VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Vanja Bulić: „Biti hrabar je pitanje morala“

Me­đu knji­ga­ma ko­je po­sled­njih me­se­ci ple­ne pa­žnju či­ta­la­ca na ovim pro­sto­ri­ma je i ro­man Va­nje Bu­li­ća „Vi­za za ne­bo“, ko­ji je kao i pret­hod­ni ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća La­gu­na. I u petom po re­du Bu­li­će­vom ro­ma­nu glav­ni ju­nak je no­vi­nar No­vak Iva­no­vić. Ova knji­žev­na avan­tu­ra je po­če­la „Si­me­o­no­vim pe­ča­tom“, ko­ji je imao dva­de­set la­ti­nič­nih i če­ti­ri ći­ri­lič­na iz­da­nja. Za­tim su usle­di­li ro­ma­ni „Jo­va­no­vo za­ve­šta­nje“, „Do­si­je Bo­go­ro­di­ca“, „Te­sli­na pošilj­ka“ i „Vi­za za ne­bo“. Ka­da se po­ja­vio pr­vi ro­man iz ovog se­ri­ja­la, Bu­li­ća su po­re­di­li sa Denom Bra­u­nom, ali je to bio sa­mo do­bar mar­ke­ti­nški po­tez. Kad je reč o isto­rij­skom de­lu u Bu­li­će­vim knji­ga­ma – po­seb­no de­lo­vi­ma ve­za­nim za re­li­gi­ju, sve je ve­ro­do­stoj­no, bez poigra­va­nja sa pro­ve­re­nim či­nje­ni­ca­ma ka­ko to či­ni Den Bra­un. 

U Bu­li­će­vim ro­ma­ni­ma, či­ta­lac pre­po­zna­je stvar­ne do­ga­đa­je iz bli­ske pro­šlo­sti ili sa­da­šnjo­sti, ukom­po­no­va­ne u iz­mi­šlje­nu tri­ler­sku pri­ču. Ali, i ta tri­ler­ska pri­ča po­či­va na stvar­nim događa­ji­ma, ko­ji sva­ko­dnev­no pu­ne stra­ni­ce cr­ne hro­ni­ke. 

Go­to­vo sve Bu­li­će­ve knji­ge na­sta­le su na osno­vu pri­ča ko­je je čuo u ne­kad kult­noj TV emi­si­ji „Bi­se­ri“. A nje­gov naj­bo­lji ro­man „Oko oto­ka“ (2009) u su­šti­ni je bi­o­graf­ska knji­ga dopunjena sa­zna­nji­ma o go­lo­o­toč­kom stra­da­nju dru­gih lju­di, a ne sa­mo nje­go­vog oca Dušana. Ova pri­ča je kom­bi­no­va­na sa Bu­li­će­vim is­tra­ži­va­nji­ma ve­za­nim za de­lo­va­nje državne bez­bed­no­sti i kon­tra­o­ba­ve­štaj­ne slu­žbe. Da­kle, opet sve­do­čan­stva iz stvar­nog ži­vo­ta, ko­ja je te­ško iz­mi­sli­ti.

U ro­ma­nu „Vi­za za ne­bo“ na po­čet­ku knji­ge ja­sno je da je reč o ob­ra­ču­nu me­đu ne­ka­da­šnjim sa­rad­ni­ci­ma taj­ne po­li­ci­je, ko­ji su svo­je­vre­me­no, za ra­čun dr­ža­ve, ubi­ja­li po­je­di­ne po­li­tič­ke emi­gran­te. 

Sa Va­njom Bu­li­ćem, knji­žev­ni­kom, no­vi­na­rom, pu­bli­ci­stom, u pred­ve­čer­je Me­đu­na­rod­nog saj­ma knji­ga u Be­o­gra­du, gde će po obi­ča­ju na La­gu­ni­nom štan­du pot­pi­si­va­ti svo­je knji­ge, raz­go­va­ra­mo o ro­ma­ni­ma, ko­ji mu po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na do­no­se ve­li­ki uspeh svr­sta­va­ju­ći ga u na­še vr­hun­ske ro­ma­no­pi­sce, o no­vi­nar­stvu ko­jim se de­ce­ni­ja­ma ba­vio i iz ko­jeg je is­ko­ra­čio u knji­žev­nost..

