VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Dragan Velikić : Verifikacija fikcije i porodična pornografija

Postoji trenutak, obično negde na pola rukopisa kada se uspostavlja gravitacija, kada knjiga oživi, i kada pisac samo zapisuje ono što mu dolazi "samo od sebe“. Tada se dešavaju sva ona premreživanja, roman se uspostavlja sa svim svojim zakonitostima, i više se ne može tek tako lutati. Uspostavljena je logika teksta. Nema više nasumice. Jedan književni svet počinje da pulsira životom. Da bi se to i dogodilo, pored neospornog dara, potrebno je zaroniti u sebe, izvući na svetlost dana sve ono što taloži naša svakodnevica. Bez kompromisa i trikova.

Dragan Velikić, rođen u Beogradu 1953. godine. Odrastao je u Puli. Diplomirao je opću književnost s teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke djelatnosti Radija B 92. Od ožujka 1999. do sredine 2002. godine živio je u Budimpešti, Beču i Berlinu. Od lipnja 2005. do studenog 2009. godine bio je veleposlanik Srbije u Austriji. Živi u Beogradu kao slobodni književnik.

Objavio je romane: "Via Pula" (1988), "Astragan" (1991), "Hamsin 51" (1993), "Severni zid" (1995), "Danteov trg" (1997), "Slučaj Bremen" (2001), "Dosije Domaševski" (2003), "Ruski prozor" (2007) i "Bonavia" (2012); tri knjige priča i šest knjiga eseja.

Knjige Dragana Velikića prevedene su na petnaest europskih jezika. Posebno je prisutan na njemačkom govornom području.

Ugodno je svibanjsko predvečerje na terasi kafića u splitskoj Galeriji umjetnina. Još prije nego je naručio voćni čaj Dragan Velikić inzistira da mu se obraćam s 'ti'. U Splitu je na jednomjesečnoj književnoj rezidenciji. Slušam ga kako priča, a iza kulisa pada mi na pamet da još nisam pročitao nijedan njegov naslov iako smo se upoznali prije godinu dana, na Pričiginu. Pogled mi odvraćaju detalji. Primijetio sam da nosi udobne Camper cipele, a dok govori često namješta ovratnik sakoa boje bijele kave. Dok je lani u kavani Bellevue prepričavao neku zgodu vezanu za svoj roman "Ruski prozor" pomislio sam: "ako piše tako dobro i zavodljivo kako priča, njegova proza sigurno će mi se svidjeti“. Ipak, vremena je nekako uvijek malo – do prije nekoliko mjeseci nisam bio pročitao nijedan Velikićev naslov. Sad njegove knjige ne ispuštam iz ruku.

Dragan potapa vrećicu čaja u vrelu tekućinu i entuzijastično priča o svom boravku u Splitu: smješten je preko puta, na vrhu Bosanske, uz Dioklecijanovu palaču – s terase na kojoj sjedimo vidimo prozor njegove rezidencije ispod kojeg se ujutro okupljaju grupe stranih turista s vodičima, a Dragan im iznad glave radosno rastvori škure i zalupi ih o fasadu kako bi svi podignuli glavu i zavideći uzdahnuli: "Aaah, vidi onog Splićanina…“. Poslijepodnevnim grupama draži nepce zagrijavajući maslinovo ulje na tavi uz rastvoreni prozor.

Kasnije, dok hodamo po noćnoj Varoši, Velikićevi koraci su laki i povremeno zastaje. Priča mi kako obožava kišobrane, o figurici koju stišće u šaci kad god leti zrakoplovom, o trgovcu koji pokušava prodati violinu zaustavljenim vozačima na semaforu u onih nekoliko sekundi koliko traje crveno svjetlo, ...

O mnogim intrigantnim temama koje smo (i nismo) dotaknuli tijekom šetnje gradom, o glazbi, diplomaciji, bombama, ubojstvima, biljkama u predsoblju i poeziji čitajte u nastavku, u više nego zanimljivom razgovoru koji je nastao kao produkt srpanjsko-kolovoške mail korespondencije sa sjajnim srpskim piscem, Draganom Velikićem.

