VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Čitajte pisca kao knjigu: intervju sa Margaret Atvud

Nastavljamo sa serijom intervjua Njujork Tajmsa koji predstavljaju pisce u svetlu knjiga koje čitaju i utisaka koje one ostavljaju na njih. Svaki od ovih intervjua je prava dragocenost!

Koje knjige su Vam trenutno na noćnom stočiću?

Trenutno se na mom noćnom stočiću nalaze: krema protiv bolova, sat, sveska, olovka i jedna detektivska priča o inspektoru Megreu, autora Žorža Simenona, knjiga o starenju mozga, posebno izdanje knjige pesama „Tišina“ koju je napisala moja rođaka Dženet Barkhaus i istorijski roman o zločinima francuskih kraljeva. (Pročitala sam ga ali mi i dalje stoji na stočiću, valjda sam i dalje pod utiskom.)

I gomila knjiga spisateljice Gabrijel Roj, koja je četrdesetih godina prošlog veka bila veoma popularna u Francuskoj i SAD-u sa romanom „Bonheur d’Occasion“ koji je preveden kao „Limena flauta“. To je priča o hrabroj devojci iz radničke klase, dešava se četrdesetih godina u Montrealu u jeku rata. Junakinja pokušava da živi najbolje što može svoj skromni život sa skromnom garderobom, i zaljubljuje se u privlačnog Lotarija, ali se na kraju skrasi sa muškarcem koji je voli uprkos njenoj proračunatosti.

A zašto je ta gomila knjiga Gabrijel Roj i dalje tu? Zato što pišem esej o njoj koji će biti deo knjige o frankofonim piscima koji su doprineli književnosti Severne Amerike. Sasvim slučajno se jedan njen roman našao na spisku lektire kad sam išla u srednju školu. Knjiga se zvala „La Petite Poule d’Eau“ (Mala barska koka) nesrećno prevedena kao „Tamo gde barska koka svija gnezdo“ što zvuči vrlo viktorijanski i poetično. A nije.

Ja sam francuski učila na tradicionalan način – rečenicu po rečenicu, izraz po izraz. Zato su mi se određeni delovi njene knjige urezali u mozak.

Gabrijel Roj je jedna od mnogih kanadskih autorki dvadesetog veka koja je imala neobičan život a ipak postala svetski poznata. Tu su još i L. M. Montgomeri, Mazo de la Roš, Gvetalin Grejem, Margaret Lorens i Alis Manro. Veoma uživam čitajući o životu Garbijel Roj, njena životna priča je vrlo slična mojoj.

Koje su Vaše omiljene kratke priče?

Moja generacija je uglavnom čitala antologije, tako da sam u srednjoj školi imala prilike da uživam u pričama Ernesta Hemingveja, Džejmsa Džojsa, Vilijama Foknera, Morlija Kalagana, Ketrin Mensfild, Ketrin En Porter, Džona Apdajka i drugih velikana njihove generacije. Čitala sam i kratke priče Roberta Vivera koji je bio ključan za razvoj žanra kratkih priča u Kanadi pedesetih i šezdesetih godina. On je bio prvi „izdavač“ među mnogim mladim kanadskim pesnicima i piscima kratkih priča, kao i Alis Manro.

Ali sam takođe čitala – kao i mnogi mladi – mnogo autora horora, na primer Edgara Alan Poa, Roberta Luisa Stivensona i Šeridana le Fanua. Čitala sam i naučnu fantastiku, Reja Bredberija i njegove „Marsovske hronike“, i naravno, Šerloka Holmsa.

Pa sad, „omiljeno“. U kom smislu? Veoma je teško odlučiti se. Da li da izdvojim mitski realizam i Foknera, ili pak Hemingvejev „Three-Day Blow“? Da li mi je ipak možda omiljena Alis Manro, Mejvis Galan, ili možda neke mlađe kolege, kao na primer „Birds of America“ Lori Mur?

Možda ipak Gogolj, Čehov, Flober, Mopasan? Ili remek-dela poput „Zazviždi i ja ću doći“ M. R. Džejmsa, „Okretaj zavrtnja“ Henrija Džejmsa ili „Marsovac“ Reja Bredberija?

Ima toliko toga za čitanje, a tako malo vremena…

Koja Vas je knjiga rasplakala u poslednje vreme?

Eh. Plakanje nad književnim delima. To je posebna tema. Nekada davno, delo se smatralo potpunim promašajem ako vas ne rasplače. U osamnaestom veku gospoda i dame su voleli da plaču nad dobrom knjigom. Štancovali su veoma emotivne romane u kojima su muškarci bili veoma emotivna bića, i u kojima je plač značio da je muškarac čistog srca. Ovu temu je obradila Džejn Ostin u romanu „Razum i osećajnost“. U njemu razumna junakinja odbija da sudi o udvaraču po sili emocija koje iskazuje za svaku sitnicu. I tu je bila u pravu – muškarac koji se razbacivao svojim osećanjima je potpuni nitkov, a onaj koji se suzdržavao je sjajan momak. Zašto li to nikoga nije iznenadilo?

