Tes Geritsen: Kada tužite Holivud

Nijedan pisac ne želi da tuži holivudski studio. Skupo je, uliva strah i emocionalno iscrpljuje. Javno će vas nazivati čudakom, lažovom, opsednutim novcem, oportunistom i trolom. Čućete staru, poznatu pretnju: „Nikada više nećeš raditi u ovom gradu!“



I gotovo sigurno ćete izgubiti.

U svom članku „Smrt autorskih prava: Nastavak“, advokati specijalizovani za industriju zabave Stiven Lov i Denijel Lifčic pregledali su preko pedeset slučajeva kršenja autorskih prava koje su pisci pokrenuli protiv filmskih studija i televizijskih mreža u periodu od 1990. do 2010. godine. Svi do jednog su izgubili. A tih pedesetak tužbi predstavlja samo vrh ledenog brega – nema sumnje da postoji mnogo oštećenih pisaca koji nisu imali novca da angažuju advokata ili emocionalno nisu spremni za bitku sa studijom.

Većina pisaca koji rade u ovoj industriji razume da je tužba na presudu, bez obzira ona njenu opravdanost, unapred osuđeno na propast – i gotovo uvek je pisac taj koji gubi. Znajući to, zašto bi se bilo koji pisac upuštao u takvu borbu Davida protiv Golijata?

Reći ću vam zašto: zato što smo besni i odbijamo da ih pustimo da im sve prolazi tek tako. Znam to jer sam bila u takvoj poziciji. Videla sam mračnu stranu Holivuda.

Moje putovanje u ovom svetu je počelo veoma dobro. Bila je to 1999. godina i taman sam završila pisanje trilera „Gravity“ („Gravitacija“), romana o doktorki/astronautkinji koja ostaje sama na Međunarodnoj svemirskoj stanici (MSS) nakon što ostatak njenog tima gine u nizu nesrećnih slučajeva. Ona pokušava da preživi i vrati se na Zemlju gde istovremeno njen suprug, takođe astronaut, traži način da dođe do nje. Prepun tehnologije, sa posebno detaljno opisanim životom u orbiti, roman mi je „uzeo“ dve godine života tokom kojih sam istraživala i pisala. Imala sam na hiljade stranica sa beleškama, intrevjuisala sam mnogo izvora iz NASA-e i posetila njihova sedišta u Teksasu i Floridi.

Samo nedelju dana nakon što sam završen rukopis poslala svom uredniku iz Poket Buks, pozvao me je reporter iz „Variety“ kako bi čuo moju reakciju na to što će na osnovu romana „Gravity“ biti snimljen film. Nisam znala o čemu govori jer je moj rukopis još uvek bio kod urednika na stolu. Kasnije sam saznala da „vrući“ novi romani ponekad budu protureni iz uredničkih kancelarija u ruke filmskih producenata.

„Gravity“ je bio upravo takav „vrući“ novi roman i studiji su kružili oko njega. Nju Lajn Sinema je unapred dao ponudu za otkupljivanje prava i sedmocifrena brojka je osvanula na naslovnici magazina „Daily Variety“.

Bio je to jedan od onih „uštinite me jer sanjam“ trenutaka u životu jednog pisca. „Gravity“ će biti veliki film, čuveni Majkl Goldenberg (poznat po filmu „Kontakt“) je angažovan da napiše scenario. Krajnji rezultat je bila verodostojna adaptacija mog romana – možda i previše verodostojna jer vrhunac romana nije imao tako vizuelno upečatljiv kraj. Treći čin je trebalo preraditi, kako su mi rekli, i dok se to ne desi, ne može se nastaviti sa radom na filmu.

S obzirom na to da sam već imala iskustva u pisanju scenarija, odlučila sam da uskočim kako se projekat ne bi odugovlačio i iznova napisala poslednjih 14 stranica Goldenbergovog scenarija. U mojoj verziji, NASA očajnički pokušava da spase MSS obarajući satelit, ali ipak dolazi do sudara i MSS biva uništena. Junakinja filma ostaje prepuštena sama sebi, u svom svemirskom odelu, da lebdi u orbiti. Poslala sam svoju verziju studiju i nadala se da će to pomoći da se nastavi sa projektom.

