonice predstavlja znak i opomenu, podjednako kao uznemirujuću mogućnost sasvim nevoljne identifikacije čitalaca sa samosvesnim, neretko manipulativnim pripovedačem. Jer, „Eumenide“, naposletku, jesu kolosalna društvena studija o vremenu buđenja uspavanog zla, slomljenim bićima, zabludama, dvosmislenoj ljudskoj prirodi, osveti i – (ne)postojanju izbora.

Autor: Isidora Đolović


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
o prirodi zla, roditeljstvu i odgovornosti održana tribina o knjizi moramo da razgovaramo o kevinu  laguna knjige O prirodi zla, roditeljstvu i odgovornosti – Održana tribina o knjizi „Moramo da razgovaramo o Kevinu“
01.03.2024.
Ne donese život uvek ishod kakav očekujemo i kakvom se nadamo. Tako ni junakinja romana „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ nije očekivala sina koji će počiniti masovno ubistvo školskih drugova sa nepuni...
više
5 književnih preporuka šta smo čitali u februaru 2024 godine laguna knjige 5 književnih preporuka: Šta smo čitali u februaru 2024. godine
01.03.2024.
Februar je mesec posvećen ljubavi, a knjige su sjajan način da je iskažete. Bilo da volite klasike, savremenu prozu, uzbudljive i napete priče ili ste okoreli ljubitelj fantastike, slede preporuke koj...
više
10 važnih životnih lekcija koje nas je naučila knjiga alhemičar paula koelja laguna knjige 10 važnih životnih lekcija koje nas je naučila knjiga „Alhemičar“ Paula Koelja
01.03.2024.
Knjiga „Alhemičar“ mnogima je omiljeno štivo, najčešće se mogu čuti da je to jedno do najboljih dela čuvenog pisca Paula Koelja koje u sebi nose važne poruke. 1. Strah je veća prepreka od same ...
više
džon gvin o svom romanu senka bogova ja sam dinosaurus laguna knjige Džon Gvin o svom romanu „Senka Bogova“: Ja sam dinosaurus
01.03.2024.
Pre par nedelja dobila sam priliku da pročitam „Senku bogova“ Džona Gvina, i neverovatno je kako me je knjiga oborila s nogu!! Inspirisana nordijskom mitologijom i prepuna dobro osmišljenih likova, „S...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.