Sajam 2019.VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoNagradeKalendar

Vladimir Arsenijević: Imamo Srbiju kakvu zaslužujemo

U četvrtak 19. jula izdavačka kuća Laguna promovisala je roman „Ka granici“ Vladimira Arsenijevića, pisca i direktora udruženja „Krokodil“. „Ka granici“ je nastavak romana „U potpalublju“ i „Ti i ja, Anđela“ – treći deo tetralogije „Cloaca Maxima – sapunska opera“ o životu protagonista čija je stvarnost zahvaćena ratom devedesetih godina i koji se bore sa ličnim i nacionalnim demonima.

„Početkom devedesetih, kada su okolnosti naglo za nas postale tragične, imao sam dilemu kako treba pisati o ovom podneblju. Jedan broj pisaca je gledao gadljivo na stvarnost kao da ona nije dostojna njihove književnosti“, kaže Vladimir Arsenijević u razgovoru za „Vreme“: „Dok sam pisao knjigu 'U potpalublju', dominantna tendencija u domaćoj književnosti je bio malo okasneli, provincijski postmodernizam, autoreferentan, književno uobražen i samozaljubljen, za koji je neko – Miljenko Jergović, mislim – rekao, otprilike, da kod balkanskog postmodernizma nije toliko problem u postmodernizmu koliko u Balkanu. Da bi se govorilo o tome što smo mi tokom devedesetih preživljavali, nekako se moralo vratiti jednostavnijem narativnom stilu. Za mene je rešenje bilo u onoj promeni koju je polovinom sedamdesetih pank izveo nad rokenrolom koji se uzneo u više nikom razumljive simfo-visine vrativši ga unazad, formatu dvoipominutne pesme sa strofom i refrenom. Prividno pojednostavljenje bilo je zapravo povratak iz svojevrsne stilske zalutalosti. Tako da su prve dve knjige tetralogije 'U potpalublju' i 'Ti i ja, Anđela' napisane u stilu tvrde i urbane stvarnosne proze.“

Vratili ste se ovoj tetralogiji posle četvrt veka. Koliko je „Ka granici“ autobiografski roman?

Kad je počeo rat i sve zvanično otišlo u propast, počeo sam da shvatam da je unutar apokaliptične stvarnosti, moj mali život dobio literarnu vrednost. Razumeo sam da ne moram da pišem svoju biografiju, već da od onoga što se dešava oko mene mogu da napravim okvir za priču o osobi koja je po osnovnim koordinatama slična meni: još uvek u dvadesetim godinama života ali na pragu zrelosti i koja stoji pred izazovima sa kojima nije mislila da će morati da se nosi u životu. Delom sam, dakle, pisao o sebi, ali ujedno i o mnogim drugim ljudima koje sam poznavao a koji su na ovaj ili onaj način delili sa mnom slična iskustva. Od početka sam znao da moja tetralogija treba da ima svojevrsnu gradaciju jer u prvoj knjizi protagonisti trpe uticaj tragičnih spoljnih okolnosti, dakle rat, u drugoj moraju da se nose sa svojim lošim navikama kao što je Anđelina navučenost na heroin, a u trećoj do izražaja dolazi manjak emotivne sposobnosti da na nešto zreliji način funkcionišu kao par. Da bih to ispričao kako valja, bilo mi je veoma važno da ih izmestim iz naše stvarnosti, iz tvrdog realizma, u neki alegorijski ambijent. Prirodno je bilo odabrati Grčku, jer je to, pored Mađarske, bila jedna od dve zemlje koje su nam u to leto 1992. stajale na raspolaganju. Grčka nosi slojeve istorije i kulture, mitološke i simboličke, od antike do današnjih dana. U tom alegorijskom prostoru, koristeći spiralnu strukturu prividno linearnog on the road narativa kao i tri elementarna principa antičke drame – Hibris, Até i Nemezis – pustio sam protagoniste da prežive svoju verziju tragedije kao istinski tragički junaci.

