Besplatna isporuka za sve porudžbine iz Republike Srbije
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

dr Ridiger Dalke o istoriji tumačenja simptoma bolesti: Dobar lekar mora biti u stanju da prepozna koji faktori iz okoline izazivaju simptome bolesti

Ljudi su odvajkada pokušavali da otkriju smisao sopstvenog postojanja. Postavljanje pitanja o simptomima bolesti u tome je svakako igralo značajnu ulogu. Razlog za to što pokušaj tumačenja simptoma u današnje vreme deluje kao novina leži u činjenici da se u istoriji čovečanstva tek moderni čovek prihvatio ovog zadatka. Smisao života, a sa njim i religija, filozofija i drugi vidovi potrage za smislom, bačeni su u zapećak istorije (naučno utemeljenim) pokušajem da se magija sveta i njegove tajne dešifruju stabilnim racionalnim metodama.

Danas sve više ljudi primećuje kakva je greška time napravljena. Na sreću, postoje delovi populacije koji nisu učestvovali u ovom poduhvatu i koji su nastavili potragu za smislom. Dok su religija i filozofija u drugoj polovini prošlog stoleća doživele nezabeleženo opadanje, a naglasak na univerzitetima sa teoloških i filozofskih prebačen na fakultete prirodnih nauka, među običnim ljudima je preživela strast za smislom. Ona je doduše, bez zaštite „odozgo”, počela da klizi ka domenu narodnog verovanja i praznoverja, ali to nije naškodilo njenoj vitalnosti. Stoga ne čudi što su moju varijantu holističke psihosomatike, koja seže duboko u duhovne dimenzije, a u suštini počiva na tumačenju simptoma bolesti, lakše i brže prihvatili zabrinuti pacijenti nego zvanični krugovi.

Našim najranijim precima simptomi bolesti sigurno su delovali kao veoma važne poruke neke više sile. U prilog ovome govore istorijski dokazi kao i iskustva reinkarnacione terapije. Još tokom antike svim stvarima i formama pripisivalo se neko značenje. Platon je ovo viđenje sveta sažeo rekavši da iza svake stvari stoji po jedna ideja. Saglasno sa njim, Gete docnije zaključuje kako su prolazne stvari samo alegorija. Alegorija živi od simbolike, a simptomi bolesti i njihovo tumačenje pripadaju domenu stvorenog, prolaznog sveta. Preneta na našu temu, Platonova rečenica glasi: „iza svakog (telesnog) simptoma stoji jedna ideja”, a Geteov stav se bez problema može prevesti u načelo „u svemu što ima oblik, ʻdublje se znamenje skrivaʼ” (J.V. Gete, „Faust“).

U vreme kada je tumačenje simptoma bilo van mode, pacijenti ga se nisu odricali i neretko su konstruisali zaključke koje su njihovi lekari već eliminisali. Upravo zbog nedostatka podrške lekara oni bi, u nepoljuljanoj žudnji za značenjem i iz nje proistekloj strasti za tumačenjem, izumevali sopstvena, ponekad sasvim neobična rešenja. Otok od raka na nozi se, recimo, dovodio u vezu sa ranijom nezgodom koja je zadesila upravo to mesto na nozi. Lekari lako prepoznaju ovu vrstu neupućenosti što je dovelo do toga da se tumačenje simptoma u celosti smatra neadekvatnom praksom. Stoga su medicinari uvek sa podozrenjem gledali na metodu koju su upražnjavali (gotovo) samo laici. Pacijenti bi, pak, u svojoj želji za tumačenjem uvek pronalazili nešto bitno i vredno, čak i kada bi se ispostavilo da su praktični rezultati šturi i površni ili da su u većoj meri zasnovani na sujeverju nego na razumevanju arhetipova ili simbola. U tom smislu je knjiga „Bolest kao put“, uvodeći početkom osamdesetih u (životnu) igru spoj potrage za smislom i tumačenja arhetipova, zadovoljila duboku potrebu običnih ljudi, što takođe objašnjava izuzetan i neočekivan uspeh knjige.

