VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Vlada Arsić: Istorijski romani i savremeni problemi

Letnju kulturnu ponudu Zlatibora obogatilo je književno veče poznatog pisca Vlade Arsića u Čigoti. Publicista i nekadašnji novinar Voždovačkih novina, Nacionalne revije, Presa, Ilustrovane politike, Horizonta i drugih listova predstavio je zlatiborskoj publici svojih šest knjiga. U prvu grupu istorijskih romana i trilera za koje Arsić kaže da su lako, ali edukativno štivo  mogu se svrstati „Brodolom“ (2014) – o najvećoj rečnoj nesreći koja se dogodila u Beogradu 1952. godine, „Kada zvona zamene“ (2106) – o epidemiji pegavog tifusa u Srbiji 1915, „Noć arhangela“ (2016) koja prati sudbinu potomaka Karađorđevih ubica. Pedesetčetvorogodišnji autor koji u svojim delima spaja činjenice i maštu napisao je i tri knjige zasnovane na istinitim događajima o savremenim društvenim problemima: „Lopatanje đavola“ (2010) koja se bavi problemom narkomanije, „Izgubljene u magli“ (2012) koja se bavi temom trgovine ljudima, odnosno seks trefikingom i knjiga „Armagedon“ (2014) rađena u saradnji sa Odeljenjem za borbu protiv visoko – tehnološkog kriminala, o problemu pedofilije i Internet predatora.

Šta mislite o rekacijama publike u Čigoti?

Publika na Zlatiboru je prilično profilisana i to su ljudi koji prate književnost i književne tokove i zaista sam se iznenadio da dosta ljudi poznaje moj književni opus. Mislim da je veče bilo izuzetno inspirativno i da smo pokrenuli neke priče iz davnina koje su poprilično zaboravljene ne samo među čitalačkom publikom, već čak i među nekim istoričarima.

Kako je došlo do ideje za Vašu poslednju knjigu „Noć Arhangela“ u kojoj se pominju i sudbine Karađorđevića i Obrenovića?

Prvi input da uopšte napišem tu knjigu bilo je jedno predanje koje sam čuo negde u Šumadiji. To je bio podatak da je poslednji potomak Karađorđevog ubice Nikole Novakovića, momka Vujice Vulićevića koji je zamahnuo sekirom, stradao u bioskopu „20. oktobar“ 1968. godine. Za mene je to bilo neverovatno otkriće, ušao sam u arhive, pročitao sve što je bilo vezano za taj događaj i shvatio sam da je među 70 ili 80 povređenih bio jedan momak koji je preminuo od zadobijenih povreda, ali on nije imao nikakve veze sa porodicom Novaković. Ipak, najveća žrtva tog atentata u bioskopu bila je jedna devojka, devetnaestogodišnja studentkinja koja je tada ostala bez obe noge. Ona se zvala Magdalena Novaković i kasnije se zaista pokazalo da jeste potomak Nikole Novakovića. Ako bih tu moju knjigu morao da predstavim u jednoj rečenici mogao bih da kažem sledeće: Zlo nikome nije donelo dobro. Ni onome ko ga je činio, ni onome ko je njime pokušao da trguje. Svedoci smo da su Obrenovići prošli kako su prošli, nije dobro, ali ni Karađorđevići se nisu mnogo usrećili. Danas ih ima na svim meridijanima, njihova pokolenja više ne govore srpski i pitanje je možda decenija kada će se zauvek izgubiti. Jednostavno, knjiga nudi pregršt istorijskih vinjeta, tih nepoznatih detalja koji će mnoge zaprepastiti. Između ostalog, recimo, podatak da je Nikola Novaković poginuo 29. maja 1850. Znači na isti dan u mesecu kada je kasnije Knez Mihajlo ubijen i kada je celopkupna dinastija Obrenović ugašena ubistvom kraljice Drage i kralja Aleksandra 1903.

Koliko Vam je novinarski rad pomogao u književnosti?

Jako mi je pomogao. Za razliku od mojih kolega pisaca koji dolaze sa Filološkog fakulteta, sa književnosti, pisci novinari nemaju problema sa temama. Pogotovo reporteri što sam ja bio, neko ko je bio u situaciji da prepešači celom Srbijom i zabeleži na stotine reportaža i zanimljivih događaja i fenomena. Zaista mi je mnogo lakše da se opredelim za neku temu. Pišući knjige, ono što najviše volim da radim su te istorijske drame sa stvarnim događajima i istorijskim faktima, a fikciju koristim u onolikoj meri kao vezivno tkivo da bih povezao neke likove i događaje i zaista se trudim da kad neko pročita moju knjigu može da kaže da je nešto i naučio.