Jedna vaša junakinja kaže da se stidi što je Srpkinja zbog onoga što je Srbija radila u ratu devedesetih. Da li delite to osećanje?

Naravno, s tim što zaista imam problem koji jača što su identiteti opštiji po prirodi. Dakle, činjenicu da sam Srbin (ili Egipćanin, Peruanac, Inuit) osećam samo po sramoti od te činjenice. Za mene, ništa nalik nacionalnom ili etničkom ponosu nije moguće. Tek retroaktivno mi je ideja jugoslovenstva postala delimično prihvatljiva, ne zato što sam bio ubeđeni Jugosloven, već sam silom prilika razumeo da je to ipak savremeniji identitet od onih koji su u nas uterivani kasnije. Na izvestan način je sličan američkom ili meksičkom, pa delom i švajcarskom, nije zasnovan na tvrdim atavističkim „vrednostima“ krvi i tla već je poput otvorenog kišobrana pod koji mogu da stanu razni ljudi. Naši etnički i nacionalni identiteti vezani su u jedan nerazmršeni čvor. Mi ne možemo iz te kože, niti iko može u tu kožu. Kako se postaje Srbin? I šta znači biti građanin Srbije? To „šibanje“ i „uterivanje“ u identitet je nešto čemu se opirem i ne razumem niti imam veliku želju da razumem šta to mene zapravo čini Srbinom. Sve što o tome znam jeste da sam geografski srazmerno nesrećan što sam se rodio ovde i da je to nešto s čime čitav život na različite načine moram da se borim.

Da li današnje generacije gledaju na devedesete kao na istorijsko vreme, da li je njihov odnos prema tom vremenu sličan odnosu vaše generacije prema Drugom svetskom ratu?

Kao što mladi ne mogu retroaktivno da zamisle šta se tada dešavalo, tako ni ja, kada sam se 1989. vratio iz Londona u Beograd, nisam verovao da bi moglo da dođe do rata i krvavog raspada zemlje. Nacionalistički diskurs koji je u Titovo vreme bio sankcionisan, izbio je prvo, što se dalo očekivati, na fudbalskim utakmicama. Potom i u koncertnim dvoranama. Meni je bilo neverovatno kad se na koncertu grupe Film u SKC-u čulo uzvikivanje četničkih povika, a onda je Jura Stublić uzvratio ustaškim sloganom. A onda je sve prešlo i u skupštinske hale i medije. Kad je počeo rat u Hrvatskoj, svake večeri smo u vestima gledali jedan nadrealni rat koji se nije dešavao negde na Bliskom istoku, nego u mnogo neposrednijoj i mnogo poznatijoj blizini. Ali to nije smanjilo naivnosti nekih među nama. Kada mi je neko, početkom 1992. godine, nakon uspostave primirja u Hrvatskoj rekao: „A sad će Bosna“, odgovorio sam: „Ma nema šanse“.

Sada smo se povodom Mundijala ponovo podsetili da je rat počeo na utakmici. Srbija se podelila na one koji su nakon što je naša reprezentacija ispala sa takmičenja navijali za Hrvatsku i one koji su navijali protiv nje.

Ne volim kolektivne sportove, na prvom mestu fudbal zbog te reinstitucije i teatralizacije jedne suštinski ratne igre nadojene testosteronom. Navijač oseća, iako je potpuno pasivan, da se bori za „našu stvar“. Ali bez obzira na to, svaki navijač bi priznao da se mi razumemo sa Hrvatima. U Zagrebu postoji mit beogradskog taksiste, koji, za razliku od zagrebačkog koji samo radi svoj posao, jeste mudrac koji zna velike istine i sluša hrvatski pop. Mi smo jedno u našem plemenskom okruženju, nešto smo drugo kada nabrijani na društvenim mrežama iz privatnosti sejemo svoje velike misli u opštu memosferu, ali smo ujedno i nešto sasvim treće u fizičkom kontaktu. I nije to samo slučaj kod nas. Postoji knjiga „Hitlerovi dobrovoljni dželati“ u kojoj se analizira odnos Nemaca prema Jevrejima koji je na kraju doveo do nacizma i holokausta. I običan Nemac pravio je bez mnogo problema ili osećaja paradoksa jasnu distinkciju između, na primer, komšije Avrama kojeg poznaje i za kojeg je bio spreman da tvrdi da je častan i dobar čovek i nekakvih Jevreja kao anonimne pošasti koja preti da uništi Nemačku.