Sama prirodna nauka i njena najnaprednija disciplina, fizika, jasno su nam pokazale da odstranjivanje „magičnog“ aspekta stvarnosti zapravo ne funkcioniše i da se suštinske tajne ne mogu dešifrovati racionalnim sredstvima. Magija se uvek neprimetno ušunja na zadnja vrata, a često čak i na glavna. Još nas Vede uče da je u svetu sve povezano, a danas se sa njima u punoj meri slažu i atomski fizičari. Iz Belove teoreme sledi da sve takozvane „zapletene“ čestice, nastale u jednom jedinom događaju, zauvek ostaju povezane čak iako to nije logično. U nauci omiljeni mit o Velikom prasku govori upravo o jednom takvom događaju. Iz njega je proistekla sva današnja materija, a sve njene čestice su međusobno povezane. Istraživači teorije haosa priznaju da bi zamah leptirovih krila na jednom kraju zemaljske kugle mogao izazvati oluju na drugom i time potvrđuju stare tradicionalne tekstove. Ideja o takozvanom „zatvorenom sistemu“, ljubimica eksperimentalne prirodne nauke, se u sve većoj meri čini iluzornom jer u ovom svetu praktično ništa ne možemo izolovati.

Rupert Šeldrejk je ovom izobilju pridružio i biologiju, uvodeći je na trag magičnog postuliranjem morfičkih tj. polja koja daju oblik. U tom smislu, pacijenti koji sve svoje simptome dovode u vezu sa unutrašnjim i spoljnim okolnostima vlastitog života ne samo da su u saglasnosti sa (pra)starom medicinom već i sa trendovima najnovijih naučnih saznanja. Tamo gde fizika zakone simetrije proglasi najprimerenijim stvarnosti, prijateljski će je pozdraviti staro hermetičko načelo „kako gore, tako i dole – kako iznutra, tako i spolja“.

Iako danas ove veze možemo objasniti na skoro prirodnonaučni način, a ja ih predajem kao metodu prirodnog lečenja u okvirima priznatim od strane nemačke lekarske komore, dok u austrijskom obrazovanju za lekara imaju blagoslov u vidu poena za napredne studije, zvanična (akademska) medicina još uvek zapanjujuće sporo širi horizonte po pitanju ove vrste saznanja. Sve ovo potiče od činjenice da bi nauka morala krenuti u novom smeru pri čemu bi se neke od njenih oblasti raspale. Iako su glavni zagovornici obimnog specijalizovanja priznali da se zapravo radi o nužnoj pogrešci i da povezanost više odgovara pravom stanju stvari, discipline kao što je medicina su spremne da se odreknu širenja vidika i da se izgube u pojedinostima daljim specijalizovanjem i zapanjujuće jednostranim redukcionizmom.

Internisti često pate od kompleksa niže vrednosti u odnosu na svoje specijalizovane kolege koji su postali pulmolozi, hepatolozi, nefrolozi, gastroenterolozi ili kardiolozi. Zapravo, internista bi trebalo da ima osećaj niže vrednosti u odnosu na stare lekare opšte prakse jer je i on sam isključen iz značajnog dela medicinskog polja. Ovo nije pitanje vremena. Ne samo u medicini već i u drugim oblastima je sve više ljudi koji znaju sve o praktično ničemu i sve manje onih koji poseduju znanje o svemu. Na skali vrednosti u medicini specijalista stoji daleko iznad takozvanog kućnog ili lekara opšte prakse – ne samo po ugledu već i po primanjima.

Zato ne čudi što medicina, koja već ima poteškoća da prizna nekoga ko se nije specijalizovao u oblasti orijentisanoj na telo, nerado prihvata da se dodatno bavi ljudskom dušom i time suprotstavi trendovima specijalizovanja. Dosledno tome, akademska medicina je dozvolila da nastane psihosomatika, odnosno izdržala je (s gnušanjem) nastanak oblasti koja je takođe specijalizacija i nema pravo na samostalno postojanje.