Na koji način pokušavate da napravite dela koja nisu suvoparna?

Istorija može da bude zanimljiva, ali ako se suočavate sa godinama, datumima, ličnostima i faktima to zaista ume da bude suvoparno. Međutim ako te junake i glavne sudionike svih tih događaja predstavite kao žive ljude sa svim onim nadama, planovima, željama, ljubavima, problemima i mukama koje i dan danas sve nas na neki način opterećuju. Kada ih na taj način predstavite savremenim čitaocima vi se zainteresujete i za taj period i za događaje i sve vam to nekako lakše ostane u pamćenju. Jedan divan pisac istorijskih dela, nažalost potpuno zaboravljen u našoj javnosti Dušan Baranin je sigurno generacije i generacije budućih istoričara ili ljubitelja istorije uveo u tu priču upravo zahvaljujući svojim istorijskim romanima. Trudim se da nastavim jedan takav put. Ono što je specifičnost mojih romana i što sam zadržao iz novinarstva je što more ne može da se razbija od mramorje na 50 strana i radnja mora da vodi od prve do poslednje glave. Najveći kompliment i možda čak i najveća književna nagrada je kada me neko od poznanika i prijatelja pozove ujutru, prvo me onako po srpski opsuje i kaže da je ostao celu noć da čita knjigu, a uzeo je samo da prelista. To mi je najveće priznanje i podsticaj da nastavim da pišem.

Koliko je težak i na šta se svodi vaš istraživački rad?

Ako želite da uradite jedno ozbiljno delo i da ostavite dubok trag i u književnosti i u istoriji, ne možete raditi površno i ofrlje. Ja se zaista trudim pre nego što napišem i jednu rečenicu da se snabdem materijalom koji se zove građa. Trudim se da iz tih arhiva u koje ne ulazimo svakodnevno pronađem sve one podatke koji su na neki način zaboravljeni ili skrajnuti. Na taj način nastala su ova tri velika romana.

Kako komentarišete zataškavanje pojedinih događaja, i to je tema Vaših knjiga?

To nije ništa novo. Možda najilustrativniji primer zataškavanja je ta ogromna nesreća u srcu Beograda, rečna katastrofa koja nijednog dana nije bila na naslovnim stranama tadašnjih novina. Saznao sam i zašto, zato što je nesreća bila 9. septembra 1952. godine, a već sutradan naša velika, nepotopiva ratna mornarica, kako se tada predstavljala, slavila je svoj veliki jubilej – desetogodišnjicu osnivanja kojoj je prisustvovao tadašnji maršal Jugoslavije – Josip Broz Tito i verovatno su urednici shvatili da bi bilo vrlo nezgodno da na istoj strani objave priču o brodskoj nesreći i nepotopivosti ratne mornarice. Onda su rešili da to jednostavno gurnu u zapećak. Isto tako, dogodilo se da je istraga o uzrocima nesreće poverena vlasniku broda koji je takođe figurirao kao neko ko bi mogao biti jako odgovoran. Oni su brže – bolje proglasili da je za sve kriva viša sila, odnosno veliki vetar. Zanimljivo je i to da mesto nesreće nikada nije obeleženo, ni dan-danas. U Bratislavi se dogodila slična nesreća gde je stradalo osmoro ljudi i postoji jedno spomen obeležje, a u srcu Beograda se dogodila nesreća sa 126 poginulih i nema nikakvog obeležja.

Kako publika reaguje na Vaše socijalno angažovane knjige o savremenim društvenim problemima?

Moj književni opus može se podeliti na dva potpuno različita dela. Jedan je ovaj koji volim da radim sa strašću velikog istraživača i to su istorijski romani, drame i trileri. Druga oblast kojom se takođe bavim i radim sa mukom su knjige zasnovane na istinitim događajima. Radi se o pošastima koje vrebaju našu decu i omladinu. Te druge knjige, iako su mučne za pisanje, smatram da su korisnije i da imaju pragmatičnu vrednost. Zaista smatram da je kroz te romane najlakše spoznati potencijalne rizike i opasnosti koje nas vrebaju. Ja moram sa zadovoljstvom da konstatujem da su sva predavanja o tim knjigama, na koja a priori deca reaguju po sistemu „ma mi to znamo“, ispraćena muklom tišinom. Ja njima ne pričam šta može da im se dogodi, jer to ni ne znam, već samo ono što je dokazano da se dogodilo i kako se dogodilo. Ono što njih najviše zainteresuje je svest da se žrtve nisu na Internetu ponašale rizičnije od svih ostalih.