Glazba riječi

Marijo Glavaš: Razgovarali smo, družili se i dopisivali više puta, ali čini mi se da te jedno još nisam pitao. Naime, postigao si zavidan inozemni i domaći uspjeh u književnosti, tvoja su djela čitana, prevođena i nagrađivana, a i kritika ih je više nego dobro primila, među ostalim i tvoj novi roman, "Bonavia". Da li nakon napisanih 9 romana i još mnogo aktivnosti na području pisane riječi možeš sa sigurnošću reći da radiš ono što voliš, ono što si htio? Da li si imao drugačiju viziju života, zamišljao se u nekoj drugoj ulozi, ili te književnost potpuno ispunjava?


Dragan Velikić: Mislim da što god radili, i o čemu god mislili, mi se sve vreme krećemo u tim našim radnjama i mislima, menjamo se neosetno, tako da ja ne mogu danas sa sigurnošću znati kako je izgledala ta moja prvobitna, zadovoljavajuća vizija života. No, nedvojbeno, oduvek sam hteo da budem pisac, iako na tome u mladosti nisam nešto posebno radio, sem što sam tokom leta u petom razredu osnovne škole napisao jedan roman pod snažnim uticajem dečjih romana Ivana Kušana o Koku. Bilo je tu i uticaja Žila Verna, i Karla Maja, mojih omiljenih pisaca u to vreme. Pisanju sam se "vratio" tek nakon studija svetske književnosti, sa punih 27 godina kada sam konačno prekinuo sa muzikom. Jer, ja sam u mladosti svirao orgulje i električni klavir i prilično uspešno se bavio muzikom. Ipak, nikada nisam nijednu drugu egzistenciju želeo sem spisateljske. I to me u potpunosti ispunjava.

U kakvom si danas odnosu s glazbom? Osjećaš li je u prozi koju pišeš? Da li je ono što je sa sobom u tvoj život unijela književnost uzbudljivije od prijašnjeg, života glazbenika?

Prestao sam da sviram pre trideset godina. Nikada kasnije, kao pisac, nisam bio u fazi rok i književnost i slične stvari. To su izmišljotine, pomodarstvo. Dok sam se aktivno bavio muzikom, to je bilo ispunjenje u potpunosti. Iživeo sam tu priču do kraja. Međutim, uvek sam jasno osećao da je moj dar u literaturi, a ne u muzici. Možda je udeo muzike u mom životu mnogo veći nego što mislim. Dok pišem, ja čujem i vidim buduću knjigu. Nikada nemam jasan plan, samo nekoliko dubokih prizora u kojima je intonacija romana koji pišem.

Ono što je zajedničko glazbi i tvojoj prozi jest, čini mi se, kretanje. Glazba je, baš kao književnost i galerija sudbina koju stvaraš, sva od nemirovanja, od mijene, propitivanja. Ono što prsti rade po glazbalu, to tvoji likovi čine koračajući i svojim promišljanjima – nikako ne miruju. Koliko sebe ugrađuješ u likove koje gradiš, u kojoj mjeri preslikavaš vlastite mijene? Posljednji si primjerice roman, "Bonavia", završio poglavljem u čiju eksplicitnost biografskih elemenata čitatelj može samo nagađati.

Krenuću od kraja, od kako kažeš eksplicitnih biografskih elemenata. To poslednje poglavlje u "Bonaviji" funkcioniše kao intimna ispovest, međutim, ono ima smisla samo u kontekstu čitavog romana kao dodatna verifikacija fikcije, inače bi se samo po sebi svodilo na običnu porodičnu pornografiju. Još kao dečak uvek bih se nakon pročitane knjige pitao šta je bilo sa junacima kasnije, kada se okončala priča. To pitanje lebdi i danas. Dakle, ja sam domišljajući te priče nakon njihovog "oficijelnog" svršetka stvarao neke svoje verzije pročitanih knjiga.
Dok sam pisao "Bonaviju" pitao sam se odakle dolaze svi ti junaci koje izmišljam? Naravno, sve što navodno izmišljamo potiče iz našeg iskustva. Preteče većine junaka su u porodičnoj mitologiji, u svakodnevici detinjstva i rane mladosti. I svesno, i nesvesno ugrađujem sebe u sve što pišem. Pisac kroz svoje junake živi nerealizovane verzije vlastite sudbine.