Zvaničnu psihosomatiku praktikuju pre svega psihoanalitičari koji ne haju za telo već su sasvim jednoznačno koncentrisani na dušu. Na osnovu ovoga bi neko mogao pomisliti da veza između ove vrste psihosomatike i prirodnog lečenja nikada nije postojala. Ipak, izvedeno je dalekosežno premošćavanje, koje je sadržano i u samom imenu psiho-somatika. Ono što bi moglo zvučati kao prekor medicini, pre je analiza našeg vremena i trendova, a medicina je naravno uvek i proizvod svoga vremena.

Iz stare medicinske prakse jedne Hildegard od Bingena ili jednog Paracelzusa jasno sledi zaključak o vezi duše i tela – u njihovo vreme tema specijalizacije nije ni postojala i prirodno je da su razmišljali o opštem i celini. Protivno svim trendovima, a u pokušaju da se koriguje previd jedne strane, medicina ovih velikana iz prošlosti danas doživljava neverovatnu renesansu. Paracelzus je poznat po stavu da je mikrokosmos (čovek) jednak makrokosmosu (svet). Polazio je od toga da dobar lekar mora biti u stanju da prepozna koji faktori iz okoline izazivaju simptome bolesti. On nije samo preteča moderne medicine životne sredine već i sveobuhvatne psihosomatike jer, za razliku od većine modernih specijalista medicine životne sredine, svoje načelo ne primenjuje isključivo na materijalne zagađivače. Uz to je, obrnuvši svoju tezu, smatrao da dobar lekar na osnovu pacijentovih simptoma takođe donosi i zaključke o okolini.

Ovim je anticipirao jedno od najuzbudljivijih poglavlja u tumačenju simptoma. Jer kada tumačimo važne simptome bolesti našeg doba, kao što su srčani udar i rak, ali i alergije i karijes, vidimo odraz odnosa u današnjem društvu, u kome daleko prednjači svaka politička i privredna analiza koja dublje dotiče pitanja naše egzistencije.

Citira se i Paracelzusova rečenica da „lekar koji se ne razume u astrologiju nije lekar”. Olakšaću kolegama koje ovo možda čitaju. Iz ovoga treba naravno zaključiti da je on pod astrologijom podrazumevao učenje o osnovnim načelima, arhetipovima, kao i životnim principima i da se u njegovo vreme nije mogao susresti sa ilustrovanom astrologijom i drugim nelogičnostima našeg doba. I u ovom slučaju on je preteča grane medicine koja u poslednje vreme izlazi iz senke.

Od Hildegard od Bingena nismo nasledili ni približno toliko teorijskog materijala. Ona nabraja 35 potpuno ravnopravnih poroka ili strasti, koji se mogu preduprediti bogougodnim životom i odgovarajućim delima. Ako bismo danas ovo shvatili kao na telo orijentisanu prirodnu medicinu, na nama je da razumemo da, kada Hildegard na primer za 29 od 35 poroka preporučuje post, ona time ne podrazumeva nultu dijetu već sveobuhvatnu terapiju za dušu, duh i telo. Verovatno je i ona primetila interesantnu činjenicu vezanu za gordost ili aroganciju, jedan od 35 poroka, da (pogrešno shvaćen) post može pomoći da oslabite.

U naše vreme, okarakterisano neprestanim sukobima raznih suprotnih strujanja, i u medicini postoje brojne na prvi pogled oprečne pojave. Sa jedne strane, akademska medicina neometano ide putem specijalizovanja, propagira visokotehnološku medicinu i veru u napredak, dok se sa druge strane veliki broj običnih ljudi i manje grupe lekara vraćaju (pra)počecima.