Kakva je uloga književnosti danas?

Književnost, pre svega, oplemenjuje, mislim da je to najbolji način da potrošite svoje slobodno vreme u okviru svog života koji je limitiran na razne načine. Književnost vam omogućuje da prođete kroz različite živote, da upoznate potpuno drugačije kulture. Zaista verujem da će književnost opstati kao jedna od dominantnih umetničkih grana. Naravno ne možemo očekivati da to bude masovno i imamo privid od pre nekoliko decenija kada su kao svi nešto čitali, ali jedan broj ljudi će ostati veran književnosti.

Može li se očekivati ekranizacija Vaših dela?

Meni je žao što nemamo više sredstava da radimo filmove i serije zasnovane bilo na književnosti ili književnim junacima. Serije o Lazi Kostiću ili o Nemanjićima su načini da kvalitetno provedete vreme, da naučite nešto, da se nečim zabavite i na kraju steknete obrazovanje o narodu iz koga potičete. Naznake za ekranizaciju mojih knjiga postoje i kažu da su sva moja dela jako filmična, međutim, njihov problem je što su jako produkcijski zahtevna i skupa. To se ne može uraditi sa dve kamere, za svaki od mojih romana potreban je veliki broj statista i tehničkih mogućnosti, problem je novac, ali ko zna...

Na čemu trenutno radite?

„Urnebesna Srbija“ će biti jedna zbirka neverovatnih događaja i fenomena koji se dešavaju u Srbiji, a koji su vrlo malo poznati široj čitalačkoj publici. Kad kažem da su malo poznati, to mogu i da tvrdim jer kada istražujem i tražim neke podatke, ja se prvi zaprepastim i pitam se da li je moguće da se to desilo u našoj zemlji. Ipak, Srbija je područje gde se dugo živelo, i nije neverovatno šta se sve izdešavalo. Kada čujete ko je sve ovde dolazio, od Bafalo Bila, Bika Koji Sedi, Franca Lista, Franca Ferdinanda, shvatićete da će knjiga biti vrlo interesantna i edukativna, ali i duhovita.

Ima li na Zlatiboru zanimljivih tema?

Ne mogu reći da mi je Zlatibor je druga kuća, zato što celu Srbiju smatram drugom kućom. Zlatibor je mesto na koje se vrlo rado vraćam. Čak okrenem glavu da ne vidim neke stvari koje mi se malo manje dopadaju u poslednjih par godina. Ono što ne možemo da uništimo je ta okolina Zlatibora koja je prelepa i sve će više dobijati na značaju. A zanimljivih priča ima mnogo, na primer kada bi krenuli od gospodina Jovana Mićića, sredara koji je završio u Gurgusovačkoj kuli, čija priča će se verovatno naći u mojoj novoj knjizi, poručuje pisac Vlada Arsić.

Autor: M. Jevremović
Izvor: Zlatiborske vesti


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
svečanom proslavom knjižarski lanac delfi obeležio 10 godina postojanja laguna knjige Svečanom proslavom knjižarski lanac Delfi obeležio 10 godina postojanja
06.12.2019.
Knjižarski lanac Delfi proslavio je 5. decembra u beogradskom hotelu Meriot lep jubilej – 10 godina postojanja. Svečanoj proslavi su prisustvovali zaposleni, pisci, brojni poslovni partneri i predstav...
više
nagrada laguni na sajmu knjiga u nišu laguna knjige Nagrada Laguni na Sajmu knjiga u Nišu
06.12.2019.
Na Sajmu knjiga u Nišu, koji se do 8. decembra održava u hali „Čair“, dodeljene su nagrade najboljima, a među laureatima je i izdavačka kuća Laguna. Naime, Laguna je za knjigu „21 lekcija za 21. vek“ ...
više
od preporuke za knjigu do sudbonosnog da  laguna knjige Od preporuke za knjigu do sudbonosnog „Da“
06.12.2019.
Kada radite u knjižari i taj posao vas ispunjava, naročito ste srećni kada shvatite da možete da utičete na čitalački ukus posetilaca i kupaca koji dolaze u vašu knjižaru. Knjižari su najponosniji kad...
više
lagunini bukmarkeri kalendari za 2020 godinu laguna knjige Lagunini bukmarkeri – kalendari za 2020. godinu
06.12.2019.
Najveća imena domaće i svetske književnosti mogu vam tokom cele godine praviti društvo u čitanju. Nabavite sebi ili dragoj osobi jedinstven „Bukmarker – kalendar 2020: Klasici svetske književnosti“ il...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.