Laguna - Bukmarker - „Džulija“, roman u ogledalu „1984“: Dva ugla istog košmara - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

„Džulija“, roman u ogledalu „1984“: Dva ugla istog košmara

Postoji scena pred sam kraj „Džulije“, gde junakinja po kojoj priča nosi ime korača kroz tunel famozne Kristalne palate sa jednim od vođa pobunjenika, a oko njih niče na stotine zbunjujućih odraza u postavljenim ogledalima. Ovaj prizor pored svoje efektnosti zanimljivo upućuje na odnos novog čitanja možda najčuvenije distopijske priče, u vidu originalnog književnog odgovora Sandre Njuman, prema Orvelovom klasiku. Može se čak primetiti kako smena podjednako relevantnih i beskompromisnih muško-ženskih perspektiva, slučajno ili ne, funkcioniše čak i na planu prevoda, u oba slučaja maestralnih budući da „1984“ potpisuje Goran Skrobonja, a „Džuliju“ Eli Gilić.



Danas reći kako je „1984“ apsolutno vizionarsko delo, čiji nepromenjeno jezivi siže sada već živimo u toliko meri da više nema prave zaprepašćenosti pri susretu s nečim poslovično orvelijanskim, zvuči prilično otrcano. Ako je Džordž Orvel u vreme pojavljivanja ovog romana, a bio je to kratkotrajan procep između Drugog svetskog rata i hladnoratovske ere, pružio upozorenje zasnovano na već pogubnoj totalitarnoj praksi, ono nije odjeknulo dovoljno snažno ili bar ne na pravi način kod velesila bez namere da odstupe od rasparčavanja sveta na pojedinačne interesne zone. Budućim kreatorima postmoderne stvarnosti, oslonjenim na dragocenu pomoć jačajućeg uticaja mas-medija, planirani alarm poslužio je, nažalost, kao uputstvo za primenu svih načela Velikog Brata. Potonji, štaviše, brzo nalazi ublaženo i na karikaturu svedeno mesto u popularnoj „kulturi“, naizgled bezazleno i kroz čistu zabavu porobivši čovečanstvo na dobrovoljnoj bazi. Sada smo tu: sa istorijskom 1984. čitave četiri decenije iza sebe, ali ni za stepen manje uznemirujućom.

Trodelna struktura romana sa (odgovarajuće) tri centralna lika (Vinston Smit, Džulija, O’Brajen), uslovno bi se mogla obeležiti na sledeći način: 1. Osvešćenje („zlomisao“), 2. Živeti pobunu (afera, čitanje, Bratstvo), 3. Ispaštanje (tortura). Ishod se zna, ne samo sluti, praktično čitavo vreme, po čemu je Smit sličan Jozefu K. Njegova sudbina je orkestrirana, postojanjem se manipuliše, baš kao i sećanjima, vestima ili razumom. Sve ljudsko mora biti ukinuto, poniženo i slomljeno, samim tim proli (proleteri) kod kojih su sačuvana iskonska svojstva uopšte nisu smatrani za „uzvišene“ ljude. Okeanija svoje podanike pretvara u jedno veliko telo Partije, sačinjeno od mase bezličnih vojnika ideala jednoumlja, tog krajnjeg cilja kome se teži do stupnja kada se primenom samodiscipline takozvanom „dvomišlju“ rado podvrgavamo onečovečenju.

Bilo bi u svakom smislu previše ovom prilikom se upuštati u analizu mnogih slojeva romana. Priča počinje i do završetka teče nalik košmaru, obeležena neprekidnim kolebanjem između stvarnosti zdravog razuma i privida koje je razvio indoktrinacijom izmučeni um. Društvo čiji je član Vinston Smit postoji u veoma proračunato održavanoj atmosferi napetosti, stalne pripravnosti, podozrenja i paranoje. Skučenost je zastupljena na svakom mogućem nivou, od jezičkog (novogovor) i prostornog, do načina oblačenja, održavanja kontakata, spektra osećanja dozvoljenih za ispoljavanje. Strogo kontrolisani i nadzirani, ljudi egzistiraju u neprestanom grču, a svaki prosev nemontirane realnosti, bilo to istorijsko i pojedinačno pamćenje, bile to emocije i autentični nagoni, stavlja pojedinca na muke. Iz Londona milostivog i čovekoljubivog, ali nevidljivog sveopšteg „oca“ (suprotno podanicima, koje uvek drži na oku), proterane su sve vrednosti: porodične, intelektualne, moralne. Preinačene su u svoje suprotnosti, slično onome što se dešava revidiranim opusima velikih pisaca (Šekspir, Milton, Svift, Bajron) nakon što ih provuku kroz filtere odgovarajućih službi za prekrajanje i prilagođavanje istina.

