Laguna - Bukmarker - „Žena u Ljubičastoj Suknji“ i „Prebivališta“: Patologija i melanholija usamljenih posmatrača - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

„Žena u Ljubičastoj Suknji“ i „Prebivališta“: Patologija i melanholija usamljenih posmatrača

Živimo u eri otuđenosti. Da li su joj doprineli smart telefoni priključeni na svezaokupljajuće društvene mreže, „zaključavanje“ tokom pandemije kovida ili naprosto nestrpljivo-narcisoidna priroda dolazećih naraštaja, zapravo je najmanje važno. Psihički poremećaji, osećaj emocionalne distanciranosti i inercije, svojevoljno povlačenje u sebe, samo su neki od simptoma ili posledica obeshrabrujuće nove realnosti. Prirodno, rečena problematika je pronašla odjek i u književnosti koja se poslednjih godina naročito trudi da iz najrazličitijih uglova sagleda fenomen samoće.  Nužna ili svesno odabrana, osama može biti potencijalno (auto)destruktivna ili meditativno podsticajna. U zavisnosti od karaktera osobe koja je njome obuhvaćena, doneće mir ili frustraciju. Upravo ove krajnosne mogućnosti ispituju kratki romani nagrađivanih savremenih književnica Nacuko Imamure i Džumpe Lahiri.



Imamurina „Žena u Ljubičastoj Suknji“ je čudna, po mnogo čemu uznemirujuća knjiga koju možemo podjednako posmatrati kao studiju usamljenosti u gradovima ili priču o fenomenu uhođenja, takozvanom stalkingu. Od prve stranice vidljivo pomereno stanje svesti naratorke jeste područje iz kog se progovara o neobičnoj opsesiji – više od dokoličarske razonode, u pitanju je očajnička potreba da nam konkretna osoba postane prijatelj. Junakinja koja sebe imenuje Ženom u Žutom Kardiganu zato prati, beleži, ne baš uvek suptilno usmerava naredne poteze i odluke, a naposletku u izvesnom smislu preuzima identitet osobenjakinje iz kraja, svima poznate kao Žena u Ljubičastoj Suknji.

I mada u jednom trenutku saznajemo kako glase njihova prava imena, neće nam se zadržati u pamćenju. Junakinje su suštinski bezlične, što važi i za ostalo osoblje hotela u kome nešto kasnije obe rade kao spremačice. Naslovni lik, doduše, ubrzo po zapošljavanju doživljava razumljivo munjevitu psihofizičku transformaciju, koja na svoj način otvara mogućnosti ispitivanju problematike izdvajanja. Od najočiglednijih pokazatelja takvog „odskakanja“ (koristi drugačiji, ne-hotelski šampon za kosu), pa do skrivenih krupnih faktora (stupanje u aferu sa direktorom), brzi preobražaj preokreće početnu podršku kolega u neprijateljstvo, dovodeći čak do paranoje (istraga povodom krađe i preprodaje hotelskog inventara) sa ishodištem u zločinu.

Za sve to vreme, nalik dirigentu iz pozadine, naratorka detaljno markira dnevnu rutinu predmeta svoje pažnje, od dinamike njene radne aktivnosti i perioda provedenih bez posla, do toga šta jede, koliko kupuje, gde tačno stanuje, na kojoj klupi sedi i u kakvu komunikaciju stupa sa decom iz parka. Navigacija je isprva dozirana, razvija se po stupnjevima smelosti, baš kao i planovi za približavanje „meti“, za ostvarivanje verbalnog ili fizičkog kontakta, nekako uvek završavanog fijaskom. Posmatračevu usamljenost odaje početni asocijativni niz povezan sa predmetom opsesivne opservacije, dok pokušava da dokuči na koga je tačno Žena u Ljubičastoj Suknji podseća: sestru, školsku drugaricu, poznatu sportistkinju, nasilnicu iz detinjstva, sve odreda daleke figure. Negde usput otkrivamo i da je naratorka u ozbiljnim finansijskim problemima, lenja i neodgovorna radnica, kao i ono što joj najviše smeta – neprimetna osoba.

Uhođenje odlazi tako daleko da razvija sposobnost čitanja sa usana ili da izdaleka upamti izabrani broj dok posmatra Ženu u Ljubičastoj Suknji kako telefonira iz javne govornice. Strpljivo prati, dnevnički notira svaku fazu njene svakodnevnice, učestalost direktorovih poseta, etape njihovog sastajanja, čineći sve to po cenu da ispadne smešna – u najboljem – ili bude uhapšena – u najgorem slučaju. Ipak, koliko god situacija bila tragikomična, takva ličnost ne pobuđuje empatiju. Kroz čitav prvi deo radnje naratorka primećuje baš sve, od lošeg kvaliteta kose Žene u Ljubičastoj Suknji, do efekta koji ima na ljude iz komšiluka. Čak otvoreno priznaje: želela sam da budem zapažena kao ona.