Ju­nak Va­šeg po­sled­njeg, ali i ne­ko­li­ko pret­hod­nih ro­ma­na, po za­ni­ma­nju no­vi­nar, uce­njen je i na­te­ran da svo­jim tek­sto­vi­ma za­va­ra­va pra­ve tra­go­ve zlo­či­na. Ka­ko bi se Bu­lić ose­ćao i pona­šao u slič­noj si­tu­a­ci­ji?

De­ve­de­se­tih go­di­na, ra­de­ći u „Du­gi“, bio sam u slič­nim si­tu­a­ci­ja­ma, ali o to­me ni­je ume­sno, čak ni mo­ral­no, pri­ča­ti kad se zna da je jed­na mo­ja ko­le­gi­ni­ca, Da­da Vu­ja­si­no­vić, ubi­je­na zato što je tra­ga­la za isti­nom. Da­nas sam za­hva­lan mo­joj su­pru­zi Sla­đa­ni što mi ni­ka­da ni­je pri­go­vo­ri­la zbog „ne­la­god­no­sti“ u ko­je smo mo­ja po­ro­di­ca i ja za­pa­da­li zbog ne­kih mo­jih tek­sto­va. Če­sto mi ne­po­zna­ti lju­di, ko­ji su ne­ka­da či­ta­li „Du­gu“, ka­žu ka­ko je ono što smo ta­da ra­di­li bi­la – hra­brost. Ali, bi­ti hra­bar je pi­ta­nje mo­ra­la. Upro­šće­no re­če­no: ili se po­šte­no ba­vi svo­jim po­slom ili od­u­sta­ni, pa ra­di ne­što dru­go.

U Va­šoj po­sled­njoj knji­zi je po­ten­ci­nar­na že­lja za osve­tom. Ka­ko to ob­ja­šnja­va­te? 

Pre bi se mo­glo go­vo­ri­ti o spo­zna­ji iz­ne­ve­re­nih ide­a­la i ve­li­koj ide­o­lo­škoj za­blu­di i po­tom pre­va­ri. Osve­ta je po­sled­nje če­ga bi ra­zu­man čo­vek tre­ba­lo da se la­ti, što je i po­ru­ka ove knjige. Osve­ta je pre­či­ca do gro­blja i ne mo­že ni­šta da pro­me­ni i na­dok­na­di. Či­ta­o­ci vo­le juna­ke osvet­ni­ke, ali oni po pra­vi­lu, za­vr­ša­va­ju tra­gič­no. 

Ima li vi­ze za ne­bo ili je ono, ipak bez gra­ni­ca?

Sva­ko­ga od nas če­ka vi­za za ne­bo, ali ima onih ko­ji žu­re da je što pri­je do­bi­ju, pro­da­ju­ći dušu, tr­gu­ju­ći sa đa­vo­lom ko­ji se ja­vlja u raz­li­či­tim ob­li­ci­ma. U mo­joj knji­zi on se udo­mio u de­lo­vi­ma taj­ne po­li­ci­je i de­lo­vi­ma vla­sti. Za­to se či­ta­o­­ci­ma či­ni da je sve u knji­zi „Vi­za za ne­bo“ – ve­ro­do­stoj­no i pre­pi­sa­no iz ži­vo­ta. 

U Va­šim ro­ma­ni­ma glav­ni ju­nak je no­vi­nar. Ima li Vas u nje­mu?