Svoju medicinu vidim kao nešto što stoji između ove dve suprotstavljene grupe. Ona ozbiljno shvata telesnu prirodu simptoma, a ipak gradi most ka njihovoj duhovnoj dimenziji. Iznikla je iz mog lekarskog iskustva i psihoterapijske prakse, kao i promišljanja na tlu gore pomenute stare medicine i duhovne filozofije. Za teorijsko utemeljenje izuzetno je važan uticaj Torvalda Detlefsena, što se jasno primećuje u knjizi „Bolest kao put“.
 
Ispostavilo se da je istina ono čemu nas sudbina i narodna mudrost uče: početak je najbitniji, prvi utisak najvažniji. Mogao bih da vam opišem prvi slučaj koji mi je otvorio oči po pitanju potrebe za obuhvatnijom medicinskom naukom i – unazad gledano – pružio ključ za ovo prastaro, a opet sasvim novo razumevanje bolesti. Moju praksu je posetio mladić koji je delovao krajnje stidljivo i nesigurno. Još pre nego što je seo izvinio se zbog dolaska i izrazio zabrinutost da neću moći da mu pomognem. Ali jednostavno nije imao kuda. Poseta neurologu nije dala rezultat. On je bio ono što se obično naziva baksuzom ili maleroznom osobom. Život mu je predstavljao niz srednjih i teških katastrofa. Zaista nisam znao kako da ga posavetujem. Nisam mogao da mu ponovim ono što je čuo bezbroj puta, a što mi je bilo na vrh jezika: jednostavno više vodite računa, saberite se, budite pažljivi, obratite pažnju! Suočenom sa njegovim preplašenim pogledom i ekstremnom uzdržanošću, koja je bila odraz permanentnog  opreza, ovi saveti su mi zastali u grlu. Zato sam pokušao da odugovlačim i nedelju dana kasnije sam ponovo tražio da mi u miru – homeopatski, kako sam tada mislio – izloži „slučaj“.  Ipak, uskoro sam primetio da je napredak minimalan.

Literatura o nezgodama potvrdila je postojanje maleroznih: oko 80% svih nezgoda ide na konto samo 20% stanovništva. Malerozni kao da prizivaju katastrofe. Pronašao sam i istraživanja koja su govorila o postojanju izvesne nesvesne potrebe kod takozvanih „osoba sklonih nezgodama“. Istraživači su očigledno stekli utisak da su malerozni nesvesno činili sve kako bi im se dogodila nezgoda. Ukoliko im je radno mesto bilo bezbednije, prizivali su nezgode na putu ka poslu ili u slobodno vreme. Pokušaj da se unutar firme presele na drugo mesto bio je kratkotrajnog uspeha. Tek je pokušaj da im se omogući stalno menjanje mesta vodio trajnom poboljšanju. Čitajući rezultate jednog od ovih istraživanja, konačno sam shvatio. Osobe sklone nezgodama dakle ne treba postavljati na monotona radna mesta jer njima pogoduje stalna promena.

Rešenje je bilo sasvim jednostavno. Suprotnost monotoniji je raznovrsnost. Određeni ljudi imaju toliko izraženu potrebu za promenom da u slučaju nužde traže neku vrstu nevolje. Suština nezgode kao takve bila je promena, iako vrlo nevešto postignuta. Sve dok je omogućena raznovrsnost, u idealnom slučaju unutar iste delatnosti, problemi nestaju.

Dok sam pacijentu iznosio ovu ideju i odgovarajuće savete, on je pokazivao strah i otpor iz zabrinutosti da će promene u životu samo doprineti njegovim problemima. Posle bojažljivog početka, postepeno je bivao hrabriji. Izabravši tempo koji mu je odgovarao, polako se opuštao i smelije počeo da donosi drugačije životne odluke. Na kraju je počeo da vodi normalan život, pokazivao je izrazitu odlučnost i u potpunosti raskrstio sa nezgodama.

