„Ugasiću svetlo“: Prozni prvenac koji će vam uzburkati krv

Prozni prvenac Jovane Kuzmanović „Ugasiću svetlo“ pre svega je introspektivan, intuitivan roman koji koristi stilizovanu sliku stvarnog sveta kao kulise za odvijanje događaja važnih za unutrašnji život likova.

Dok sam razmišljala o romanu, nakon što sam završila čitanje, nametnuo mi se citat iz „Proljeća Ivana Galeba“ Vladana Desnice: „Svi se mi umjetnošću lečimo od života, svak na svoj način“. Ovo bi bez ustezanja mogao da bude moto ovog romana; ali to ne znači da je on upućen samo onima koji se zaista bave umetnošću, kao poslom, hobijem ili – lekom. Roman se obraća svima nama koji smo makar jednom iskusili teskobu nedovoljnosti sopstvenog života, u bilo kom vidu i na bilo kom nivou.

Roman „Ugasiću svetlo“ se sastoji od elemenata više vrsta romana: ljubavnog, istorijskog, bildungsromana i – ne najmanje važno – krimi trilera. Ovaj poslednji aspekt zapravo zadaje okvir celoj priči pružajući joj ukus aktuelnosti i sadašnjosti, što se postiže oslanjanjem na istraživačko-faktografski pogled na svet. Ali upravo u tome je zamka – u romanu Jovane Kuzmanović sve to služi za privlačenje pažnje čitalaca, koja se potom, u skokovima, prebacuje sa jednog na drugi sloj priče.

Tako je i motivacija likova u potpunosti unutrašnja – ona nije uslovljena nikakvim društvenim, političkim, niti kulturološkim okolnostima ili događajima, već isključivo ličnom težnjom za potpunim ostvarivanjem sopstvenih (skrivenih) potencijala. Zato je i svet romana predstavljen više kao odraz svesti naših glavnih aktera – Jelene, Sonje i Aleksa – nego kao realistično okruženje koje na njih utiče. Takvo okruženje, dakako, postoji, ali ono je implicirano i svaki čitalac ga nadomeštava predstavama sopstvenog iskustva.

Jelena je novinar, želi da postane pisac, ali utehu i mir pronalazi u slikanju; Aleks jeste pisac, ali nikako mu ne polazi za rukom da rečima uhvati ono što ga godinama opseda; Sonja je plesačica koja živi za ples čitavim svojim bićem, ali to čini sve vreme bežeći od sebe i svoje fatalističke prirode.

A kakve sve to veze ima sa starim Egiptom? U Egiptu je rastao jedan cvet, plavi lotos, pred čijim su mirisom na kolena jednako padali vladari, vojskovođe i obični legionari; cvet čiji je miris budio strasti „veće od života“, težnje za koje je vredelo živeti – i umreti. Motiv plavog lotosa ovde predstavlja moćno pripovedno sredstvo koje u svet postmoderne, fragmentisane stvarnosti uvodi faktor jedinstva i stabilnosti; u bolnu stvarnosnost uvodi mitsko-magijski element čije objedinjujuće dejstvo otkriva univerzalnost fundamentalnog ljudskog iskustva. Strast, kao jedna od pokretačkih sila imanentna svakom ljudskom biću, posredovana ovim motivom, izjednačava Jelenu sa Zarom, Sonju sa Kleopatrom, Aleksa sa Markom – odnosno sa nekim uzorima ili primerima velikih podviga, postignuća, ali i velikih poraza. Preplitanjem istorijski tako udaljenih niti radnje, plavi lotos postaje simbol tog unutrašnjeg stremljenja da se bude bolji, da se postane više od samog sebe i time prevaziđu sve ljudski savladive granice. Plavi lotos ne može da nam donese besmrtnost, niti magijske moći, ali može da otključa škrinju koju svako od nas nosi duboko u sebi – podvest, pravo „ja“, skrivene želje – i navede nas da ostvarimo sopstveni maksimum.

Sva priča o strasti dovodi do još jednog važnog elementa proze Jovane Kuzmanović: seksa. Mnogo seksa. Raznog seksa. Seksa od kog se obnevidi i seksa od kog se progleda.

Roman „Ugasiću svetlo“ obiluje scenama i opisima osećanja i senzacija od kojih će vam se zavrteti u glavi – napisanih pritom sa lakoćom i iskrenošću kojima se efikasno eliminiše opasnost od prelaženja linije dobrog ukusa – bez apostrofiranja seksualnog života likova kao nečeg izdvojenog od samog života. Naprotiv, autentičnost sa kojom Jovana piše o seksualnim željama svojih junaka i njihovom ostvarenju potvrđuje da nije u pitanju nikakva potreba za senzacionalizmom, već strukturno važan deo tkiva romana – segment iste one unutrašnje motivacije koja uslovljava delovanje i rast likova.

Sve u svemu, ovaj prvenac predstavlja štivo iz kog zrači strast za životom. To je pametno i organizovano složen mozaik, ali istovremeno i stihija ličnih pobuda i unutrašnje vatre koja ne trpi okove. Kolorit romana varira od filmskog neo-noar prikaza intimnog Beograda, preko pustinjskog peska što šiba preko očiju, do suncem krunisanog Toleda čije se zidine ogledaju u reci. Junaci nalikuju ljudima koje smo i sami negde sreli, mada dobra priča uvek biva malo intrigantnija od stvarnosti. Između tih predstava i naše lične stvarnosti ostaje prostor koji sami ispunjavamo svojim neostvarenim težnjama – kada ugasimo svetlo.

Autor: Milena Dasukidis