Svakako da je iskustvo muzike važna komponenta moje literature. Pišem sporo, pletem priču kao pauk. Odrastao sam u Puli, u starom gradu, gde je nekada, pre dolaska Rimljana, bila gradina Histra koja u tlocrtu ima oblik paukove mreže. Možda odatle sklonost ka mrežastim strukturama mojih romana. Duboko verujem da hiljadugodišnji slojevi ljudske prisutnosti upisuju tragove u ljude osetljivih struna. Takav sam ja, i takva je većina mojih junaka.


Bez kompromisa i trikova


"Bonavia" ima jako zanimljivu strukturu, slobodno mogu reći da zadivljuje tehnika (životne, a ne samo filmske) montaže kojom si u tekstu stvorio na prvi pogled nepovezane, pa zatim sve bliže i na kraju savršeno preklapajuće sudbine. Kako si, s obzirom da si rekao kako ’nikada nemaš jasan plan, samo nekoliko dubokih prizora u kojima je intonacija romana koji pišeš' razvijao ovu složenu, višestruko paralelnu i istodobno mimoilaznu priču? Da li su tijekom pisanja putanje likova odstupale od onih kojima si ih prvotno uputio? Da li je vlak na čvorištima skretao u smjeru za koji u prvom trenu nisi protagonistu ugurao kartu u džep? Da li su se presjecanja putova i susreti događali na prvotno neplaniranim mjestima? Da li si pišući (kroz) likove izronio više osobnog nego si mislio da će isplivati?

Pišem sporo, veoma sporo. Ne mogu preći na sledeću stranu dok onu koja joj prethodi nisam u potpunosti završio. Znam, to nije tipična tehnika romansijera, nema one zadihanosti, kada ispisane stranice samo lete. Moj postupak više podseća na pisanje stihova. Ne pamtim da sam ikada dnevno napisao više od dve do tri stranice romana, međutim, svakih nekoliko dana, iščitavam napisano, i uspostavljam nove odnose, jer uvek u tim neprekidnim iščitavanjima iskrsne neka ideja, otvori se neki prozor, i uspostavi se još jedna relacija, svejedno da li među likovima, ili među stvarima i predmetima. Imam poseban odnos prema zvuku, odgovornost za svaku reč. Ja komponujem svoje romane. Kao čitalac ne podnosim opšta mesta, suvišne pasuse, onaj besmisleni ler na koji tako često nailazimo u savremenoj literaturi. Pa, ako sam takav kao čitalac, onda je razumljivo da sam takav i kao pisac.

Postoji trenutak, obično negde na pola rukopisa kada se uspostavlja gravitacija, kada knjiga oživi, i kada – ne bih hteo da mistifikujem ali jeste tako – pisac samo zapisuje ono što mu dolazi "samo od sebe“. Tada se dešavaju sva ona premreživanja, roman se uspostavlja sa svim svojim zakonitostima, i više se ne može tek tako lutati. Uspostavljena je logika teksta. Nema više nasumice. Jedan književni svet počinje da pulsira životom. Da bi se to i dogodilo, pored neospornog dara, potrebno je zaroniti u sebe, izvući na svetlost dana sve ono što taloži naša svakodnevica. Bez kompromisa i trikova. Pisanje jeste vid preispitivanja.

Preispitujući i kritizirajući, bez kompromisa i trikova pišeš ne samo o osobnoj već i o društvenoj stvarnosti: u romanu Ruski prozor okidač odlaska glavnog lika u inozemstvo je bombardiranje Srbije, u romanu "Bonavia" spominješ ubojstvo premijera. Društvenom kritikom bavio si se i devedesetih i dvijetisućitih u svojim kolumnama i esejima. Izravno osuđivanje kriminala, mafijaškog ortakluka srpske scene, uličnih nedodirljivih provoditelja nakaradnog zakona na beogradskim ulicama zaodjenuo si u dobro plasiranu misao koja nije pobuđivala sumnju o kome se govori. Zbog čega si odlučio upustiti se i u pisanje društveno kritičkih i konstruktivnih tekstova? O čemu je bio prvi tekst? Kako ti je kao piscu bilo promatrati kolege koje su šutjele ili besramno išle niz dlaku režima?