Iz morbidne preokupiranosti proizilaze posesivnost i ljubomora na „čudovište“ koje je stvorila brojnim potezima iz senke (zaokruživanjem odgovarajućeg oglasa u novinama, ostavljanjem kese sa uzorcima šampona okačene na bravu, i tome slično). Promene, koje je lično omogućila, naratorki počinju da smetaju, a kada se na kraju bude razotkrila planom bekstva, potpuno nepromišljeno ostaje bez ičega, s obzirom na to da meta nije ni blizu nerazumna koliko progoniteljka. Štaviše, Majuko Hiro – Žena u Ljubičastoj Suknji – ostaje zagonetka možda i jer je pretežno posmatramo očima opsednutog lica.

Završni obrt je potpuno zaprepašćujući po meri dosegnute drskosti, kada se montirana realnost konačno otme kontroli. Epilog gde naratorka zauzima „povlašćeno“ mesto na klupi, postaje meta dečurlije, čak jede i isto pecivo, bizaran je ishod sukcesivnog niza poteza povučenih u pravcu, a onda i protiv nameravane žrtve, samo da bi je izgubila u trenutku kada misli da je postignuta povratna zavisnost.

Gradeći neobično napetu, kako odmiče sve teskobniju priču sa mnogo nazirućih slojeva koji kao da namerno ostaju tek zagrebani, Nacuko Imamura oslikava život sveden na rutinske radnje. Njene teme su borba za materijalnu egzistenciju, udaljenost od primarne porodice, utapanje u gomilu, svođenje ljudi na karakteristike iz pojavnosti (poput boje odela koje nose) ili fragmente fizičkog opisa, pre nego naravi. Neprijatna atmosfera potiče od, samoj naratorki takođe nejasne, prirode potrebe da se približi posmatranoj i utiče na njen život tako što će ga preinačiti. To je atmosfera samoće, turobnih tihih soba i ulica noću, zagušljivog javnog prevoza na putu do radnog mesta, višeglasja bez prave želje ili namere da se tuđe reči čuju, prihvate, razumeju.

Naratorka i ujedno glavna junakinja „Prebivališta“ Lahirijeve nije destruktivna. Njene opservacije su introspektivne, melanholične, usmerene ka prošlosti. Mada u ovom strukturno netipičnom romanu izostaje konkretna radnja, usled čega bi se čak mogao nazvati zbirkom priča, celine su povezane tako da kroz prividno nevažne i jednostavne doživljaje sklapamo sliku unutrašnjeg sveta vlasnice pripovednog glasa. Njena istančana, setna zapažanja bravurozno dočarava elegantan stil Džumpe Lahiri, nenametljivo, nepogrešivo i empatijski predočavajući osećanja, strahove i skrivena kajanja. Reč je o uglavnom jednostavnim, svakodnevnim situacijama koje mogu zadesiti bilo koga, a povodom kojih se neimenovana junakinja preispituje, razotkriva, upoznaje (nas) sa sobom.

Fragmentarna poglavlja nose predloške naslove, obeležene prostornim i međuljudskim relacijama (na: pločniku, ulici, trgu, odmoru, balkonu, blagajni; u: kabinetu, knjižari, čekaonici, muzeju, sebi; kod: psihoterapeuta, mene, njega, moje majke) ili sezonskim odrednicama (u: zimu, avgustu, zoru, proleće). Svaka od proznih vinjeta obelodanjuje ponešto iza usamljeničkog, na prvi pogled (tako se, uostalom, trudi da deluje) samouverenog i pomirljivog pripovedanja.

Ona je u srednjim četrdesetim godinama, predaje na univerzitetu iz manjeg mesta, živi sama u skladu sa određenom, tek povremeno razbijanom rutinom. Ima izvesna kajanja iz prošlosti, prilično pesmističnu viziju budućnosti i ograničen broj probranih kontakata koje održava. U društvu drugih uglavnom se oseća nelagodno, dešava se i da stupi u bespotreban konflikt (kao sa neprijatnom gošćom na večeri kod prijatelja ili sa suprugom školske drugarice). Postepeno saznajemo da je uoči petnaestog rođendana izgubila oca i nije u dobrim odnosima sa ostarelom, bolesnom majkom. Imala je nekoliko veza, najčešće sa oženjenim muškarcima, o čemu govori ravnodušnim tonom. Istovremeno, poznanik kome je (kao i on njoj) propuštena prilika, iako takođe u braku, unosi emocije u njen život i pored toga što je veza osuđena da ostane platonska.

Drugi izvori topline su mlada ćerka porodičnih prijatelja (tinejdžerka na školovanju, koja živi sama u istom mestu i za junakinju je poput obrnutog portreta – sve što sama nikada nije bila) i kraj u kome stanuje, a koji sa svakom smenom godišnjeg doba različito oživi, čineći da se bez neposrednog približavanja, makar kao misaoni hroničar zajednice, oseća manje usamljeno. Povodi su različiti, mada je primetno da istinsko rasterećenje pronalazi tek udaljena, kada pogled upre u prazan pejzaž. Svaki neposredan kontakt razbija iluziju i donosi potištenost, izvlačenjem na površinu poneke potisnute traume, nedostatka ili neostvarenosti.