Tek kasnije sam shvatio zbog čega u početku nisam bio u stanju da mu pomognem. On je zapravo želeo reparativno lečenje i preventivu. Akademska medicina mu je uvek najbolje pomagala reparativnim merama – njegovo telo je bilo izraziti dokaz uspeha reparativne medicine: bio je uspešno zašiven, zašrafljen i zakucan. Samo nije bilo izlečenja, a prevencija je bila potpuno van domašaja. Kako bi na površinu isplivalo ono što se krije iza simptoma, mora se utvrditi njihova priroda. Prevencija je moguća tek kada se zna od čega se branimo, pre nego što sudbina (ili kako već zovete tu instancu) preuzme stvar u svoje ruke.

Poseban utisak na mene je ostavilo to koliko je pacijent, osvrćući sa na svoje nezgode, bio zahvalan što su ga usmerile ka aktivnijem i neuporedivo ispunjenijem životu. U tom smislu, nevolje su zapravo bile neka vrsta prinudne životne lekcije uz pomoć usuda.

Nakon toga, knjiga „Bolest kao put“ nije bila daleko jer mi je iz ovde izloženog bilo poznato blagotvrono dejstvo „udarca“ sudbine.

Čuvao sam ga u podsvesti dok se iz slučaja u slučaj potvrđivalo kako nam svaki pojedinačni simptom na svoj način pruža važnu šansu. Trebalo je samo otkriti njihovu suštinu i izvući zaključke. Pored lečenja bila je moguća i prevencija, samo je temu trebalo preneti na ovaj nivo sa dovoljno prefinjenosti. Trebalo je samo izložiti na odgovarajući način, dok je u izboru polja očigledno postojala sloboda. U ovoj tački postalo je jasno da je učenje o praprincipima od neprocenjive vrednosti kao i da sa tumačenjem raste stepen sigurnosti.

Pošto sam krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih počeo da se bavim tumačenjem simptoma i proučavanjem njihove prirode, odvažili smo se da u knjizi „Bolest kao put“ objavimo prve rezultate istraživanja. Umesto da se obraduju što je nauka obogaćena psihosomatskim lečenjem i prevencijom, akademski krugovi su nas ignorisali. Nastavilo se sa uobičajenim pogrešnim etiketiranjem, prevencijom u vidu mera rane dijagnoze i odbijanjem da se prihvati obuhvatan pristup lečenju. Rana dijagnoza je svakako bolja od kasnije, ali ona nema nikakve veze sa prevencijom. Teško je, ali nužno, priznati da akademska medicina ne pruža apsolutno nikakvu zaštitu od raka i da jednostranim alopatskim pristupom to i ne može. Niko ne može da tvrdi da će nebrojene mamografije smanjiti opasnost od raka dojke. Koliko može biti opasno pogrešno tumačenje „prevencije raka” govore nam promišljanja minhenskog radiobiologa profesora Lengfeldera, koji polazi od toga da se od hiljada ljudi koji u Nemačkoj godišnje umru od nepotrebnog rendgenskog zračenja veliki broj smrti pripisuje preteranoj upotrebi mamografije. Ispitivanje zračenjem je opravdano u okviru ranog otkrivanja raka i to samo kada postoji izrazita sumnja, ali sa prevencijom nema nikakve veze. Koliko je situacija ozbiljna možemo videti u SAD, gde žene poput Anđeline Žoli, koje imaju genetsku predispoziciju za rak, dozvoljavaju da im se amputiraju zdrave dojke. U budućnosti ćemo sigurno otkriti niz uticaja genetike i u drugim vrstama raka. Ako budemo nastavili sa uklanjanjem odgovarajućih delova tela, gde će ovoj jezivoj preventivnoj praksi biti kraj? Na kraju bi u hranljivom rastvoru mogao ostati samo mozak sa paničnim strahom od tumora mozga. Ova užasna karikatura može vam ilustrovati poziciju akademske medicine po pitanju stvarne prevencije.

Neporecivo je da ona u stanju da u akutnim slučajevima spase život merama suzbijanja i supstitucije, ali ozdravljenje nije moguće, a prevencija je nezamisliva. Žena koja se plaši raka dojke, možda još više zbog slučajeva u porodici, morala bi da se upozna sa prirodom raka, sa arhetipskim značenjem grudi i dobrovoljno nauči da se nosi sa ovde navedenim temama. Više o raku i raku dojke u poglavljma  knjige „Bolest kao govor duše“ odnosno „Žena-Zdravlje-Nauka“.