Ali Čarls Dikens je neprevaziđen. On je smatrao da njegova dramatična čitanja romana nisu uspešna ako publika ne grca u suzama. Mogu da svedočim o Dikensovoj moći, jer sam sa 14 godina bila izložena sceni u kojoj Sidni Karton dopušta da ga obezglave da bi njegov dvojnik i žena koju obojica vole mogli da se venčaju. Ako želite da se dobro isplačete, preporučujem vam Dikensa.

Čuvena je njegova izjava da nije mogao da se suzdrži a da ne ubije malu Nelu u „Staroj prodavnici retkosti“, i poslednju scenu romana je napisao sa suzama u očima. Brod koji je opisan u tom fatalnom poglavlju je dočekala masa uplakanih ljudi odevenih u crno na doku u Njujorku. Oskar Vajld je osetio potrebu da ovu preterano patetičnu scenu prokomentariše na sledeći način: „Samo se čovek sa srcem od kamena neće smejati dok bude čitao scenu smrti male Nele.“

Što se mene tiče, samo ponekad zaplačem na tužne scene. Prvi put mi se to desilo kad sam imala 7 godina i gledala neki zaboravljeni film iz četrdesetih godina prošlog veka po imenu „The Whale Who Wanted to Sing at the Met“ (Kit koji je želeo da peva u Metropolitenu). Kit umire na kraju filma, ali onda peva u operi u raju. Šmrc, šmrc.

„The Velveteen Rabbit“ (Baršunasti zec) je upropastio mnoge. Kao i priča Hansa Kristijana Andersena o božićnoj jelci, a da ne spominjem „Devojčicu sa šibicama“. Zato me je „Mala sirena“ samo razbesnela. Seći kosu, izgubiti glas, zameniti rep bolnim stopalima, sve zbog bezvrednog princa, i da li na kraju bude srećna? Što bi rekli ljudi moje generacije: „Pih!“.

Plakanje nad umetničkim delom uopšte ne mora da bude povezano sa kvalitetom tog dela. A sa druge strane može biti. Suza može poteći od divljenja kada vidimo nešto mnogo lepo. Priče o žrtvovanju su uvek dirljive, kao i priče o hrabrosti i opasnim rizicima. Ako junak još i pogine u takvim pričama, sigurno ćemo plakati. Pulencova opera „Dialogues of the Carmelites“ ima sve elemente da vas rasplače, ali samo ako je izvedu kako treba. Jedan falš i gotovo, nema efekta.

A opet, mogu nas rasplakati i besramne banalnosti potpuno lišene ukusa. Manipulacija je vrlo jednostavna u takvim delima.

Ali knjiga koja me je poslednja rasplakala? Pa, ne sećam se. Mislim da postajem previše stara za takve stvari, u mojim godinama svi su više zainteresovani da čitaju nešto što će ih nasmejati.
 
Da li imate omiljenu bajku?

Kao mala sam najviše volela bajke braće Grim. To je bio potpun doživljaj – vatreno-crvene cipele, kljucanje očiju i burad puna noktiju – krvoproliće. To je bilo pre nego što su došle pedesete i izbacile iz bajki sve grozote i pomerile fokus na lepe haljine i ljude koji su se primereno ponašali. Naši roditelji su naručili bajke braće Grim ne znajući kakva knjiga će im doći u kuću, a kada su shvatili bilo je prekasno jer su sva deca udubila noseve u opise kofa punih krvi i odsečenih delova tela.

Sećam se svih bajki, ali mi je omiljena „The Juniper Tree“ (elementi koji su me privukli su misterija, energija, reinkarnacija, magična moć muzike i, naravno, kanibalizam); „Fitcher’s Bird“ (varijanta priče „Bluebeard’s Castle“; veoma je zadovoljavajuće kada čitate o junaku koji pobedi velikog mađioničara svojom lukavošću, i ne mora niko da ga spasava. Moja priča „Bluebeard’s Egg“ je pisana po uzoru na tu bajku braće Grim); „The Robber Bridegroom“ kojom sam bila inspirisana kada sam pisala roman „The Robber Bride“. Ako treba da postoji jednakost u podeli likova, onda treba da bude i negativaca ženskog roda, i zašto Đavo uvek ima najbolje replike? I još jedna koja mi je posebno draga, „The Goose Girl at the Well“, jeziva priča koju još uvek nisam potpuno razumela. Nije da je poenta da shvatite ove priče, većina najboljih ima snagu mitova, značenje se menja svakim ponovnim čitanjem.