U maju 2000. godine, „Daily Variety“ je izveštavao o tome kako scenario nude rediteljima i da se početak snimanja očekuje krajem te godine. Ipak, „Gravity“ je ostao izgubljen u razvoju. Prošli su meseci. Prava na film su na kratko prešla u ruke Tventi Senčuti Foks da bi se vratila u Nju Lajn. A zatim je ceo projekat otišao u zaborav.

Vorner Bros (WB) je 2008. godine prisvojio Nju Lajn i dok su velike vesti o „završetku četrdesetogodišnjeg života 'Nju Lajna' kao nezavisnog studija“ odjekivale filmskom industrijom, nisam ni bila svesna da se to dešava jer sam pisala knjige. „Ricoli i Ajls“, televizijska serija zasnovana na mojim trilerima, imala je neverovatan uspeh na TNT-u (i trajala sedam sezona), dok su moji romani neprestano bili na listama najprodavanijih širom sveta. Koliko sam bila upućena, moj projekat „Gravity“ je bio mrtav i zakopan, nisam uopšte ni pomišljala na njega.

A onda su 2010. godine obožavaoci počeli da mi šalju mejlove u kojima mi čestitaju na novom svemirskom filmu WB-a po imenu „Gravitacija“, pretpostavljajući da je zasnovan na mom romanu. Pronašla sam osnovne podatke o filmu, da ga režira Alfonso Kuaron, a da je originalni scenario napisao zajedno sa sinom Džonasom. Kratak opis radnje mi je izazvao mučninu koja se pogoršala nakon što sam pronašla detaljniji sadržaj i shvatila da se Kuaronova junakinja nalazi sama u Međunarodnoj svemirskoj stanici.

Deset godina ranije, koliko sam bila upućena, Kuaron nije bio ni na koji način povezivan sa mojom projektom „Gravity“, ali obaranje satelita, uništenje MSS, astronautkinja koja očajnički pokušava da se vrati na Zemlju gde je čeka neko njen, niz katastrofa poput Titanika i identičan naslov bili su niz sumnjivih slučajnosti. Istina, Kuaronova priča nije imala medicinski deo mog romana, ali je postojalo dovoljno toga da se uvidi sličnost. Delovalo mi je kao da je neko bacio prve tri četvrtine mog romana i svoj film zasnovao na poslednjim poglavljima.

Da li je Kuaron znao za moju priču i preradio je u scenario? Nisam mogla da dokažem da je imao pristup mojoj priči. Konflikte izbegavam po svaku cenu, nikada u životu nisam nekog tužila i nisam želela da se sukobljavam sa istom kompanijom koja je producirala „Ricoli i Ajls“.

Tako da nisam ništa uradila.

Oktobra 2013, Kuaronova „Gravitacija“, koju je producirao Vorner Bros, gromoglasno je prikazana u bioskopima i zaradila tokom prikazivanja preko sedam stotina miliona dolara. Sedeći u bioskopu sa 3D naočarima, bila sam oduševljena spektakularnim vizuelnim efektima, ali osećaj mučnine koji sam imala zbog previše poznate priče se vratio. Delovi satelita koji uništavaju MSS – to je scena koju sam napisala u prerađenom trećem činu scenarija. Sandra Bulok kao junakinja koja je radila osamnaestočasovne smene u bolnici – zar to nije medicinska astronautkinja iz mog romana? Neke stvari su se razlikovale u odnosu na najraniji opis filma koji sam pročitala, ali sam i dalje mogla da vidim kostur svoje priče na filmskom platnu.

Nekoliko dana kasnije sam govorila na književnom događaju i čitaoci su mi iznova čestitali na „mom“ filmu. Bio je tu i novinar pa sam se plašila da bi mogli da me tuže za klevetu ako javno optužim Kuarona za krađu, pa sam publici rekla da je reč o sličnostima koje su slučajne. Bez obzira na sve to, novinar je u članku doveo u pitanje „slučajne“ sličnosti: „Dakle, imamo dve priče sa istim imenom. Obe su fokusirane na usamljenu astronautkinju. Obe su zarobljene u svemirskoj stanici koja orbitira oko Zemlje i pokušavaju da se po svaku cenu vrate kući. Hmmmm.“

Prelazim odmah na februar 2014. godine. Ostavila sam problem sa „Gravitacijom“ iza sebe i radim na novom romanu. U međuvremenu, moj književni agent u Njujorku dobija neobičan telefonski poziv od, zvaćemo ga, Pouzdanog Izvora koji je radio na originalnom producentskom timu koji je pokušavao da od romana „Gravity“ napravi film 1999-2000. Pouzdani Izvor je imao jednu bombastičnu informaciju da podeli sa nama: u vreme aktivnog razvoja projekta, jedan reditelj je bio priključen radu na filmu.

