Kornelije Kovač

Kornelije Kovač (Niš, 1942), kompozitor, pijanista, aranžer, jedan je od najosobenijih i najznačajnijih muzičara sedamdesetih i osamdesetih godina na prostorima nekadašnje Jugoslavije uopšte. Sin violiniste, čiji je otac takođe bio muzičar (pijanista i horovođa), Kornelije Kovač završio je srednju muzičku školu u Subotici i 1964. Muzičku akademiju u Sarajevu.

Osnovao je svoju prvu muzičku grupu 1961, džez trio „BKB“, a 1966. pridružuje se sarajevskim „Indeksima“. Iz Sarajeva se seli u Beograd 1968. i osniva „Korni grupu“, koja je postojala sedam godina i sa kojom je postigao velike uspehe i na domaćoj i na međunarodnoj muzičkoj sceni, između ostalog i sa pesmom Moja generacija, koja je 1974. predstavljala Jugoslaviju na „Pesmi Evrovizije“. „Korni grupa“ je proslavila neke od najboljih pevača toga vremena, Dušana Prelevića, Dalibora Bruna, Dadu Topića, Zdravka Čolića, Zlatka Pejakovića...

Nekoliko godina živeo je u Engleskoj, radio kao studijski muzičar, producent, kompozitor i aranžer i sarađivao sa mnogim poznatim ličnostima muzičke estrade (Berni Mardsen, Joji Hirota, Pol Džons, Luis Jardim, Kolin Hočkinson, Dženi Daren i dr.). Sa engleskim muzičarima je osnovao grupu „K2“ i snimio album Why (Zašto), 1980. godine. Često je boravio u Španiji, gde je radio produkciju i aranžmane tiražnim pevačima i muzičkim grupama. Sav prihod od kompakt-diska Balkan (1993) poklonio je deci pogođenoj ratom u Bosni.

Pisao je i muziku za tv-serije, pozorište i filmove („Zlatna arena“ za filmsku muziku u Puli 1972. i 1982).

Dobio je Spomen-plaketu grada Beograda za doprinos kulturi 1972. godine, titulu počasnog građanina opštine Subotica 2005. i „Zlatni beočug“ za trajni doprinos kulturi Beograda 2009.

Izdao je solističke albume: Između svetlosti i tame (1977), Why (1980), Iz drugog filma (1982 – filmska muzika), The Sampled Moonlight (1986), Balkan (1993), Kornell Kovach (1994), Moja generacija (1996), Dvojni identitet (2000), i Ljubavne balade Kornelija Kovača (2007).

Fusnota je treća knjiga Kornelija Kovača, posle proznih zapisa Tamne dirke (2003) i zbirke kratkih priča Falko i druge priče (2007).