Najproblematičnijim se pokazuje junakinjin odnos prema roditeljima, detinjstvu i zaostavštini tog perioda kod sada odrasle ličnosti. Očeva škrtost koju uporno naziva štedljivošću, nasuprot tome majčina večito frustrirana želja za slobodom, podstiču pitanje bez vidljivog odgovora: šta od toga i u kojoj meri živi u njoj, određuje je, usmerava? Da li je zaista zadovoljna svojim životnim izborima? Mada pruža povod sticanju utiska o upornom držanju zone komfora, indirektno je sasvim jasno kako postoji žalost za neproživljenim, stvarima koje su mogle biti, a nisu – odnosno, svest da je „pomirenost“ zapravo čista iluzija. Naročito efektna epizoda kupovine sezonskih karata za pozorište okidač je sećanja na očevu naglu smrt.

Postala sam profesionalac u usamljenosti. Reč je o disciplini, nastojim da je usavršim, pa ipak se mučim oko toga, koliko god sam navikla, klonem duhom, biće da je to uticaj moje majke.

Među kolegama se oseća nelagodno, bira i održava samotnički život prema tačno ustaljenom dnevnom rasporedu. Izuzetno introspektivna, sa naznakama socijalne anksioznosti, junakinja dobronamerno analizira tuđe kako bi došla do sopstvenih reakcija, osećanja, prirode. Džumpa Lahiri se služi svedenim, preciznim izrazom punim znakovitih detalja ili epizoda (filozof iz susedne sobe na naučnom skupu, obezglavljeni miš pronađen tokom šetnje seoskim putem, učitavanje podrugljivosti u osmeh mlade kozmetičarke kada čuje da naratorka nije udata, osluškivanje vlastitog telesnog zdravlja). Posebno je uspešno upotrebljena simbolika agendi, na koju se nadovezuje promena knjižare u prodavnicu kofera: kontrast stalnosti kojoj se teži planiranjem, naspram nagoveštaja putovanja.

Istinska povezanost naratorke sa gradom do punog izražaja dolazi pred kraj knjige. Odbijanje selidbe do tačke kada to neizostavno zahteva profesionalna obaveza (dobijena stipendija), podsvesni je signal izbegavanja da se bude bliže majci. Posete njenoj kući i ubrzo nakon toga očevom grobu predstavljaju primere protivrečnosti osećanja usled kojih se roditelji krive za sopstvenu rastrzanost. Uoči odlaska u inostranstvo na ulici primećuje „dvojnicu“, što je krajnji stepen imaginarnog iskoraka iz postojećeg ja u alternativnu verziju života, da bi naposletku nekonformizam ljudi iz kupea, postavljen naspram junakinjine nelagode, umesto svakog objašnjenja pokazao kako se iz sebe, svejedno, ne može iskoračiti.

Skretanjem pogleda u smeru drugoga, svojevoljno izabrana ili okolnostima uslovljena samodovoljnost neizbežno zatiče izmenjen sopstveni odraz. Baveći se, svaki na svoj način, drastičnim ishodima u osnovi istovetne pojedinačne samoće, ova dva romana sažeto, pronicljivo i (shodno suprotnostima odabranih rešenja) brutalno ili setno problematizuju naličja savremene individualnosti.

Autor: Isidora Đolović


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
džon gvin knjiga senka bogova spaja moju ljubav i strast prema mitologiji i istoriji laguna knjige Džon Gvin: Knjiga „Senka bogova“ spaja moju ljubav i strast prema mitologiji i istoriji
17.06.2024.
Izdavačka kuća Laguna objavila je na srpskom jeziku roman „Senka bogova“ britanskog majstora epske fantastike Džona Gvina. Pomenuta knjiga je jedan od najpopularnijih romana podžanra epske fantasti...
više
vanja bulić o sinajskom testamentu i novinarstvu hrabrost u bilo kom poslu je samo pitanje morala laguna knjige Vanja Bulić o „Sinajskom testamentu“ i novinarstvu: Hrabrost u bilo kom poslu je samo pitanje morala
17.06.2024.
Proteklih pola veka srpskog novinarstva umnogome je obeležilo ime Vanje Bulića. Gotovo da ne postoji štampani medij u Srbiji za koji Vanja nije pisao, a ostale su upamćene i brojne televizijske...
više
kad ne možete da ostvarite bliskost, tada je strah od vezivanja rešenje laguna knjige Kad ne možete da ostvarite bliskost, tada je „Strah od vezivanja“ rešenje
17.06.2024.
„Strah od vezivanja“ je još jedan svetski bestseler iz oblasti psihologije Štefani Štal, autorke kultne knjige „Dete u tebi mora da pronađe svoj zavičaj“.   Autorka u novoj knjizi osvetljava me...
više
knjiga nedelje zavedi me knjigama  laguna knjige Knjiga nedelje – „Zavedi me knjigama“
17.06.2024.
Za svoje članove Laguna uvek ima dobre vesti! Svake nedelje jedan od aktuelnijih naslova proglašavamo za Knjigu nedelje. To znači da će naši članovi samo te nedelje moći da kupe Knjigu nedelje sa spec...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.