Taj reditelj je bio Alfonso Kuaron.

„Mislim da ti sada treba advokat“, rekao mi je agent.

I tako je počeo moj dug, mračan put u divljinu holivudskih tužbi. Pouzdani Izvor je potpisao izjavu u kojoj nam objašnjava gde možemo da pronađemo dokumenta kojima ćemo da dokažemo svoje tvrdnje, ali i dalje nisam bila sigurna da želim da pokrenem tužbu. Advokat me je posavetovao da ne mogu da ih tužim za kršenje autorskih prava zbog činjenice da nisam imala prava – prodala sam ih NJu Lajn Sinema, a kako ih je WB kupio 2008, oni su posedovali filmska prava na roman „Gravity“ i samim tim imali su prava da naprave film.

„Ako ćeš da ih tužiš, biće to zbog kršenja ugovora“, zaključio je.

Ispostavilo se da je to najbolje rešenje zahvaljujući čuvenoj tužbi koja je promenila mnogo stvari – „Art Buchwald vs. Paramount Pictures Corporation“ iz 1988. godine kada je pisac i humorista Art Bučvald tužio ovu producentsku kuću za kršenje ugovora nakon što ga Paramaunt nije potpisao kao autora priče u filmu „Coming to America“ u kom je glavnu ulogu igrao Edi Marfi. Poput mene, Bučvald je prodao filmska prava na svoj roman „It's a Crude, Crude World“ i jedino što je mogao je da ih tuži za kršenje ugovora. Dobio ih je na sudu i ovom tužbom su otkrivene mnoge tajne koje je industrija krila, a ujedno je data nada mnogim piscima u sličnoj situaciji: definisan je pojam „zasnovano na“.

Nisam ni najmanje sumnjala da je Kuaronova „Gravitacija“ sadržala iste elemente kao i moje delo: od junakinje astronautkinje, preko specifične postavke na MSS do identičnog naslova. A sada je tu bila i verodostojna izjava da je Kuaron nekada bio deo mog projekta. Najvažnije, imala sam potpisan ugovor sa Nju Lajn kućom koji mi je obećavao „zasnovano na“ potpisivanje ukoliko se film zasnovan na mom romanu ikada snimi. Takođe, postojala je i klauzula da čak i ako se prava prenesu na neku drugu kuću, obaveze prema meni moraju da se ispoštuju.

Kao svaki pisac, želim da budem priznata zbog svojih dela – i želim da prodajem knjige. Da je moj roman „Gravity“ ponovo objavljen kao oficijalno povezan sa ovim filmskim hitom, koliko stotina hiljada, pa i miliona, dodatnih primeraka sam mogla da prodam širom sveta?

Pravna dokumenta su se šetala od mog advokata do kompanije Vorner Bros. S obzirom na to da sam hrčak, imala sam sačuvane hiljade stranica istraživanja i razgovora u vezi sa romanom, kao i četrnaest stranica iznova napisanog scenarija u kom MSS biva uništena, a junakinja leti kroz svemir. Ništa od toga nije brinulo advokate kompanije jer su verovatno mislili da sam neka luda spisateljica koja pokušava da se domogne brze love.

Nastavila sam da se dvoumim da li da pokrenem tužbu.