Ako sebi nešto zameram u tim godinama, onda je to povremena isključivost prema onima koji su se opredelili da ćute. To je njihovo pravo. Problem je jedino kada dve decenije kasnije ti ćutljivci progovore. Kada ne samo što progovore, nego bi da malo retuširaju vlastitu prošlost. I to im uspeva. Posebno je zanimljivo posmatrati te pojave u kontekstu regiona. Jer, šta vi u Hrvatskoj, ili mi u Srbiji, znamo jedni o drugima o nijansama iz vremena kada među nama nije bilo komunikacije? Pričao sam nedavno o tom fenomenu sa Zvonkom Makovićem i Brankom Čegecom. Povod je bio jedan srpski kritičar srednje generacije koji je došavši u Zagreb pre nekoliko godina svim svojim prijateljima i poznanicima ponavljao kako ništa nije tačno od onoga što su o njemu čuli za proteklih godina.

Prvi publicistički tekst napisao sam u leto 1991. godine za nemački nedeljnik Die Zeit. Tek što mi je na nemačkom jeziku objavljen roman "Via Pula". Izdavač me zamolio da prihvatim tu ponudu. Trebalo je na četiri kartice napisati šta se to u Jugoslaviji dešava. Težak zadatak. Kada se pokušava preneti suština nekog događaja u jedan sasvim drugi milje i jezik, onda je najvažnije pronaći pravi ekvivalent. Poslužiti se metaforom koju će ta strana sredina razumeti. Pa sam se tako ja poslužio pričom o Adamićevim svedocima, skupini lažova riječkog društva 18. veka, koja je optužila tadašnjeg veoma uspešnog trgovca i zemljoposednika Šimuna Adamića da je lopov, pa je on dospeo u zatvor, odakle ga je pustio sam car Josip Drugi. Onda je Adamić u nišama svoje kuće postavio figure u naravskoj veličini koje su veoma ličile na te lažne svedoke. Kakva Zevsovska osveta. Ja sam se u tom svom tekstu pored Adamićevih svedoka, poslužio i fasadom moskovskog hotela Luks na kojoj sam poređao komunističku elitu ondašnje Jugoslavije.

Kasnije sam redovno pisao kolumne. Za pisca su publicistički tekstovi koristan ventil da se oslobodi adrenalina koji stvara šizoidna svakodnevica. Na taj način izbegava opasnost da u literaturi ide na prvu loptu. Slutim, da je odlika dara da sam sebe sačuva. Ne verujem u proćerdane talente.

Da dodam još nešto na temu isključivosti. Sve teže podnosim besne ljude, one koji ne mogu ništa pametno reći ukoliko nisu ljuti na nekoga, koji samo iz garda mogu da govore i pišu. Toga mi je malo dosta.

Kad promotriš sadašnju situaciju u Srbiji i Beogradu u kojem živiš, koliko se život izmijenio od doba o kojem si pisao u kolumnama devedesetih, vremena sveprisutnog kriminala i ulične samovolje pojedinaca i paragrupacija? Koliko je u društvenom razvoju na tvoju generaciju, a koliko na mlađe (generaciju tvoga sina) ostavilo traga ono što je uslijedilo krajem devedesetih, 78 dana dugo bombardiranje od strane NATO-a, te početkom dvijetisućitih, ubojstvo premijera za koje ni danas, nakon 10 godina, nije pronađen naručitelj (niti postoji inicijativa pravnog i izvršnog dijela vlasti da mu se uđe u trag)? Da li je danas život u Srbiji za onoga tko razmišlja o budućnosti bliži ostanku ili odlasku?

Za početak, vreme bombardovanja proveo sam u Budimpešti. U tom gradu sam ostao skoro dve godine. Kasnije sam otišao u Berlin, gde sam proveo godinu dana. Kada sam se nakon tri godine vratio u Srbiju, izgledalo je da je ta zemlja konačno na pravom putu. Harizmatični lider Zoran Đinđić pokrenuo je život, posebno mlade ljude, mnogi su počeli da se vraćaju iz inostranstva. A onda je Đinđić ubijen, i Srbija je zapala u apatiju gde je manje ili više i danas. Inače, ubistvo Đinđića je mnogima odgovaralo, i u zemlji, i u inostranstvu. Zato ne verujem da će se ikada do kraja razjasniti pozadina tog ubistva. Đinđić je bio isuviše velik format za Srbiju. Neke strane obaveštajne službe su ga pustile niz vodu. Izvršilac atentata je srpska služba bezbednosti, a inspiratori se kriju u grupi građana koja je činila tadašnju vladu Srbije.