Teško je izbeći pitanje da li i dalje živite u devedesetima.

Zapravo, uopšte ne živim u tom vremenu. Mnogo mi se više dopada sadašnjost zbog mnogih stvari koje mi omogućava. Ali postoji naprosto ta priča koju nisam završio, a koja je smeštena u to vreme. Dakle, ne zloupotrebljavam devedesete niti sam beznadežno zaglavljen u njima, samo završavam nešto što sam davno započeo. Nisam sklon demonizaciji trenutka, nervira me kad ljudi olako izjavljuju kako je danas gore nego devedesetih. Treba stvarno biti ograničenih vidika ili sposobnosti razumevanja prošlosti i sadašnjosti da bi se u tako nešto verovalo. Poslednja sam osoba koja bi pristala na pasivno mirenje sa stvarnošću, jer je zaista zabrinjavajuća, ali me uznemiruje da su merila kojima ljudi raspolažu toliko sebična i da dopiru samo donde dokle seže njihova koža. Kada kažem da je devedesetih bilo mnogo gore, ne mislim na prostor Vračara ili Starog grada u Beogradu, već na onu vrstu nasilja koju su građani doživljavali u tadašnjoj Jugoslaviji tamo gde su trpeli ratna dejstva, u Vukovaru, Srebrenici, Goraždu...

Da li je to relativizacija svega što se desilo devedesetih?

Postoji istraživanje dnevnog lista „Danas“ po kojem je, mislim, samo osam odsto ljudi uopšte svesno šta se dešavalo u Vukovaru, dok je broj ljudi koji priznaju zločine koji su se dogodili u Srebrenici takođe zaprepašćujuće mali. Početkom dvehiljaditih, bez obzira na to kakvi su vaši stavovi bili, vi niste negirali jer niste mogli da negirate stvari koje su se dogodile. Ali petnaest godina kasnije nalazimo se u fazi sveopšte relativizacije. Dobro znamo da i na globalnom nivou živimo u doba post-istine, i to je jako dobro opisao hrvatski istoričar Hrvoje Klasić kada je analizarao ratni poklič hrvatskih nacionalista „U boj u boj, za narod svoj“, koji u stvari potiče iz Srbije. To je naime prvi dvostih „Bojne pesme“ iz 1876. koju potpisuje Jovan Jovanović Zmaj. Međutim, kada suočite ljude s tom činjenicom, oni zastanu i kažu: „Nije istina“.

U udruženju Krokodil pokrenuli smo veliki projekat „Ko je prvi počeo – istoričari protiv revizionizma“. Ono što promovišu sjajni istoričari sa prostora bivše Jugoslavije koji su uključeni u projekat nije nastojanje da svi na ovom prostoru dođemo do konsenzusa o novom zajedničkom narativu, jer je on nemoguć. Cilj je da pristanemo na ideju multiperspektivne istoriografije koja podrazumeva da različite narative iz traumatične nedavne prošlosti stavite jedan uz drugi i omogućite ljudima da prihvate da tako kompleksne situacije poput raspada Jugoslavije nemaju niti mogu da imaju jedinstvenu priču i tumačenje.

S obzirom na to da pišete o devedesetima, šta za vas znači kada na političkoj sceni danas vidite Vučića i Dačića?