A onda sam naišla na članak u kom Kuaronovi objašnjavaju kako su napisali scenario: razgovarali su jednog popodneva o tome šta ako se nađete u nepoželjnoj situaciji, o tome kada se treba boriti, a kada odustati, kao i o ponovnom rođenju. „Iz toga su proistekle dve slike: astronaut koji lebdi u prazninu i neko ko se podiže.“ Džonas Kuaron je dodao:  „Gravitacija je bila metafora, sila koja nas vraća u život. Prvu verziju scenarija napisali smo za tri nedelje.“

Pomislila sam na dve godine neprekidnog istraživanja i pisanja koje sam posvetila romanu. Na opsesivnu pažnju koju sam usmerila na detalje vezane za MSS, obuku astronauta, jezik koji NASA koristi, medicinu u svemiru i svakodnevni život u orbiti. Pomislila sam koliko sam vredno radila da opišem scene tako da čak ni NASA inženjer nije mogao da pronađe manu. A onda su mudri Kuaronovi od slike „astronauta koji se vrti u svemiru“ došli do gotovog scenarija za samo tri nedelje.

I tada me je obuzeo bes.

29. aprila 2014. godine moj advokat je podneo tužbu za kršenje ugovora protiv kompanije Vorner Bros. Upozorio me je na sve što će uslediti: emotivni usponi i padovi, studio će mi pretiti pravnim posledicama, potencijalne trenutke u procesu kada bismo mogli da izgubimo. Rekao mi je: „U najboljem scenariju će ponuditi vansudsko poravnanje. Ali upozoravam te, nikada ti neće dati potpis 'zasnovano na' jer bi to bio javni šamar Kuaronu. To neće dozvoliti.“ Razumela sam i rekla samo: „Šta god da se desi, želim da o tome mogu da govorim. Odbijam da potpišem bilo kakav ugovor o neotkrivanju podataka.“

Sigurno je uzdahnuo u tom trenutku jer su upravo takvi ugovori sastavni deo većine holivudskih poravnjanja. Tužbe koje u jednom trenutku dospeju na senzacionalne naslovnice, odjednom nestaju iz vida i nikada za njih više ne čujemo jer su tužitelji plaćeni da ućute ili im je prećeno finansijskim kaznama. WB je angažovao pravnu firmu O’Melveni end Majers, poznatu po nemilosrdnoj odbrani filmskih studija. „To znači da su spremni da se bore do kraja “, rekao mi je advokat.

Igra je tada postala prljava.

Reputacija Alfonsa Kuarona je morala da se odbrani po svaku cenu. To je značilo da mene treba uništiti. Kada su vesti o tužbi dospele u javnost, komentari koji su usledili bili su prepuni podsmeha i ruganja. Kako se usuđujem da optužim velikog reditelja? Po komentarima, bila sam niko i ništa, propala autorka koja žudi za pažnjom i velikom lovom. Na jednom podkastu sam nazvana „patent trolom“ jer sam navodno čekala petnaest godina da neko upotrebi naslov „Gravitacija“.

Njihovi advokati su poslali niz antagonističkih poruka mom branitelju što je za njih očigledno bila standardna procedura u ovakvim slučajevima. Tvrdili su da Kuaron nikada nije bio povezan sa mojom projektom i tražili dokaz. Kada smo ga poslali, pretili su mi tužbom zbog otkrivanja poverljivih podataka i posledicama koje će imati moji onlajn komentari vezani za ovaj slučaj. Moj advokat je sve to osporio – deo njihove strategije bio je da me uplaše – ili iscrpe – kako bih povukla tužbu.

Kao što smo i očekivali, podneli su predlog za odbacivanje tužbe i naglasili razlike između Kuaronovog i mog dela. Ono što nismo očekivali bio je njihov ključni argument: da WB nije obavezan da ispoštuje bilo kakve ugovore koje je potpisao Nju Lajn Sinema jer nisu bili deo originalnog ugovora. Prisvajanjem ove kompanije, oni su preuzeli sva sredstva, ali nijednu obavezu. To u prevodu znači da ako pisac proda svoju priču kompaniji A, a nju preuzme kompanija B, tada kompanija B može legalno da koristi tu priču bez ikakve obaveze prema piscu. Kako je moj advokat rekao: „To je savršen zločin. Reč je o legalizovanoj krađi i ostavlja autora bez ikakvog pravnog leka.“

Nisam mogla ni da zamislim da će se sudija složiti sa njihovim argumentima. Ali pogrešila sam. Složila se.

