Laguna - Bukmarker - Vladimir Arsenijević: Prošlost nam diše za vratom - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Vladimir Arsenijević: Prošlost nam diše za vratom

Vladimir Arsenijević mislio je da će finale tetralogije Cloaca Maxima, koja je započeta kultnim romanom „U potpalubllju“, završiti knjigom pod naslovom „Brdo“, da će Pripovedač okončati svoju priču posmatrajući događaje u prošlosti s distance u kojoj su sve naše mržnje završene.



Nažalost, nije tako. Roman se zove „Duhovi“, govori, kako sam Arsenijević kaže, „o prošlosti koja nam i dalje diše za vratom“, koja odavno upozorava… A onda nas je prošle sedmice zadesila nesreća o kojoj ne prestajemo da mislimo sve ove dane…

„Naravno, knjiga ‘Duhovi’ je napisana pre nego što se ova tragedija dogodila, a sada je sve samo koincidiralo sa predstojećim promotivnim aktivnostima čisto da dokaže da će se sva naša najopasnija predviđanja zagarantovano ispuniti… Nešto od svega toga ne možete ni da zamislite, i mislim da je ovo jedna od tih situacija koje izlaze van okvira zamislivog, ali ujedno, kada se tako nešto dogodi, mislim da svi imamo užasavajući osećaj da je sve to rezultat svih naših katastrofalnih društvenih dinamika. I meni je samo jedna stvar zvonila u glavi, kada smo shvatili šta se dogodilo, da je zapravo čudno da se tako nešto nije dogodilo ranije. I najužasnije od svega je da mi zapravo prepoznajemo te potencijale upravo zato što naše društvo neprestano kreira atmosferu u kojoj bi bilo sasvim logično da se takve stvari dogode“, kaže Vladimir Arsenijević uoči promocije svoje knjige „Duhovi“ koja je održana sinoć u kafeteriji Bukmarker knjižare Delfi SKC.

Na početku knjige „Duhovi“ Pripovedač razgovara sa svojim mrtvim roditeljima, pominje teške tišine kada je trebalo komunicirati. Posle ove tragedije svako ima neki predlog. Jedni da ućutimo jer previše brbljamo, drugi kažu – mora se razgovarati. Ni oko toga ne možemo da se složimo. Kako gledate na to?

Teško je pričati jer je celo društvo traumatizovano jer je bol doslovno opipljiva. Svi su primetili, neobična je tišina na ulicama, postoji napetost u društvu, ne treba ni to potcenjivati, niti o tome govoriti bez nekog poštovanja. Činjenica je da društvo saoseća što je samo po sebi dobro, ali i to saosećanje je sa jedne strane ispunjeno pametovanjem koje se vidi na društvenim mrežama, gde svako zna šta je uzrokovalo šta, a, naravno, i kompleksnost svega toga koja dovede do toga da neki mladi um tako pukne je stvarno zaslepljujuća. Nemoguće je stvari izraziti u jednostavnim terminima, a onda, naravno, kreću one svađe iz poslednjih redova i to je stvarno iscrpljujuće, da oko bilo čega nastaje ta podela na dve strane, plus nekoliko nijansi… I, istovremeno, reći ću nešto, ne znam da li je pametno, meni se i to iskazivanje bola čini prejakim i pomalo histeričnim. Pomalo sam se setio i onog tragičnog trenutka, kada je izvršen atentat na Zorana Đinđića. Dva dana pre njegove smrti svakog je bolelo uvo, dva dana nakon smrti Zorana Đinđića na stotine uplakanih ljudi. Čini mi se da kao društvo lako zapadnemo u to jadikujuće stanje, a kada treba preventivno činiti nešto na društvenom nivou da bi se sprečile tragedije u društvu, često zakažemo. I sad se opet spominje da smo imali takve situacije, imali smo malog Aleksu Jankovića i predlog „Aleksinog zakona“, koji nikad nije prošao. Imamo čitavo to iskustvo i vršnjačkog nasilja i nasilja među školskom decom. To apsolutno nije rešavano i, naravno, dočekali smo situaciju da se desi najstravičnije ostvarenje svega onoga što nismo razrešavali kada je bilo vreme da se tako nešto čini.

Vi i Branislav Trifunović ste radili na crnom mjuziklu „Nije to ništa“, koji se bavi upravo temom vršnjačkog nasilja i koji je, kako ste pre nekoliko godina govorili, inspirisan tragičnom sudbinom Alekse, dečaka koji je zbog vršnjačkog nasilja oduzeo sebi život. Šta je s tim projektom?

Ima ona statistika, da za domaći film od početka rada na njemu do premijere prođe oko sedam godina. Ja mislim da smo mi sad u sedmoj godini tog projekta. Taj crni mjuzikl „Nije to ništa“ je preživeo razne transformacije i više i nije mjuzikl. To je jedan film koji se zove „Ekskurzija“, koji se bavi istom temom, ali na jedan različiti način. Inspirisan je primerima vršnjačkog nasilja sa smrtnim ishodom, gde dete koje trpi nasilje izvrši samoubistvo jer ne može više da živi sa time. Snimanje filma će krenuti početkom naredne godine, a film režira Miša Terzić. To je projekat od koga svi jako mnogo očekujemo. Njegova tema je bila inspirisana tadašnjim trenutkom, ali, nažalost, mi smo sada opet dočekali situaciju gde je važnost takvog jednog filma opravdana…

Udruženje KROKODIL je mnogo puta skretalo pažnju na agresiju koja vlada u društvu i preduzimalo konkretne akcije protiv nasilja… Šta sada?