Deponija mora negde da postoji, prostor gde se namiruju računi. Srbija je idealno mesto, uostalom, ona se sama preporučuje za tu ulogu. Zapad je činom bombardovanja Srbije ojačao Miloševićevu argumentaciju da su Amerika i Evropa protiv nje. Činjenica je da i danas, posle skoro decenije i po, postoji kod velikog broja građana odium prema Zapadu, i da se tom emocijom može lako manipulisati, međutim, činjenica je i da većina građana Srbije u suštini želi da se priključi porodici evropskih naroda. Druga je stvar, što će ova on the road faza potrajati barem jednu deceniju, ne samo zato što pristupni pregovori traže mnogo vremena, ne samo zato što je Evropa u krizi, i nije baš spremna za novog stanara, već i zato što srpskoj političkoj nomenklaturi na vlasti (mahom po difoltu antievropejcima) i tajkunima upravo ovo stanje odgovara. Brstiti evropske fondove, muljati, zavlačiti koliko je god to moguće, obrnuti na crno još koji miliončić.

Generacija moga sina rasla je u izolaciji. Ne može internet da nadoknadi živu komunikaciju, iskustvo drugog iz prve ruke. Dakle, prisutan je skoro endemski momenat, jer iskustvo nam je drugačije. To ima uticaja i na mentalitet. Trenutno imamo na političkoj sceni male formate. Mnogo vremena će proći dok se opet pamet kristališe, dok ne poraste građanski elan, kao što se to zbilo u zimu 1995-96, i u jesen 2000. godine. Ja zaista mislim da je sadašnji predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, lice današnje, većinske Srbije. To je činjenica.

U šali znam reću da je Srbija na putu da postane DDR. Naravno, u današnjem otvorenom svetu to je nemoguće, međutim, da ćemo još dugo ići zaobilaznim putevima i usponima, u to sam siguran.

Da sam mlađi, otišao bih iz Srbije.


Kulturna dekoracija u predsoblju

Kako je došlo do toga da kao pisac i kolumnist naoštrena pera, aktivni intelektualac koji kritizira stanje i vlast u državi budeš pozvan i prihvatiš obnašanje diplomatske dužnosti? Da li bi navedeno iskustvo opisao kao pozitivno?

U decembru 2004. godine pozvao me tadašnji ministar spoljnih poslova, Vuk Drašković, na razgovor. Bio je to naš prvi susret. Ponudio mi je mesto ambasadora u Austriji. Trebalo mi je skoro mesec dana da izvažem sve Da i sve Ne. Kao nestranačka ličnost, potpuno izvan političkog establišmenta, bio sam zaista iznenađen gestom Vuka Draškovića. On mi je rekao da od mene očekuje da govorim i radim onako kako inače već godinama činim u javnosti, kako domaćoj, tako i inostranoj. I to je prelomilo da prihvatim njegovu ponudu.

Vuk Drašković je bio krajnje netipičan ministar. On je jedini srpski političar koji je sebe istinski promenio u pozitivnom smislu. Njegovi motivi da me predloži za Beč bili su logični, i niko mu u Srbiji nije prigovorio za taj izbor. Ja sam u Austriji kao kod kuće, još od prvih prevoda mojih romana početkom devedesetih godina prošlog veka. Za toliko godina redovnih boravaka u Beču, stekao sam poznanstva u svetu kulture i politike. Dr Hajnca Fišera upoznao sam pre nego što je postao predsednik Austrije. Dakle, za sve vreme mandata od četiri i po godine, imao sam svuda prolaz, a to je veoma važno u diplomatiji. Bilo je to vreme Državne zajednice Srbije i Crne Gore, evropski put se nije dovodio u pitanje. Moć je bila raspoređena na saveznom i republičkom nivou, pa se lakše plivalo u takvim okolnostima. Nikada nisam bio u situaciji da govorim i radim ono što ne mislim. To mogu da zahvalim datom trenutku.