Po­što vi­še ne po­sto­ji, bar u pi­sa­nim me­di­ji­ma, pra­vo, is­tra­ži­vač­ko no­vi­nar­stvo, a re­por­ta­ža, kao uvod u li­te­ra­tu­ru, go­to­vo je pro­te­ra­na iz no­vi­na, ja sam ih vra­tio u svo­jim ro­ma­ni­ma. Vra­tio sam i re­dak­ci­ju „Du­ge“, no­vi­ne či­ji su no­vi­na­ri de­ve­de­se­tih go­di­na bi­li pra­vi he­ro­ji, po­ma­lo de­tek­ti­vi. Da­da Vu­ja­si­no­vić, mo­ja dra­ga ko­le­gi­ni­ca, ta­da je ubi­je­na zbog ta­kvog shva­ta­nja no­vi­nar­stva. Mo­ji ju­na­ci – No­vak i Mu­ška, su omaž no­vi­nar­stvu ko­je je ne­sta­lo, tač­ni­je – iz­gu­bi­lo bit­ku sa ta­blo­i­di­za­ci­jom me­di­ja. Ima, na­rav­no, ča­snih iz­u­ze­ta­ka, ali vi­še kao po­je­di­nač­nih či­no­va hra­brih no­vi­na­ra, ko­ji odo­le­va­ju pre sve­ga po­li­tič­kim pri­ti­sci­ma.

Ko­ji svoj ro­man sma­tra­te naj­bo­ljim?

To je ro­man „Oko oto­ka“, ko­ji pra­ti po­ro­di­cu go­lo­o­to­ča­na u dru­goj i tre­ćoj ge­ne­ra­ci­ji.

Da li u toj knji­zi ima i auto­bi­o­graf­skih ele­me­na­ta?

Da. Dok je otac bio živ, o to­me se ma­lo pri­ča­lo, a da sam po­me­nuo pi­sa­nje si­gur­no bih na­i­šao na ve­li­ki ot­por. Go­di­na­ma sam pri­ku­pljao gra­đu i kon­ci­pi­rao ro­man, ko­ji je dru­ga­či­ji od svega što je pi­sa­no na tu te­mu. Opet sam na­pra­vio tri­ler, ali po­li­tič­ki. Po­ku­šao sam da potpuno raz­ob­li­čim li­ce­mer­je jed­ne ide­o­lo­gi­je. Ni­sam slu­čaj­no sta­vio na­slov „Oko oto­ka“, jer nam se Go­li otok uvek vra­ća u raz­li­či­tim va­ri­jan­ta­ma.

Za­ni­mlji­vo je da ste kao knji­žev­nik na­kon in­spi­ra­ci­je de­ve­de­se­tim go­di­na­ma no­vo upo­ri­šte po­tra­ži­li i pro­na­šli u isto­rij­skim te­ma­ma. Da li je to bio svo­je­vr­stan beg? Da li je za Vas lak­še da pi­še­te o sa­da­šnjo­sti ili pak o pro­šlo­sti, isto­rij­skim te­ma­ma i li­ko­vi­ma?

Na­ša prošlost je in­spi­ra­tiv­ni­ja, jer smo ži­ve­li na bal­kan­skoj ve­tro­me­ti­ni. Či­ta­o­ci me pi­ta­ju šta je isti­na, a šta fik­ci­ja u mo­jim ro­ma­ni­ma. Sve što je ve­za­no za isto­ri­ju i re­li­gi­ju je ap­so­lut­no tač­no, a dru­go deo knji­ge, tri­ler – deo je mo­je ma­šte. Ka­da se to dvo­je ukom­po­nu­je, do­bi­je­te či­tlji­vu i ko­ri­snu knji­gu. 

Ka­ko bi­ra­te te­me?