Nepopularno je ovo što ću reći, ali po mom mišljenju Vučić, Dačić i Šešelj nisu nimalo krivi što i dalje vladaju našom političkom scenom. Oni su takvi kakvi su i prilično su dosledni u tome. Problem je u ljudima i politikama u koje su ljudi verovali. Meni je kasno sinulo ko su bili potpisnici dokumenta o osnivanju Demokratske stranke – između ostalih Nikola Milošević, Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica. Šta smo mi uopšte očekivali? Ali zaludela nas je činjenica da nema plavo-belo-crvene trobojke u bojama Demokratske stranke i da nema onog opresivnog prefiksa „srpska“. Uvek me je zbunjivalo zašto Srbi u Srbiji uporno osnivaju partije sa prefiksom „srpska“. Razumem Savez vojvođanskih Mađara ili Bošnjačko-demokratsku stranku Sandžaka kao manjinske partije, ali šta dokazuje prefiks „srpska“ u nazivu Srpske demokratske stranke? Ili Srpskog pokreta obnove? Srpske napredne stranke? To je poput „duple doze kofeina“. Na ono podrazumevajuće „srpska“, jer su partija iz Srbije, oni su to duplo naglasili jer tako njihov nacionalizam postaje ono što jedino i želi da bude – nedvosmislen i opresivan turbo-nacionalizam.

Da li se u tome krije klica poraza Petog oktobra?

U protestima od 9. marta 1991. do onih poslednjih 5. oktobra 2000. kojima je Slobodan Milošević zbačen sa vlasti, svako je tumačio po svom nahođenju onaj cirkus koji smo tada zvali opozicija. Nju su činili i Vuk Drašković, razulareni narodni tribun-četnik, pa Zoran Đinđić koji je promovisao jedan dosta brutalan liberalni koncept koji se nama u to vreme činio modernim, dok je u isto vreme pokazivao da ume da bude jako pragmatičan u političkim odlukama kao i nemilosrdan u partijskim borbama – sećamo se načina na koji je stigao na vrh Demokratske stranke preko leđa Dragoljuba Mićunovića. Poslednji deo tog trijumvirata demokratske opozicije bili su Vesna Pešić i Građanski savez, koji je najviše ličio na ostvarenje mokrih snova onog dela Srbije kojem sam ja pripadao. U početku potpuno skrajnuti, stalno smo žudeli za kritičnom masom koja će toliko porasti da će se prirodno dogoditi preokret u Srbiji. A to se konačno desilo upravo 5. oktobra 2000. godine.

Naša iluzija postmiloševićevske Srbije postala je bolno jasna već u onom haosu koji je tog dana vladao ispred Skupštine. Zgrada Skupštine je gorela, iz nje su se vijorili lažni glasački listići a ispred je bio traktor s prikolicom, pun nekih pretpotopskih četnika s bradama i kokardama. Pored je prolazila grupa klinaca u sportskoj garderobi sa kapuljačama i bejzbol kapama koji su, kad su ugledali tu četničku gomilu, zastali, podigli tri prsta i viknuli: „Gde ste, Čečeni!“ Tu se desio kratki spoj i stvorila se jedna sinkretička, savremenoj Srbiji svojstvena energija koju je u narednim godinama snažno reflektovala muzika Beogradskog sindikata. Svuda u svetu postoji slobodarski rep, a u Srbiji nimalo slučajno tvrdi desničarski hip-hop koji oličava upravo Beogradski sindikat. Ali ništa od svega toga mi tada u opštem zanosu nismo bili u stanju da razumemo. Već onog famoznog 6. oktobra videli smo da naša revolucija vodi u imploziju svih mogućih empacipatorskih ideja demokratske opozicije. Prvo je Demokratska stranka profitirala na smrti Zorana Đinđića jer se nalazila u društvu koje je opsednuto smrću, koje smrt voli, ceni i poštuje, što se vidi u činjenici da je Zoran Đinđić bio najnepopularniji političar do momenta kad je ubijen, a onda mu je već sutradan milion Srba išlo na litije. Potom dolazi do straha Demokratske stranke od sopstvenog demokratskog potencijala i ona pokušava da sve nas uveri u sopstveni "patriotizam" marketinškog tipa izražen kroz onaj jad od slogana „I Evropa i Kosovo“. Nije, dakle, problem u Vučiću i Dačiću, već u opoziciji koja dosledno izigrava i samu sebe i deo društva koji joj je inače sklon.