Naša oblast je nadživela ignorisanje zvanične medicine zahvaljujući pacijentima koji su brigu o zdravlju uzeli u svoje ruke i počeli da ga samostalno analiziraju. Pre svega treba zahvaliti našim čitaocima. Oni su postepeno, kroz milione prodatih knjiga, oformili ogromnu čitalačku bazu i time skrenuli pažnju zvaničnoj medicini na našu granu. Većina lekara ipak najradije ide tamo gde je većina pacijenata.

Kada sam deset godina nakon „Bolesti kao puta“ obilje novih saznanja objavio u knjizi „Bolest kao govor duše”, naišla je na dobar prijem. Sada sam mogao da se posvetim opširnom tumačenju važnih simptoma o kojima početkom osamdesetih još nije bilo iskustva. Osim toga, nakon jednostavnog prevođenja telesnog u duhovnu ravan usledili su obrada i razlaganje koji su čitaocu omogućili praktičnu primenu. Ova knjiga je pre svega bila koncipirana tako da pomogne bolesnima. Nije ulazila u podele sistema organa već se okrenula oblastima koje bi medicinskim laicima olakšale razumevanje. Na red je došlo sve – od dlaka i opadanja kose do stopala i gljivica. Imao sam hrabrosti i da posvetim zasebno poglavlje promišljanju o arhetipovima i životnim principima, koje leži u osnovi tumačenja i u velikoj meri olakšava pronicanje u suštinu bolesti.

Nekoliko godina kasnije sazrelo je vreme da objavim „Bolest kao simbol“, priručnik koji bi zatvorio krug. Posle dvadeset godina prakse, stara saznanja su praktično prerasla u izvesno znanje da svaka forma mora imati sadržaj i da shodno tome svakom aspektu telesnog pripada određeni duhovni sadržaj. Iz toga je, pod okriljem stare medicine i duhovne filozofije, proistekla i sigurnost u tumačenju svih bolesti sa hiljadama njihovih simptoma.

Zatim su usledili simptomi takozvanih duševnih bolesti. Ovaj korak naravno prevazilazi granice čiste psihosomatike, ali u opštem smislu prirodno prelazi u koncept sveobuhvatne medicine. Praksa sa terapijom senki je pokazala da nije teško razotkriti prirodu duševnih bolesti. Samo je potrebno da se dovoljno udubimo. U ovoj oblasti put je prokrčio američki psihijatar i budista Edvard Podvol, koji u svojoj knjizi „Zavodljivost ludila” (The Seduction of Madness) otkriva kako da sa empatijom priđemo simptomima ovih oboljenja.

Procena rezultata psihoterapije proteklih godina i decenija ukazala je na kvalitet tog pristupa.

Isto tako je na osnovu naučnog istraživanja dokazano da hemijska sredstva za snižavanje holesterola samo mogu da naude organizmu. Za to nam nije trebao proročki dar. Dugi niz godina prvo klofibrat, a zatim lipobaj nisu smanjivali nivo holesterola kod pacijenata već skraćivali njihov životni vek. Imena lekova su se vremenom promenila, ali je princip ostao isti. U monografiji „Problemi sa varenjem” ukazujem da se do ovog zaključka moglo doći i bez skupih studija i to dubljim promišljanjem, kakvo nalazimo u osnovi tumačenja simptoma. Poput današnjeg odstranjvanja zdravih dojki za sprečavanje raka bilo je potpuno izlišno i iživljavanje operacijama na materici.

