VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Zbog čega je roman „Rebeka“ popularan i nakon 80 godina

„Pronašli su njen čamac, koji je imao tako čudno, proročko ime Je reviens. Ali sam se ja nje oslobodila zauvek.“

Ime čamca Rebeke De Vinter  – „Je Reviens“ („Ja ću se vratiti“) – predstavlja jezivo obećanje koje leži u osnovi bestselera autorke Dafne di Morije, i uprkos hrabroj tvrdnji naratorke, ni autorka, a ni njeni čitaoci nikada se nisu oslobodili Rebeke. Osamdeset godina je proteklo od objavljivanja ovog naslova, a mnoge izdavačke kuće prepoznaju da je „Rebeka“ roman koji je proganjao i očaravao generacije čitalaca koje stalno osećaju potrebu da se vrate u Manderlej.

Roman „Rebeka“ nedavno je izglasan za omiljeni roman (u Velikoj Britaniji) u poslednjih 225 godina, a mnogo puta je adaptiran kako za pozornicu, tako i za filmsko platno, od kojih je najpoznatija verzija Alfreda Hičkoka iz 1940. Ali čime „Rebeka“ očarava i izaziva čitaoce i nakon 80 godina?

Čuvena, prva rečenica romana „Noćas sam, u snu, opet bila u Menderleju“ nagoveštava atmosferu u kojoj snovi postaju košmari, opsesije su ukorenjene u umu – a izgubljena kuća tajni deluje jednako stvarno kao i njeni stanovnici, živi ili mrtvi. Ništa nije onakvo kako se čini u ovom romanu u kojem je autorka, savršeni spletkaroš, uvek jedan korak ispred čitaoca, vuče konce i svaki put uspeva da nas iznenadi.

Poznat po svom sugestivnom prikazu tajanstvenog dvorca Menderlej i njegove prve gospodarice, živahne i podmukle Rebeke, ovaj roman će vas naizmenično razonoditi i obmanjivati, dok pokušavate da proniknete ispod površine glamura kojim je vešto prikriveno ono što Tatjana de Rosnej, autorkin biograf, naziva „prigušeno nasilje i potisnuta seksualnost“.

„Rebeka, uvek Rebeka. Nikada se neću otarasiti Rebeke“, lamentira druga gospođa De Vinter, stidljivo, nespretno stvorenje, koje ne uspeva da izađe iz senke svoje veličanstvene, energične prethodnice. Ali onda pomisli: „Možda sam se i ja javljala njoj, kao što se ona priviđala meni“, pokazujući tračak drskosti koju naslućujemo tokom čitavog njenog pripovedanja. Mlada, povodljiva devojka, uplašena od domaćice dvorca, gospođe Denvers, prestravljena od odgovornosti koje nosi njena uloga gospodarice Menderleja, zapravo je jedini narator ove priče.

Ona počinje saopštavajući nam da „Nema vaskrsenja... Jer Menderlej nije više naš. Menderlej više ne postoji.“ Ali zahvaljujući grozničavosti i snazi mašte, dvorac se uzdiže pred našim očima i mi preuzimamo rizik da se izgubimo ako zakoračimo na vijugav prilaz, obrastao čudovišnim krv-crvenim rododendronima, ali privučeni neodoljivom željom da saznamo šta je sakriveno u „kući tajni“, autorke Dafne di Morije.

Naratorkina strast prema Menderleju inspirisana je njenom čežnjom za kornvolskom kućom, Menabilijem, koju je pronašla napuštenu „poput uspavane lepotice iz bajke“, čekajući da je probudi neki neustrašivi prolaznik poput nje. Pisanje romana je započela na lepljivoj vrućini Aleksandrije, u Egiptu, gde je pratila svog supruga, Frederika Brauninga, na vojnoj službi, napustivši svoj voljeni Kornvol, ali ostajući „opsednuta“ kućom – „kao što se ljubavnica grčevito drži za svog ljubavnika“.

Pet godina nakon objavljivanja romana „Rebeka“, autorka je uspela da ostvari svoj san i preseli se u Menabili, ubedivši vlasnike da joj iznajme kuću, ali zdanje joj nikada nije pripadalo i bila je očajna kada je 1969. morala da se iseli. Kao i sâm Menderlej, Menabili je predstavljao ljubav i gubitak, kuću koja je opsedala svoje stanare, ali u kojoj nikada nije mogla da se zaista skrasi.

Dafne di Morije je „Rebeku“ opisivala kao „studiju o ljubomori“  ‒ a ta ljubomora se uvukla u srce ne samo gđe De Vinter, nego i gđe Denvers i Maksima De Vintera.