Za četiri i po godine u diplomatiji sreo sam i upoznao stotine ljudi. Površni susreti najviše umaraju, posebno kada ste emotivac, kada ne možete, niti želite da lebdite kao jedrilica, već bi da se krećete sa punom snagom motora. Za pisca to jeste iskustvo, jer upozna svet jednog drugačijeg DNK-a. Stekne uvid u naličje dnevne politike. Vidi i ono što inače ne bi video. Dostupni su mu razni konteksti koji čine svakodnevicu. Terminima pozitivno ili negativno ne bih mogao da odredim iskustvo koje sam stekao u diplomatiji.

Da li si tijekom godina rada u diplomaciji uspio skrenuti pažnju na kulturu svoje zemlje? Koliko se srpska književnost dosad uspjela probiti u inozemstvu? Kakva je potpora države na tom području?

Imao sam sjajan tim, tako da smo i pored svih onih tekućih obaveza, uspevali da organizujemo gostovanja mnogih pozorišta, da svakog novembra imamo nedelju savremenog srpskog filma u Beču, pa je ambasada kontinuirano obavljala i funkciju kulturnog centra. U vreme mog mandata dogovorili smo sa bordom Sajma u Lajpcigu da Srbija bude zemlja gost 2011. godine. Lično sam dao doprinos da Fondacija Traduki iz Berlina, koja je veoma značajna za prevođenje i predstavljanje književnosti našeg regiona ne samo na nemačkom govornom području, već pre svega na tzv. malim jezicima, održi svoj prvi sastanak u Beču.

Mislim da su srpski pisci prisutniji na nemačkom govornom području, nego na francuskom ili anglo-američkom. Činjenica je da se neki od pisaca u kontinuitetu prevode. Od pre nekoliko godina Ministarstvo kulture Republike Srbije izdvaja određena sredstva kao potporu inostranim izdavačima za objavljivanje savremene srpske književnosti. To nije mnogo, ali jeste nešto. No, kako je budžet za kulturu ove godine smanjen na 0,62 posto (što je novi pozivni broj za Srbiju - 062), plašim se da će ta sredstva biti sve manja. Činjenica je da političarima kultura predstavlja samo dekoraciju, nešto kao asparagus u predsoblju. U Srbiji su i taj asparagus hitnuli napolje.

0,62 % zasigurno nije dovoljno da se učinkovito podupre i unaprijedi sve grane kulture. Koji model (možda primjer na koji si naišao u inozemstvu), koje aktivnosti bi istaknuo i/ili predložio kao učinkovite i poželjne za stvaranje dobrih životnih uvjeta za književnosti i snažniju zastupljenost u zajednici? Da li su državne novčane potpore piscima pozitivna stvar? Evo bio si gost na književnoj rezidenciji u Splitu mjesec dana: da li su rezidencije, razmjene, književna gostovanja ono što malu zajednicu približava svijetu?

Nisam ti ja iz struktura, da ti odmah sada iznesem kakav projekt. Znam samo da bi smanjen PDV na knjigu sve rešio, kao što to neke evropske zemlje čine. U Srbiji sem NIN-ove nijedna druga književna nagrada nije financijski toliko jaka da se od nje može godinu dana živeti i pisati. Sve druge nagrade novčano ne iznose više od reketa koji za neku opštinsku dozvolu uzme kakav sitni referent. No, rezidencije su odličan projekat, ne toliko zbog mira za pisanje i svih tih pogodnosti koje nude mesec ili dva (lično, najbolje uslove imam doma), već zbog kontakata sa drugim sredinama, sa kolegama piscima, čitaocima. Nije pisanje samo vreme koje se provede za pisaćim stolom. Pisanje je pre svega posmatranje, razmena. Posebno je to važno nama u regionu, gde nije potreban prevodilac da bi se međusobno čitali i razumeli.


Kuća broj 23

U Splitu si boravio kao gostujući pisac na rezidenciji udruge Kurs, bio si smješten uza same zidine Dioklecijanove palače, svako jutro kroz škure su ti u stan ulazili glasovi turista sa svih strana svijeta. Kako si doživio grad i život u njemu? Da li si tijekom jednomjesečnog boravka u Splitu udahnuo dovoljno lica, događaja i riječi da bi se za neke od njih moglo naći mjesta u tvojoj sljedećoj knjizi?