Knjiga „Životne krize kao prilike za razvoj“ upoznala je čitaoce sa duševnim problemima proisteklim iz hormonske terapije u menopauzi mnogo pre nego što su na to ukazale naučne studije. Meni lično su bili najbitniji i najviše su me obradovali izveštaji o delotvornosti lečenja tumačenjem od strane pacijenata koji su se izlečili ne čekajući zvanično priznanje ovog metoda. Lična odgovornost im je pokazala put ka oporavku. Značaj ovog pristupa potvrđuje nam i mračna strana akademske medicine, koja je u međuvremenu dogurala srčane probleme i rak do trećeg mesta na listi najučestalijih uzroka smrti, zahvaljujući lekarskim greškama i sporednim dejstvima lekova.
 
Nema sumnje da je i lečenje tumačenjem bolesti podložno zakonima sudbine i da može imati ružnu stranu. To se pre svega očituje u čestom uvlačenju tumačenja u prepirke oko krivice i greha. Krivica je tema sa kojom i religija ima dovoljno problema i sa kojom u domenu hrišćanstva još uvek nije raščišćeno. Ova tema nema šta da traži u medicini. Ne radi se o ocenjivanju ljudi, a naročito ne o suđenju i osuđivanju. Naravno nije isključeno da će nekome pasti na pamet da, posle jednog sata čitanja „Bolesti kao simbola”, porodici ili čak šefu, komšiji ili kolegama strastveno ukaže na to kakve probleme imaju u duši, a samim tim i u svakodnevnom životu. Onaj ko se spusti na nivo osuđivanja, može samo da pati. Uz značenje i tumačenje dolazi i spoznaja da simptomi bolesti u sebi nose jednu vrstu senke. Onaj ko pridikuje drugima samo pokazuje koliko malo poznaje ovu oblast. Pokazalo se da je naročito pojedinim pripadnicima hrišćanske zajednice teško da se odreknu projektovanja krivice. Oni koji nisu u stanju da prevaziđu ovu potrebu mogli bi da se zapitaju kako su lično doprineli svojim budućim bolestima. Mnogo očiglednije  od pitanja o krivici bilo je ono o odgovornosti. Kakav odgovor sudbina očekuje od mene u nekoj konkretnoj situaciji? U tom smislu se svaki izazov može pretvoriti u uspeh, a svaka bolest u šansu.
 
Izvor: compassioner.com 
Prevela: Jelena Tanasković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
lagunina akcija pisci preporučuju šta čita miroslav mišković u samoizolaciji  laguna knjige Lagunina akcija „Pisci preporučuju“: Šta čita Miroslav Mišković u samoizolaciji?
28.03.2020.
Ako ste se nekad pitali šta čitaju uspešni privrednici, stižu odgovori. Preporuke koje slede dolaze iz pera Miroslava Miškovića, predsednika Delta Holdinga, a knjige koje preporučuje biće na sjajnom p...
više
lepo iznenađenje za čitaoce akcija 3 za 999 od 28 marta  laguna knjige Lepo iznenađenje za čitaoce! Akcija „3 za 999“ od 28. marta!
28.03.2020.
Ovih dana potrebno nam je više lepih vesti, a za jednu takvu pobrinula se Laguna. Na sajtovima www.laguna.rs i www.delfi.rs počinje akcija koja vam omogućava da kupite 3 sjajna naslova po ceni od 999 ...
više
kako da ispadnete pametni u društvu uz ove knjige laguna knjige Kako da ispadnete pametni u društvu uz ove knjige
27.03.2020.
Da li zavidite ljudima koji tek tako, naizgled bez imalo napora, briljiraju u društvu svojom rečitošću i erudicijom? Da li biste i vi ponekad da zablistate u društvu i izazovete divljenje svih prisutn...
više
 za tvoj rođendan snežane kićović pejaković u prodaji od 2 aprila laguna knjige „Za tvoj rođendan‟ Snežane Kićović Pejaković u prodaji od 2. aprila
27.03.2020.
Nekada veoma popularna knjiga za decu „Za tvoj rođendan“ Snežane Kićović Pejaković vraća se u novom ruhu u izdanju Lagune, obogaćena maestralnim ilustracijama Aleksandra Zolotića.   Ovo je čaro...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.