Ovog jula se navršava šest godina Vučićeve vlasti. Kako biste kratko opisali današnje srpsko društvo?

Moram da primetim apsolutnu ideologizaciju svega koja u našem društvu vlada nezavisno od toga za koga i za šta kuca vaše srce. Za jedan broj ljudi sve što dolazi iz grozomornih vladajućih struktura je apsolutno loše. To je vrsta razumljive frustracije koju je proizvela vladavina brutalnih ljudi za koje bi bilo najispravnije da su na vreme odgovarali pred Haškim tribunalom. Ali nisu, i to je naša realnost. Kada je nedavno pokrenuta priča da Srbija postane „opt-out“ zemlja za doniranje organa, mnogi ljudi koje poznajem komentarisali su: „Neću da mi Vučić vadi bubreg.“ Odbijati jednu dobru inicijativu samo zato što dolazi sa te strane političke sfere, a da pritom druga strana ni ne postoji, veoma je problematično, naročtio jer nekim ljudima život zavisi od nje. Kao društvo moramo da malo smirenije reagujemo na taj narativ jer nemamo nikakvu realnu opciju B. Tih šest godina SNS-a plastično reflektuju mnoge naše veoma kompleksne poraze. Naravno da je period Demokratske stranke u poređenju s ovim bio nešto bolji. Ali, ja se dobro sećam netrpeljivosti Dragana Đilasa prema paradi ponosa, pamtim i način na koji se gradio Belvil, odnos prema Romima s Novog Beograda, vrlo neprijatne poslovne pogodbe s Azerbejdžanom, pretvaranja zemljišta u Skerlićevoj ulici na Vračaru u pašnjak da bi se jeftinije otkupilo – i jedne sveopšte arogancije, jer im se činilo da je sva vlast u njihovim rukama i da će to zauvek biti tako. Svi zajedno sada plaćamo cenu toga.

U ovoj političkoj šahovskoj partiji sve druge je nadigrala naprednjačka ekipa. Oni su, kao i svi drugi igrači na političkoj sceni Srbije uostalom, imali i imaju krajnje totalitarizujuće namere, a to što su u tome uspešni samo je deo našeg poraza. Neke segmente naprednjačke politike gledam sa srazmernim interesovanjem, druge s gađenjem i nemogućnošću da ih prihvatim, ali ostaje činjenica da su to ljudi koji su dosta vešto presvukli politička odela maskirajući se u nešto amorfno, prilagođeno savremenosti i da to nisu više oni brutalni četnici kakvi su bili pre dvadeset godina, već neki iskrivljeni neoliberali balkanskog tipa koji pokušavaju da ostvare određenu komunikaciju s evropskim zemljama.

U kolumni za "Politiku" neposredno nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost pisali ste da je bolje da se samostalnost prihvati odmah i tako pošalje nedvosmislen signal okruženju i svetu da smo u dosluhu s političkom realnošću jer će Srbija to svejedno morati da uradi pre ili kasnije.

Sve je to jad i beda naše politike. Onaj nad kim lebdi senka da je sklon demokratiji ovde mora neprestano i pojačano da glumi nacionalistu, dok onaj ko ima tu vrstu nacionalističkog kredita može deo tog kredita da troši na nepopularne poteze. Aleksandar Vučić je dobro proračunao da neke stvari mogu da se urade a da to ne rezultira potpunim gubitkom poverenja kod glasača. Glupo je govoriti da je Kosovo Srbija, a da na graničnom prelazu s Kosovom morate dvaput da izvadite dokument. Najbolje što mi možemo da uradimo kao društvo jeste da prihvatimo tu realnost. Da ne govorim o količini odgovornosti koju Srbija ima za ono što se na Kosovu događalo.