Priređujete večeru inspirisanu književnošću. Koje pisce biste pozvali?

Pozvala bih tri pisca koji su sada pokojni, ali koji bi bili savršeni za ovakvu zgodu, jer su uživali u večerama dok su bili živi. Volela bih da ih ponovo vidim. Zbog toga bih i organizovala večeru.

Prvo, Robertson Dejvis. On je obožavao dobru hranu i ćaskanje, i nije mu smetalo da on vodi razgovor. Imao je zanimljivih anegdota na pretek. U jednoj od njegovih prvih knjiga „The Table Talk of Samuel Marchbanks“ u kojem piše o starom osobenjaku, u stvari je opisao svoj alter ego mnogo pre nego što je i sam postao ostareli osobenjak.

Druga gošća bi bila Andžela Karter. Ona je bila neiscrpan izvor mudrosti i čudnovatih priča. Svaka njena priča je imala pouku, i uvek je bila tu da pomogne. Ona je bila kao kuma bele kose koju bi svako poželeo.

Sledeći je Met Koen. On je bio toliko raznovrstan pisac, oprobao se čak i u dečjoj književnosti pod pseudonimom Tedi Džem. Bio mi je dugogodišnji prijatelj, bila sam mu urednik ranih sedamdesetih godina. On je bio neiscrpan izvor nenormalno dobrih ideja, i fenomenalan pripovedač. Svako lepo veče je dodatno ulepšao svojim prisustvom. Jednom me je toliko zasmejao da sam zamalo pala sa stolice. Bukvalno.

Ovim gostima bih pridružila Edgara L. Doktorova, koji je skoro preminuo. Kakav je to bio džentlmen. Pametan, dobar, duhovit i mudar. Imala sam zadovoljstvo da večeram sa njim na književnom festivalu u Finskoj osamdesetih godina, pre nego što je pala Gvozdena zavesa. Rusi su tamo išli u parovima. Među njima je bio i bivši pripadnik KGB-a, Ginter Gras. Mislio je da sam ili sekretarica ili neka drolja, nisam sigurna tačno šta od ta dva, ali to je bilo potpuno razumljivo za ono vreme.

Komentar Doktorova apropo evropskih pisaca i intelektualaca je bio: „Stvar je u tome“. Pauza. „Oni su drugačiji od nas.“

Kako je divno što mogu da ugostim sve ove pisce u svom domu. Dobro došli, stari prijatelji! Uđite, mora da vam je hladno.
 
Izvor: www.nytimes.com

Ostale intervjue iz ove serije možete pogledati na sledećim linkovima:

Ema Donahju
Filipa Gregori
Haled Hoseini
Amos Oz
Li Čajld
Džejms Paterson
Ju Nesbe
Teri Pračet


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
 veliki narodi iz prošlosti egipćani kristijana hila laguna knjige „Veliki narodi iz prošlosti: Egipćani“ Kristijana Hila
19.09.2019.
Kristijan Hil nas svojim uverljivim opisima neposredno uvodi u grad mrtvih u Tebi. Dve stranice, na kraju svakog poglavlja, sažimaju najvažnije podatke: dvostruko kraljevstvo, položaj žena, božanstva,...
više
prikaz knjige biti džon lenon život bez spokoja laguna knjige Prikaz knjige „Biti Džon Lenon“: Život bez spokoja
19.09.2019.
Čak će i najveći obožavaci Džona Lenona možda prevrnuti očima kada budu čuli da se pojavila još jedna biografija čuvenog muzičara (1940-1980), ali Roj Konoli može da se pohvali da je temi prišao bliže...
više
oružje masovne instrukcije ford falkon iz 1979 pretvoren u tenk naoružan sa 900 besplatnih knjiga laguna knjige Oružje masovne instrukcije: Ford Falkon iz 1979. pretvoren u tenk naoružan sa 900 besplatnih knjiga
19.09.2019.
Iako ova vest datira iz 2015. godine, apsolutno je neodoljiva. Povodom proslave Svetskog dana knjige 5. marta 2015. godine, brend „7UP“ (sećate se tog gaziranog pića koje je pomalo palo u zaborav...
više
julijana adamović, književnica svako je detinjstvo otisak prsta laguna knjige Julijana Adamović, književnica: Svako je detinjstvo otisak prsta
19.09.2019.
Sanjala sam da mi je neko u ruku stavio knjigu. Listala sam je i iz nje su ispadala slova. Sklopila sam korice, listovi su bili potpuno prazni, ali sam znala sve šta u nj...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.