Laguna - Bukmarker - Vladimir Kaminer: Ako nemate šta da kažete, džabe vam sve - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Vladimir Kaminer: Ako nemate šta da kažete, džabe vam sve

Boris Fišman razgovarao je sa Vladimirom Kaminerom u septembru 2003. godine. Evo o čemu su ćaskali.

Da li ste pisali pre emigracije u Nemačku? Čime ste se bavili u Sovjetskom Savezu?

U Sovjetskom Savezu sam završio muzičku školu, smer za muziku za pozorište i televiziju. Radio sam godinu dana, otišao u vojsku, a razdužio se 1989. godine. Do tada je perestrojka bila već u punom jeku, a mnoge moje kolege su žurile da iskoriste prednost povećane slobode kretanja pa su otišli u inostranstvo da rade, da se upoznaju sa svetom. Jedan momak koga sam poznavao je otišao u Holivud – u stvari, čitava klasa studenata čuvenog Moskovskog umetničkog pozorišta „Čehov“ je otišla ​​tamo da studira; jedan momak u Holandiju, jedan u Austriju. Pa sam i ja pomislio da treba da odem.

Zašto baš u Istočnu Nemačku?

Bio sam mlad – imao sam dvadeset dve godine – i nikome zapravo nisam bio potreban. Imao sam nekoliko tamošnjih prijatelja koje sam upoznao u Moskvi. Ovo se dešavalo tokom 1990. godine i nije vam bila potrebna viza, čak ni pasoš. Sve što vam je trebalo je bila pozivnica. A to nije bilo skupo.

Zašto ste tamo ostali?

U to vreme DDR je još zvanično postojao, ali u stvarnosti to baš nije bilo tako. Zid je bio srušen, a mnogo „istočnjaka“ je pohrlilo na zapad jer su se plašili da će zid ponovo biti podignut. Isto tako je mnogo ljudi iz Zapadne Evrope dolazilo u istočni Berlin, želeći da stvori drugačiji način života za sebe. Hteo sam da nastavim da putujem, da vidim druga mesta u Evropi, ali nakon svega što su mi ovi ljudi pričali o životu u njihovim državama, nisam više hteo da idem. U prva tri meseca života u istočnom Berlinu imao sam sve što sam želeo, a nisam mogao da imam u Moskvi: vlastiti stan – svuda naokolo su bile prazne kuće, pa ste se mogli samo useliti – kasetofon, zanimljiv posao, novu devojku, odlične prijatelje. A život je zaista bio optimističan, veoma kreativan.

Kakvim poslom ste se bavili?

Vlada je finansirala mnogo kulturnih projekata – u to vreme se mnogo novca razbacivalo, posebno na kulturne poduhvate. Bio je jedan u kojem su državni pozorišni glumci sarađivali sa pantomimičarima, a ja sam bio pozvan da se uključim.

Počeo sam da pišem tek osam godina kasnije. U međuvremenu sam se bavio pozorištem, ali mi se smučilo. Pozorište je neverovatno lažno, uopšte nije iskreno, veoma je usiljeno. Tako sam počeo da učestvujem u nečemu što ovde zovu „iščitavanje“ (Vorlesung) – nekoliko mladih autora se okupi u kafiću i čitaju. Mislim da to u SAD zovu „slem poezijom“. Vi i publika ste mnogo bliži, a načini obraćanja su daleko manje teatralni. Uživao sam u neposrednosti, iskrenosti i otvorenosti koju takva praksa pruža. Prvo sam bio samo gost, a zatim i redovni saradnik. I dalje čitam svake nedelje. Berlinski „slem“.

Vaša proza u velikoj meri deluje autobiografski – imigrantski život je predstavljen bez mnogo estetskog ulepšavanja ili izmišljotina, možda samo sa blagom dozom ironije – do te mere da se i Vaš pripovedač zove Vladimir Kaminer. Kažite nam nešto o svojoj metodi, o svojoj filozofiji fikcije.

Ne bih rekao da je moja proza autobiografska. Ne radi se tu o Vladimiru Kamineru, već o drugima. Narator je transparentan, on je „šifra“. Čitalac ne saznaje nikakve intimne detalje o životu pripovedača; fokus je na okolnom svetu, prošlosti, budućnosti, susretima. Dijalog je izuzetno važan, jer je i komunikacija mnogo važna.

Pišem o promenama. Uistinu pišem o imigrantima, ali i o muzici. Ali ne o muzici kao umetničkoj potrazi, već kao zvučnoj podlozi života; na primer, zašto su određene pesme popularne u određenom vremenu? Kako to odražava društvenu stvarnost? Takođe, mnogo pišem o razlici između seoskog i gradskog života.

Jezik je za mene samo sredstvo obraćanja čitaocu. To je samo instrument, poput gitare za muzičara. Možete biti odličan gitarista, ali ako nemate šta da kažete, džabe vam sve.



Ako ste zahtevan realista u svojoj fikciji, da li ste ikada razmišljali da se bavite novinarstvom?

Novinarstvo u Nemačkoj je veoma površno. To je zapis onoga što se dogodilo, i ništa više, to jest ta i ta osoba je došla u grad. Želim da određujem šta će se desiti, a ne da zapisujem.

Ali u kojoj meri je to što pišete izmišljeno?

Nema mnogo fikcije u tome. Ali ako, recimo, volim da posmatram mačke i stalno pišem o mačkama, ni to ne može biti novinarstvo. Možda za časopis o ljubiteljima životinja.

Da li ste se vraćali u Rusiju? Kakvi su bili Vaši utisci?