Stvari su vrlo kompleksne, ne mogu se sad preseći nekom odlukom. Naša problematika seže u onaj jedan neiskorišćen dan, pa smo sad više preterali i sa tim, i koji zovemo šestim oktobrom, koji nikada nije stigao. Mi bismo morali prvo da se vratimo dosta daleko, u devedesete godine, da preispitamo šta se sve to činilo u ime ovog društva, za šta postoji odgovornost spram te nedavne istorije koja poprilično zagađuje odnose sa našom neposrednom okolinom, sa onim što zovemo regionom, da rešimo to, da preduzmemo kao društvo odgovornost za zločine koji su se činili, da prestanemo sa tim talasom revizionizma koji nije obuhvatio samo naš obrazovni sistem, nego se nalazi svuda. Pošto je način na koji smo mi sa takvom neverovatnom uspešnošću otklanjali bilo kakvu pomisao da preuzmemo odgovornost za bilo šta spram te nedavne istorije i doveo do apsurdnih narativa po kojima smo mi, ispostavlja se danas 2023. godine za veliki broj građana u Srbiji, od 1990/91. do 1999. godine sadili drveće, negovali cveće, okopavali krompir i onda je došao zli NATO i ubio boga u nama sa bombardovanjem. I to je sve što građani Srbije danas znaju o svemu što se događalo tokom devedesetih godina. Spomena o tome ko je nalogodavac srpske politike, srpskog društva, vojske paramilitarnih formacija, od Vukovara preko Sarajeva, Goražda, Prijedora, Srebrenice, na Kosovu, masovne grobnice, izručivanja leševa civila u jezero Perućac… Svi ti užasi su nestali iz kolektivne svesti. I to zagađuje bilo kakvu mogućnost da se ikada stanje u ovom društvu primiri, da se agresija iz društva istisne, da se nekako podeli, da se odgovornost preuzme, ali i da se krivica prebaci na one koji su zaista krivi, na one koji su zločine počinili. Jer to onemogućava ne samo našu neposrednu komunikaciju nego i komunikaciju sa širim okruženjem.

Tetralogija Cloaca Maxima počinje romanom „U potpalublju“, a finalno izdanje umesto „Brdo“ nazvano je „Duhovi“. Kako ste stigli do ovog naziva, kojim duhovima se bavite?

Ja sam postavio stvari tako da sâm protagonista koji piše knjige čini to u jednom velikom periodu tako da je način na koji se moje mišljenje menjalo, pogledi na stvari, velikim delom i jezik reflektovalo i na samog Pripovedača na dobar ili na loš način, on je bivao transformisan samim iskustvom života u tako dugačkom periodu ovde kod nas. Tako da čak ni on ne beži od onoga što je video kao knjigu koju je zvao „Brdo“ i taj naivni osećaj iz devedesetih godina, da samo da završimo sa tim užasom u koji smo zapali, sa tim građanskim ratovima, pa ćemo se mi prirodno smestiti u neko logično okruženje. Za mene je to bila Evropska unija, i onda se desila ta budućnost, i mi smo videli koliko je ona kao i uvek komplikovanija i mračnija od bilo čega čemu smo se ikada nadali, i to je rezultiralo i tom četvrtom knjigom dok se i Pripovedač i ja sam, dočepao toga da nju piše, već smo bili u 2020. godini, i to je taj period kad on počinje da piše da je sve obeleženo kovidom, a eto i ta stvar je sad daleko od nas… I sve to što odlazi za nama pakuje se u tu ogromnu prošlost koja nam diše za vratom. I, zapravo, to su ti duhovi, nešto što prividno samo odlazi a zapravo uvek ostaje tu. I to je onaj poznati citat „da prošlost nije daleko, a najčešće nije ni prošlost“. Sve to što smo ostavili prividno za sobom diše i u ovom vremenu i snažno utiče na njega.

Autor: Aleksandra Ćuk
Izvor: Danas


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
nedelja knjiga džordža r r martina od 22 do 28 jula 2024  laguna knjige Nedelja knjiga Džordža R. R. Martina od 22. do 28. jula 2024!
19.07.2024.
Džordž R. R. Martin stvorio je jedan od najuzbudljivijih serijala, remek-delo epske fantastike „Pesmu leda i vatre“, koji je uticao na sve podžanrove fikcije, počev od naučne fantastike, preko misteri...
više
možete prestati da pušite lako je laguna knjige Možete prestati da pušite! Lako je
19.07.2024.
„Lak način da prestanete da pušite“ Alena Kara je najpoznatiji i najprodavaniji priručnik za prestanak pušenja koji objašnjava kako da se bez snage volje trajno oslobodite ovog poroka.   Ova kn...
više
ne propustite još jednu knjigu igora kolarova  laguna knjige Ne propustite još jednu knjigu Igora Kolarova!
19.07.2024.
Od autora kultnog romana „Agi i Ema“ Igora Kolarova stiže jedinstveni ringišpil veselih ideja, neobičnih junaka i tananih osećanja u knjizi „Burence: Luckaste priče“. Kao i drugim zbirkama, i u ovi...
više
savremeni ljubavni roman simone arnstet kraljica noći  laguna knjige Savremeni ljubavni roman Simone Arnstet – „Kraljica noći“
19.07.2024.
Simona Arnstet je spisateljica i psihološkinja. Predvodnica je švedskog romantičnog talasa, koji u svetu stiče sve veću popularnost a ima i veliki broj čitalaca u Srbiji. Posle romana „Sve ili ništa“,...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.