Da, imao sam dovoljno one svakodnevne monotonije. Meni je to najvažnije za pisanje. Postoji vreme kada se riba lovi, i vreme kada se mreže suše. Dakle, vreme doživljavanja, i vreme pisanja. Maj u Splitu je ove godine bio više mart, pa nije bilo iskušenja odlazaka na more. Split sam prošpartao uzduž i popreko. Gde sve nisam bio. Pronašao sam i nekoliko adresa gde bih rado živeo. Da je i dalje na vlasti Kerum, mogao bih se kao Srbin, nadati da mi da na korišćenje kakav stančić. Ovako ostaju mi samo pusti snovi.

U Splitu najviše volim Varoš. Mislio sam da ću tu negde, u Kamenitoj ulici, naći svoj imaginarni dom. Ili u Križevoj, recimo kuća broj 47. Često sam išao Kod Fife, a dobro sam se osećao i u konobi u Kružićevoj koju vodi ćerka slavnog kuhara Gamulina. Maja i Edi iz udruge Kurs bili su izuzetni domaćini, nisu me opterećivali, a opet, osećao sam se kao doma, sve je savršeno funkcionisalo.

Onda sam otkrio Lučac, i dugo je figurirao kao mesto mog imaginarnog stanovanja. Zatim, Gupčeva ulica, u kojoj nije problem ako te usred noći zaboli zub, koliko je mnogo zubarskih ordinacija. Posle jedne šetnje po Marjanu, spuštajući se ulicom Matoševom, zastajem pred kućom broj 23. (To je, inače, kućni broj moje beogradske adrese.) Hodam dalje, i pedesetak metara nizbrdo, ponovo zastajem na raskrsnici Matoševe i Nazorove, gledam zgradu na uglu sa dve adrese, jednim delom u Nazorovoj, a drugim u Matoševoj. Evo, to je moja splitska adresa. Tu bih voleo da živim.

Pa ti zaista činiš što i Rudi u romanu "Ruski prozor"! Lutaš gradom, promatraš prozore stanova i umećeš u njih (svoj) život. I vidi samo slučajnosti gdje si pronašao svoje mjesto u Splitu, pišče: na lokaciji gdje se u životima ljudi koji tu žive i prolaze susreću dva pisca, Matoš i Nazor. Da li su ova dva autora po kojima su imenovane dvije splitske ulice i tvoj književni izbor, ili su ti draži hrvatski suvremeni autori? Inače, čitaš li mnogo? Koje si naslove izabrao za ove ljetne mjesece?

Ne zaboravi, ja sam osnovnu školu i gimnaziju završio u Puli, u vremenu kada je Nazor u velikim količinama bio obavezna lektira, a njegovu poemu Titov naprijed do nedavno sam znao napamet. Matoša sam čitao, ali onaj kome se stalno vraćam je Krleža. Intenzivno čitam poeziju, to su moji rezervoari, posebno kada pišem. Možda zato imam odgovornost prema jeziku, mada, i među pesnicima je najviše "šamana“ koji u transu izbacuju stihove. Takve ne čitam. A inače, čitam mnogo, i budući da trenutno pišem novi roman, razumljivo je da na lageru imam uglavnom pesnike.

Ima tu i savremenih hrvatskih pesnika, eto, baš u Splitu sam kupio novu knjigu Danijela Dragojevića Negdje. Moje stare esejističko-lirske ljubavi su Tonko Marojević i Zvonko Maković. Tu si i Stanko Andrić, Delimir Rešicki, Goran Rem. U stanu udruge Kurs, gde sam u maju bio na stipendiji, našao sam dosta knjiga. U dahu sam pročitao Zapise iz pustog jezika Branka Čegeca. I sada, da budemo potpuno u sukobu interesa, čitam tvoju zbirku "GrAD". Privukao me naslov, jer ja jesam pisac grada, od prvog romana "Via Pula" do ovog koji trenutno pišem, a koji se uglavnom dešava u Puli šezdesetih godina prošlog veka.

Naravno, redovno pratim i savremenu hrvatsku prozu, još od vremena Fabrija i Rakovca. Pored Jergovića, Ferića, Baretića, Milorada Stojevića (čiji roman "Primjeri vježbanja ludila" je meni kultna knjiga), Daše Drndić,Ivane Sajko, Ede Popovića, Mirjane Dugandžije (njen roman "Nekoliko dana kolovoza" veoma volim), kod mene posebno mesto imaju Jurica Pavičić i Olja Savičević Ivančević. Kada uzmemo u obzir nasleđe Feralovaca, Split je zaista Nešvil hrvatske književnosti. Dakle, najviše je Hrvata ovog leta na mom noćnom ormariću gde slažem knjige koje želim pročitati.