Godinama nemo radeći u jednom takvom odeljenju, Vinston Smit je dozvolio da ga povuče nekoliko fatalnih pogleda i(li) gestova, već s javljanjem prve buntovne misli svestan neizbežnosti kazne. Njegovo vreme je od tog trenutka odbrojano, jedino ne zna do kada, pa ipak (ili možda baš zato) odlučuje da se prepusti kršenju pravila. Zadržimo se, zbog prirode ovog teksta, na vezi protagoniste sa Džulijom, koja počinje sumnjičavošću, da bi se nakon devojčine inicijative postepeno preobrazila u nešto najbliže ozloglašenoj ljubavi. Džulija, za razliku od Vinstona, nije početnica u buntovničkim potezima: kao članica Antiseksualnog saveza, takoreći moderna vestalka, istovremeno aktivno podriva sve zadatke. Ona je plotsko biće, bez mnogo istinskog interesovanja za politiku čak i na demonstrativnom planu, ali njena sklonost seksualnoj slobodi kao samoj sebi svrhovitoj dovoljno je subverzivna i čini da, parafrazirajmo, budući zagrljaj nje i Smita postane „bitka, politički čin, udarac zadat Partiji“.

Tako, barem, misle. Jer, u odsudnom trenutku, suočeni sa personalizovanim užasima „sobe 101“, izdaće jedno drugo baš kao u stihovima (takođe unapred sa vrha iskonstruisane) pesme i više ništa neće biti isto. Automatizam umrtvljavanja svake izvorne sile humaniteta mora biti izveden u korist dostizanja samo jedne, apsolutne ljubavi – prema Velikom Bratu.

U završnici smo, pre punih sedamdeset pet godina, ostali uskraćeni za Džulijinu stranu priče, zbog čega Njumanova, kao savremena književnica sklona igranju vremenima i svešću svojih likova, stupa u dijalog sa prethodnikom. U ovom slučaju biranje ženskog ugla nije samo praćenje popularnog talasa u literaturi poslednjih godina već sasvim opravdan i neophodan potez. Njena Džulija, kao i kod Orvela, pokretač je akcije. (Na)Čin uspostavljanja kontakta putem jednostavne, logikom neobjašnjive, izjave ljubavi na ceduljici doturenoj trinaest godina starijem čoveku koga prethodno nije ni upoznala, u drugačijim okolnostima ili vremenima mogao bi izgledati romantično i svakako hrabro. Ovde je postupak misteriozan, a privlačan u svojoj drskosti, što Vinstona brzo okreće od agresivnog do zainteresovanog.

U skladu sa idejom romana-ogledala, „Džuliju“, kao i „1984“, karakteriše trodelna struktura. Međutim, pripovedni stil više odgovara naznakama junakinjine naravi, pa je neposredniji, nehajniji, mladalački. Iskustvo sa druge strane osvetljeno je iz prve ruke, prevashodno fokusiranjem na društvenu poziciju žena iz hostela, putem znatno više naturalističkih epizoda koje ilustruju posledice različitih seksualnih inhibicija, ali i sa stanovišta radnog mesta kao uslova pozicioniranosti u hijerarhiji.

Džulija od početka vidi Smita kao privlačnog, premda uvek mrzovoljnog „matorca“, žalostan primer kako Partija prerano uništava mušku populaciju. Prilikom susreta pokazuje apsolutnu diskreciju, ne samo zato što „muškarce odbija pominjanje drugarica – odmah misle da im sve prepričavate“ – već pretežno usled lične prošlosti koja bi je u svakom trenutku mogla dodatno ugroziti. Kao ćerka disidenata, potomak aristokratije i oksfordskih intelektualaca, ujedno je par excellence izdanak novog poretka, primer „sindroma Lolite“ – nesvesne žrtve seksualnog predatorstva člana uže Partije. Njena priča otkriva delikatan položaj žena novog sistema, najdrastičnije dočaran slučajevima tajnih abortusa nasuprot „vešop“ programu namenjenom stvaranju idealnog genetskog materijala, ali i Džulijinim balansiranjem između crnog tržišta prolskih četvrti i aktivizma praktično eskort radnice Partije. Takva perspektiva pokazuje razmere Vinstonove zablude (njegov stanodavac Čerington za Džuliju je profiter Viks, a bezazlena starinarnica ozloglašeni lokal), naročito u pogledu O’Brajenove uloge, ali ujedno i to da je junakinja tek jedna od figurica u igri. Pripovedni stil verodostojno prenosi sirovost i na momente banalnu ograničenost njenih početnih težnji, ambicija i shvatanja.