Vraćao sam se mnogo puta. To je divno mesto i poznajem mnogo Nemaca koji su otišli ​​da se tamo nastane. Tamo se drugačije raduje i drugačije tuguje.

A kakva je u poređenju sa Nemačkom?

Tamošnji ljudi manje misle o budućnosti u poređenju sa ljudima ovde u Nemačkoj. Životno osiguranje je ovde preskupo, penzije su stalna opsesija. Tamo ljudi ne razmišljaju o ovome, koncentrisani su na sadašnjost. Nemaju dovoljno novca da bi pregurali dan, a kamoli da plate životno osiguranje za buduću sigurnost. Oni žive u sadašnjem trenutku do maksimuma, ali kada se razbole, odmah umiru. Hej, može i tako da se živi.

Da li čitate savremenu rusku književnost? Kako biste objasnili opsesiju postmodernizmom, spiritualizmom Dalekog Istoka...?

(Viktor) Peljevin piše o praznini, da, ali ne možete reći da je zbog toga praznina postala nacionalni motiv. Ako uzmete na primer pisca detektivskih romana poput (Borisa) Akunjina, kojeg čita deset puta više ljudi, ne možete reći da su romani o detektivima popularni zbog njega. Sve uistinu zavisi od autora. Uzmimo (Vladimira) Sorokina za primer – njega čita veoma usko definisana grupa intelektualaca. Njegove knjige imaju tako čudne, živopisne naslovnice, pa je možda stotinu ljudi koji nije ni trebalo da kupe njegovu knjigu upravo zbog naslovnica to učinilo. Uz sve to su mu i spalili knjigu, pa to pomaže prodaji. (Ovo je referenca na kampanju omladinskog pokreta „Šetajući zajedno“ koji se zalaže za zdrav i blagotvoran život, a koji je okrenut ka Putinovoj politici. U leto 2002. godine aktivisti ovog pokreta su bacili „izopačena“ dela postmodernističkih pisaca Peljevina i Sorokina u džinovsku toaletnu šolju postavljenu ispred Boljšoj teatra.)

Nedavno ste prvi put bili u SAD. Kakvi su Vam utisci?

Bio sam u Sjedinjenim Državama na samo deset dana. Postoji izraz na nemačkom koji znači štreber. To znači i „dobro oznojiti zadnjicu“, samo još gore. U školi se to odnosi na decu koja sede u prvom redu i stalno dižu ruke. Mislim, mnogi ljudi vide život na ovaj način. Uzmimo za primer konobare koji su nas posluživali u SAD. Ne bi vas ostavljali na miru sve dok vam ne pokažu svaki komad mesa koji se nalazi na meniju. Razumem da rade za napojnicu, ali... Jednom prilikom je jedan poslužitelj jurio tri bloka za nama (nakon što smo ostavili skromnu napojnicu) – „Da li nešto nije bilo u redu? Nije vam se svidela naša usluga?“, vikao je za nama.

Inače, i Rusi u Sjedinjenim Državama su drugačiji. Ili postanu pravi Amerikanci ili nestaju u zaboravu. Ne postoji koncept umerenog ili spokojnog života i rada. Ili da se ne radi, i da se samo opušta. Ili će biti vatromet, ili ništa. Ne postoji ništa između ta dva.

A šta bi mogla da bude sredina između te dve krajnosti?

Skraćena radna nedelja! Od ponedeljka do srede.

I da se pomirimo sa skromnijim načinom života?

Pa, vidite, ovde u Nemačkoj nemamo baš izuzetno ekstravagantne luksuzne stvari, ružičaste vile visoke do neba, obale, velike automobile. Bogati žive poput srednje klase. Luksuzne stvari koje su dostupne i jednima i drugima su otprilike iste. To je, ukratko, socijalizam.

Autor: Boris Fišman
Izvor: wordswithoutborders.org
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Jan Kopetzky


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
goran skrobonja i najgore napisan zakon uticajniji je od najbolje napisane knjige laguna knjige Goran Skrobonja: I najgore napisan zakon uticajniji je od najbolje napisane knjige
21.06.2024.
Čini se da je sve teže – javno mnjenje je na neki način anestezirano za užase, prevashodno zahvaljujući medijima koji nas bombarduju senzacionalnim grozotama. Morate uhvatiti duboke korene istinske je...
više
jelica greganović humor kao lek roditeljstva video  laguna knjige Jelica Greganović: Humor kao lek roditeljstva [video]
21.06.2024.
Jelica Greganović je književnica, autorka bestselera, najčitanija blogerka na našim prostorima. Jedna je i od osnivača radija B92 i njihove prve informativne redakcije. Majka je troje dece, ali je na ...
više
uvek je pravo vreme za čitanje nedelja knjiga fredrika bakmana laguna knjige Uvek je pravo vreme za čitanje: Nedelja knjiga Fredrika Bakmana
21.06.2024.
Od 24. do 30. juna 2024. godine trajaće izvrsna akcija posvećena najčitanijem švedskom piscu Fredriku Bakmanu. Ako vam nedostaje još neki od izuzetnih romana da biste kompletirali svoju kolekciju...
više
 velika očekivanja i njihov ambiciozni junak slabe volje laguna knjige „Velika očekivanja“ i njihov „ambiciozni“ junak slabe volje
21.06.2024.
Figura ambicioznog došljaka, tzv. ariviste, gotovo je nezaobilazna u romanima devetnaestog i ranog dvadesetog veka, kada navedeni tip (anti)junaka postaje reprezentativan za oslikavanje, kritiku i sag...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.