E baš si me razveselio prethodnim odgovorom (dobro, i zato što si spomenuo moju knjigu, za to ću ti, po dogovoru, poslati novce do utorka): naime, bio sam u pitanju napisao "čitaš li poeziju“, ali sam, da bih izbjegao sugestiju, preformulirao navedeno u "čitaš li mnogo“, a tvoj je odgovor svejedno težinu stavio i na poeziju. Drago mi je da je tako. Ali vratit ću se, za kraj, ipak na prozu: kažeš da pišeš novi roman. Hoćeš li otkriti radni naslov i baciti koju udicu s mamcom za čitatelje koji su se već uhvatili i za one koji će se tek uloviti na tvoje rečenice?


Naslov je meni jako važan, ne mogu pisati ni novinski tekst sa provizornim naslovom, sa naslovom u koji ne verujem da je konačan. Kada smislim dobar naslov, meni je pola teksta već gotovo, rečenice se prosto lepe jedna na drugu. Sve naslove romana sam tokom rada menjao, ali obično negde pred kraj iskrsne onaj pravi koji me ponese. Veoma je važno da pokriva čitav roman, da nije tek tako intrigantski skup reči. Kada sam u maju boravio u Splitu pomenuo sam ti radni naslov romana koji trenutno pišem: "Čuvar logaritamskih tablica". No, nije me zadovoljavao, isuviše je jednoznačan, metaforički ne prekriva čitav roman.

Pre nekoliko dana sam konačno smislio odličan naslov, ali dok ga ne zaštitim objavljivljanjem kraćeg odlomka u nekom časopisu, ne mogu ga otkriti. Isuviše je dobar. Ne znam da li na portalu Moderna vremena objavljujete prozu. Ukoliko objavljujete, mogu Vam ustupiti kraći odlomak, i otkriti naslov, i na taj način ga zaštititi.

Što se honorara tiče, možeš one novce namenjene za pominjanje tvoje knjige u ovom intervjuu, pripojiti uz iznos koji mi sleduje za objavljivanje odlomka iz romana. Inače, knjiga ti je sjajna, čak i da mi ne platiš do utorka.

Autor: Marijo Glavaš
Izvor: mvinfo.hr


 


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
obeležen svetski dan deteta sa ljubivojem ršumovićem laguna knjige Obeležen Svetski dan deteta sa Ljubivojem Ršumovićem
21.11.2019.
Povodom obeležavanja Svetskog dana deteta kompanija McDonald’s je u saradnji sa izdavačkom kućom Laguna organizovala druženje dece sa poznatim piscem Ljubivojem Ršumovićem u restoranu Bezistan na Tera...
više
7 saveta kako prevazići čitalačku blokadu  laguna knjige 7 saveta kako prevazići „čitalačku blokadu“
21.11.2019.
Svi smo nekad zapali u taj stadijum. Pogled lako odluta i nikako ne možete da završite prvi pasus na strani. Ili čak ne možete da se naterate da počnete da čitate uopšte. „Čitalačka blokada“ je proble...
više
ivan ivačković džonija štulića se juga prelako odrekla laguna knjige Ivan Ivačković: Džonija Štulića se Juga prelako odrekla
21.11.2019.
„Branimir Džoni Štulić bio je najznačajnija ličnost jugoslovenskog roka, a ja sam hteo da ga predstavim kao čoveka od krvi i mesa, a ne kao božansko stvorenje“, rekao je novinar Ivan Ivačković na prom...
više
intervju sa alvarom arbinom pisac mora da portretiše mračni deo priče, onaj njen deo koji se ne prepričava  laguna knjige Intervju sa Alvarom Arbinom: „Pisac mora da portretiše mračni deo priče, onaj njen deo koji se ne prepričava“
21.11.2019.
Ima dvadeset i devet godina i dva bestselera. Alvaro Arbina jedna je od velikih nada španske književnosti. Sa „Simfonijom vremena“ ponovo pokazuje šta je sve u stanju da učini. Drugi roman Alvara A...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.