Hoćete da kažete da bi Srbija trebalo da prizna Kosovo iz odgovornosti za ono što se tamo događalo devedesetih?

Naravno. U maju 1999. pri kraju NATO dejstava u Srbiji i Crnoj Gori ponuđena mi je jednogodišnja stipendija u Meksiku, i tamo sam od kosovskog pesnika Dževdeta Bajraja čuo o „frenkijevcima“ koji su u to vreme bili strah i trepet na Kosovu, učestvovali u masovnim ubistvima civila, a o kojima u tom trenutku gotovo da niko ništa nije znao u Srbiji. To su, naravno, bile jedinice koje je predvodio Franko Simatović. Mesto Bela Crkva (ili na albanskom Belacerka) je notorno na Kosovu po tome što je muško stanovništvo brutalno pobijeno a potom je celo mesto doslovno sravnjeno bagerima sa zemljom. Kad su par godina kasnije iz jezera Perućac vađeni leševi civila koji su tu dopremani sa Kosova i bacani u vodu, jedna televizija je snimila čoveka kako pliva u jezeru dok traje akcija vađenje leševa. Kada ga je voditeljka pitala kako može da pliva među leševima, on je izjavio legendarnu rečenicu: „Ja u to ne verujem.“ Po meni je to jedan od najistinitijih televizijskih snimaka ikada, koji pokazuje dokle može da ide dobrovoljno slepilo našeg građanina. I kada je suočen sa svim dokazima, odmahuje glavom i govori: „Ja u to ne verujem.“ To je ona ista laž Nemaca nakon Drugog svetskog rata koji, kao, nisu znali šta se dešava u logorima i zašto gore ti dimnjaci krematorijuma. Da su građani Srbije želeli suštinski i dramatično drugačiju Srbiju, ona bi se dogodila. Imamo, dakle, upravo onakvu Srbiju kakvu i zaslužujemo.
 
Autor: Nevena Milojević
Izvor: Vreme


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
ekskluzivna ponuda na našem sajtu poručite potpisane primerke knjiga sofije lundberj i dejvida vana  laguna knjige Ekskluzivna ponuda na našem sajtu: poručite potpisane primerke knjiga Sofije Lundberj i Dejvida Vana!
15.10.2019.
Gosti ovogodišnjeg Sajma knjiga i izdavačke kuće Laguna biće pisci Sofija Lundberj i Dejvid Van. Autorka bestselera „Crveni adresar“ i „Upitnik je pola srca“ potpisivaće svoje romane 25. oktobr...
više
prikaz knjige jedna od nas priča o andešu brejviku i masakru u norveškoj iz pera osne sejerštad laguna knjige Prikaz knjige „Jedna od nas“: Priča o Andešu Brejviku i masakru u Norveškoj iz pera Osne Sejerštad
15.10.2019.
Disfunkcionalna porodica, seksualni neuspeh, groteskna narcisoidnost, tužne zablude i snovi o mučeništvu – ovo je jezivi portret jednog ubice. Ako bi bombaš samoubica koji radi sam, ubica koji misl...
više
 roman o pijanstvima igora marojevića u prodaji od 18 oktobra laguna knjige „Roman o pijanstvima“ Igora Marojevića u prodaji od 18. oktobra
15.10.2019.
Nova knjiga Igora Marojevića „Roman o pijanstvima“ je iskreno i uzbudljivo štivo o upečatljivim iskustvima četrdesetogodišnjeg povratnika sa Zapada, od njegovih prvih pijanstava do pokušaja da se vrat...
više
bukerova nagrada za roman the testaments margaret atvud laguna knjige Bukerova nagrada za roman „The Testaments“ Margaret Atvud
15.10.2019.
Dobitnica prestižne Bukerove nagrade za književnost za 2019. godinu je kanadska književnica  Margaret Atvud. Nagradu je dobila za novi roman „The Testaments“ objavljen pre mesec dana. Radnja r...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.