Upravo zato, poznajući obe strane, Džulija prva postaje svesna manipulacije od koje nije izuzeta, uprkos delanju iznutra. Raskrinkavajući predstavu namenjenu svakom podaniku pojedinačno, za razliku od Vinstona ne nalazi herojstvo u osuđenosti na propast; štaviše, okrivljuje sebe jer nije uzela u obzir dotadašnje iskustvo, pridajući preveliki značaj vlastitoj individui. Pojedinac se ne tiče velikobratovskog društva ni u onoj meri koliko može poslužiti trenutnim, uvek promenljivim ciljevima. Posebno je strašna reproduktivna politika sprovedena zahvaljujući „drugaricama“ počastvovanim da postanu „posude pročišćene rase“, a u svetlu čega ne čudi što je seks izvan dužnosti doslovno partijski neprijatelj broj jedan.

Obrt kojim se autorka služi najinteresantniji je od svega. Većim delom radnje podr(a)žavajući Orvelov način predstavljanja Džulije kao u suštini površne, instrumentalizovane i neosvešćene osobe, dodavanjem joj uloge višestrukog agenta vrhuni u izbijanju dotle pritajenog, izvornog revolta nakon izuzetno brutalne scene isleđivanja. Još uvek paralelno sa Vinstonovim, ali sada kao njegova sušta suprotnost, dalje se odvija Džulijin proces (samo)spoznaje, otkrovenja koje u proširenju priče vodi istinskoj društveno-podrivačkoj delatnosti.

I to još uvek nije sve. U romanu-odgovoru Sandre Njuman postoji završni preokret kojim se sve upečatljivo smešta u okvire (istorijskog) začaranog kruga, implicirajući kako vreme u kome smo, istina, uvek uči i uzima trikove od prošlog – ali najčešće ne zarad izbegavanja istih grešaka. Čovek, prema tome, „nikada zaista nema izbora, ali može da se pravi i živi kao da ima...“ Iako smo odavno u sprovedenoj distopiji, moć opomene nije oslabila, pa su zato književni odgovori na „1984“ više nego poželjni, uz, razume se, nikad suvišno vraćanje izvornom tekstu.

Autor: Isidora Đolović


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
džonatan litem njujorške životne lekcije laguna knjige Džonatan Litem: Njujorške životne lekcije
14.06.2024.
U razgovoru za Bukmarker pisac Džonatan Litem govori o tome kako su njegova iskustva oblikovala roman „Sva siročad Bruklina“, kao i koliko je uspeh knjige uticao na njegov dalji rad. „Sva siročad B...
više
 akiko otvara pozorišnu sezonu u zagrebačkom gk žar ptica  laguna knjige „Akiko“ otvara pozorišnu sezonu u zagrebačkom GK „Žar ptica“
14.06.2024.
U Gradskom kazalištu „Žar ptica“ počele su probe za predstavu po knjizi „Ja sam Akiko“ Stefana Tićmija, koju će režirati Slađana Kilibarda. Predstava rađena po jednom od najpoznatijih srpskih romana z...
više
rajko grlić najbolji tragovi o jugoslaviji koje više nema ostali su na filmovima laguna knjige Rajko Grlić: Najbolji tragovi o Jugoslaviji koje više nema ostali su na filmovima
14.06.2024.
Čovjek mora napisati barem jednu knjigu u životu koju će ostaviti, filmovi se ne računaju. A moja  knjiga „Neispričane priče“ nije autobiografija. U klasičnoj biografiji čovjek sebe vidi puno lje...
više
 buntovnice s razlogom predstavljene u institutu servantes laguna knjige „Buntovnice s razlogom“ predstavljene u Institutu Servantes
14.06.2024.
Izbor pripovedaka najboljih hispanoameričkih književnica 21. veka u knjizi „Buntovnice s razlogom“, koje su priredili i preveli Ksenija Bilbija i Branko Anđić, predstavljen je 13. juna u Institutu Ser...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.