Dok pi­šem je­dan ro­man, već se ra­đa ide­ja za na­red­ni. Kad sam pi­sao „Si­me­o­nov pe­čat“ i kad sam do­šao do po­da­tka da je Alek­san­dar Obre­no­vić odu­žio du­go­ve ma­na­sti­ra i na po­klon dobio „Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje“, znao sam da će to bi­ti te­ma na­red­nog ro­ma­na. Jer, na Hi­lan­da­ru je po­sto­ja­la kle­tva da će zlo sti­ći ono­ga ko iz­ne­se „Je­van­đe­lje“ sa Sve­te Go­re. Uz „Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje“, ili bar jed­nu nje­go­vu ukra­de­nu stra­ni­cu, uga­si­le su se tri dinastije: Obre­no­vi­ći, Ka­ra­đor­đe­vi­ći i Ro­ma­no­vi. A kad sam pi­sao „Jo­va­no­vo za­ve­šta­nje“, pa do­šao do po­da­ta­ka o Ostro­gu u ko­jem su skri­va­ne dve naj­ve­će hri­šća­n­ske re­li­kvi­je, znao sam da je to te­ma na­red­nog ro­ma­na.

Šta mi­sli­te o re­ha­bi­li­ta­ci­ji go­lo­o­to­ča­na i nov­ča­noj na­dok­na­di o ko­joj se go­vo­ri u Sr­bi­ji?

Si­gur­no ne­ću tra­ži­ti re­ha­bi­li­ta­ci­ju oca. Ne za­to što je ne že­lim, već za­to što mi­slim da su po­je­di­nač­ni za­hte­vi na­se­da­nje na li­ce­me­r­nu igru dr­ža­ve ko­ja ni­šta ne pred­u­zi­ma da se raz­ob­li­če oni ko­ji su lju­de sla­li na Go­li otok i dru­ge ka­za­ma­te. Ako se pro­tiv njih ni­šta ne pred­u­zi­ma, re­ha­bi­li­ta­ci­ja onih dru­gih am­ne­sti­ra nji­hov zlo­čin, jer se ta­ko pri­ča za­vr­ša­va. Dr­ža­va mo­ra da ob­ja­vi u dnev­nim no­vi­na­ma spi­sko­ve svih go­lo­o­to­ča­na uz na­zna­ku da su re­ha­bi­li­to­va­ni. Pa ne­ka se ob­ja­ve i oni dru­gi spi­sko­vi. Ne tra­žim da ne­ko sa­da ide u za­tvor ili da zbog to­ga is­pa­šta ne­či­ja po­ro­di­ca, ali isti­na mo­ra da se zna. Ova­ko, jed­ni su več­ni gu­bit­ni­ci, a dru­gi več­ni pro­fi­te­ri.
  
Autor: M. Mi­lo­sa­vlje­vić
Izvor: Dan, Podgovorica


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
jeste li već čuli da ekscentričnosti poznatih pisaca laguna knjige Jeste li već čuli da...? Ekscentričnosti poznatih pisaca
13.11.2019.
Da li ste znali da je Gete imao smisla za modu? Ili da je Mark Tven bio pronalazač? Došli smo do zaključka da se u biografijama čuvenih pisaca često krije mnogo više od uspešnih romana i domišljatih c...
više
ivan ivačković nemam tajni dogovor sa štulićem laguna knjige Ivan Ivačković: Nemam tajni dogovor sa Štulićem
13.11.2019.
Novinar, bubnjar i jedan od nagrađivanih Laguninih autora Ivan Ivačković objavio je knjigu „Između krajnosti“, vodič kroz muziku i svet legendarne jugoslovenske rok grupe „Azra“ i njenog srca i duše B...
više
prikaz knjige biblija  laguna knjige Prikaz knjige „Biblija“
13.11.2019.
Moj mejl urednici romana „Biblija“ Nenada Rackovića glasi: „Znaš šta? Iskreno, meni je ovo super. Ali nekako sam pripremljen ušao u tekst. Najveća vrlina mu je istovremeno i mana. Ne znam da li je ...
više
istorija je učiteljica života (akcija) laguna knjige Istorija je učiteljica života (Akcija)
12.11.2019.
Od kad se piše i čita, piše se i čita o važnim događajima iz prošlosti kako bi nove generacije mogle da iskoriste ovo iskustvo u budućnosti. Knjige sa istorijskom tematikom – bilo da pripadaju žanru i...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.