Sudija Morov mi je svojim objašnjenjem doslovno poručila da čak i da je film iskopirao moju knjigu od reči do reči, ona ne vidi da mi je nanesena bilo kakva šteta. Dala nam je 20 dana da podnesemo žalbu koja mora da sadrži mnogo detalja o spajanju WB i Nju Lajn. S obzirom na to da nam nije pružila nikakvu mogućnost da zahtevamo dokumentaciju, morali smo da se koristimo isključivo javno dostupnim dokumentima. Moj tim se potrudio i podneo žalbu na 25 stranica u kojoj je pokazano da ove dve kompanije sada posluju kao jedna, da imaju istu adresu, broj telefona , pravnu službu i računovodstvo: imaju jedinstvene interese i vlasništva.
Još jednom, sudija Morov se nije složila.

Sada se od nas očekivalo nemoguće – da bez pristupa korporativnim dokumentima spajanja kompanija, dokažemo da je WB dužan da ispoštuje obaveze svoje potkompanije. Moj tim je bio spreman da ipak zasuče rukave i uloži žalbu, ali čak i da uspemo da dobijemo na višem sudu ovu bitku, tužba bi i dalje bila u rukama sudije Morov koja bi vodila suđenje i jasno je da bi na svakom koraku presuđivala protiv nas.

A stigla je i nova pretnja: ako nastavim sa tužbom, WB će me tužiti da platim njihove pravne troškove. Meseci, možda i godine pravne borbe bile su preda mnom, možda bih na kraju dugovala milione dolara njihovim advokatima i najverovatnije bi me naterali da potpišem ugovor o neotkrivanju podataka. To mi je delovalo kao krajnja kazna: prisilna tišina.

Odlučila sam da okončam tužbu i sačuvam svoje pravo da govorim.

I šta sam naučila iz svega ovoga?

Svaki pisac koji pokreće tužbu zbog svog intelektualnog vlasništva susreće se sa nemogućim u Devetom okrugu. Holivudski studiji imaju džepove bez dna i armiju advokata i govornika usmerenih protiv vas. Tu su i pretnje, glasinei mediji koji su im na raspolaganju. A tu je i njihovo pravosuđe koje gotovo uvek staje na stranu moćne industrije.

Ništa od toga nije fer, ali tako funkcioniše industrija.

Čula sam za slučajeve drugih pisaca i svi su zastrašujuće slični mom. Prvo im je bilo muka kada su shvatili da su pokradeni. Zatim je tu osećaj nemoći kada vam kažu: „Niko ti neće verovati. Ti si samo pisac.“ Zatim je tu bes jer studio ne samo da se izvukao sa krađom već je i prosperirao. I na kraju se javlja osećaj potpune bespomoćnosti kada pisac shvati da ne može ništa da uradi osim ako nije spreman da rizikuje svoju karijeru – i bankrotira – ako se upusti u tuženje studija. Na kraju, većina pisaca odluči da to ne radi.

Čak i da pronađete neki način da zaštitite svoje delo (npr. registracija autorskih prava), to vam neće pomoći ako naiđete na pristrasnog sudiju koji vam neće dozvoliti ni da predstavite dokaze u sudu. Tužbe koje su u poslednje vreme podnosili pisci, završene su odbacivanjem pre početka suđenja i to izgleda postaje nova norma u Devetom okrugu.

Svakako bi trebalo da pronađete dobrog agenta koji će predstavljati vaš rad i sačuvati vaša prava. Budite selektivni po pitanju toga sa kim sarađujete i delite svoj rad samo sa ljudima kojima verujete. Postoji mnogo divnih ljudi koji rade u Holivudu. Imala sam sjajno iskustvo u saradnji sa producentima i autorima serije „Ricoli i Ajls“ koji su me uvek navodili kao autorku romana na kojima je zasnovana serija. Javilo mi se i mnogo „dobrih ljudi“ Holivuda u toku tužbe i pružilo mi tihu moralnu podršku.

Ali tu je svakako i mračna strana industrije i čak i najpažljiviji pisac se jednoga dana može naći u ulozi žrtve kojoj je pokradena intelektualna svojina. Ako vam se to dogodi, računajte da je reč o teškoj lekciji koju ste naučili u Holivudu i dokaz da ste napisali priču vrednu krađe.

A onda sedite za svoj sto i napišite sledeću.

Izvor: crimereads.com
Prevod: Dragan Matković