Opasni Maksim

Omiljeni termin iz interne komunikacije između autorke i njenih prijatelja bio je „opasnost“ koji je koristila da označi privlačne osobe. Ali „opasni“ na način na koji je to bila Rebeka De Vinter često istovremeno privlače i odbijaju – i moraju se držati pod kontrolom. Nakon što je junakinja prihvatila Maksimovu prilično hladnu bračnu ponudu u Monte Karlu – „Hoću da se oženim vama, mala devojko “ – ona pronalazi knjigu potpisanu Rebekinim upečatljivim rukopisom. Ohrabrena mislima o sopstvenom venčanju, ne samo da je iscepala uvredljivu stranicu i iscepkala je na komadiće, već ju je i zapalila i posmatrala, sa zadovoljstvom, kako se izuvijano slovo R pretvara u pepeo. Ove nagoveštaje moći je lako propustiti, ali kada gđa De Vinter stigne u Menderlej, Rebekino prisustvo nije tako lako uništiti.

Utisak o tome da je Rebeka „opasna“ najvećim delom proističe iz ponašanja gđe Denvers koja je opsednuta svojom bivšom gospodaricom. Posvećena čuvanju njenih odaja i ličnih predmeta, gladi Rebekina krzna i delikatne spavaćice, šireći oko sebe uspomenu na zavodljivu i buntovnu ženu, čije je prisustvo u kući neizbežno. „Mislite li da se mrtvi vraćaju i da posmatraju žive?“, pita gospođa Denvers. „Često pomislim da se gospođa De Vinter vraća u Menderlej i vidi gospodina De Vintera s novom ženom.“

Ali, najopasniji lik u ovom romanu, zapravo je sâm Maksim, gospodar zdanja savršenog imena, Menderlej, a ne njegova vampirska i izopačena prva žena, Rebeka. Čak i smrtno ozbiljna gospođa Denvers, koja uspeva da izazove nesvesticu kod gđe De Vinter ispred otvorenog prozora, mora da stane u red iza Maksima. Ako stvari posmatramo iz perspektive pokreta za borbu protiv nasilja nad ženama, njegov odnos prema prvoj ženi – koja je smogla smelosti ne samo da ga izda, već i da mu se smeje u lice – izaziva mučninu zbog očigledne mizoginije. Za moderne čitaoce još je strašnija činjenica da gospođa De Vinter to uspešno ignoriše. Maksim De Vinter je neuporedivo opasniji od duha njegove prve žene.

„Rebeka“ je roman koji je u svakom smislu odredio autorkinu književnu reputaciju. Njen izdavač, Viktor Golanc, pogrešno je promovisao roman kao „izuzetnu ljubavnu priču“, zbog čega je autorka nailazila na loš prijem kod kritičara koji su je svrstavali među pisce „ljubavnih“ romana, a popularnost romana „Rebeka“ često je bila izgovor za snobizam i odbacivanje od strane kritičara.

Ali kada se, osamdeset godina kasnije, vratimo ovom romanu, i zakoračimo u živopisan i opasan svet snova, Menderlej, „tajanstven i nem, kao što je i bio“, shvatamo da nema mesta sumnji u kreativnu snagu autorke. Nikada se nećemo osloboditi Rebeke – niti to želimo.
 
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Maja Horvat


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
self help za milenijalce laguna knjige Self-help za milenijalce
24.01.2020.
Milenijalci su generacija koja brine o sebi. Self-care je nova najskuplja reč koja je zamenila self-help. Mladi rođeni devedesetih koji se ovih dana približavaju tridesetim, imaju knjigu za svaki prob...
više
sonji ćirić svečano uručena nagrada politikinog zabavnika laguna knjige Sonji Ćirić svečano uručena Nagrada Politikinog Zabavnika
24.01.2020.
Nagrada Politikinog Zabavnika za najbolje delo namenjeno mladima objavljeno u 2019. godini svečano je dodeljeno 24. januara Sonji Ćirić za roman „Neću da mislim na Prag“.   Sonja je tako po...
više
promocija knjige neću da mislim na prag  laguna knjige Promocija knjige „Neću da mislim na Prag“
24.01.2020.
Savremena psihološka drama za tinejdžere „Neću da mislim na Prag“ Sonje Ćirić, ovenčana Nagradom za najbolju dečju knjigu na Beogradskom sajmu knjiga, kao i nagradom Politikinog Zabavnika za najbolje ...
više
svetski hitovi u izdanju lagune laguna knjige Svetski hitovi u izdanju Lagune
24.01.2020.
Top-lista bestselera Njujork Tajmsa važi za najeminentniju listu bestselera u Americi. Ova lista se objavljuje jednom nedeljno, i to još od 12. oktobra 1931. Sastavlja se na osnovu nekoliko različitih...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.