Teri Pračet i politička filozofija

„Nije u gradu vladalo bezakonje. Zakona je bilo mali milion. Samo nisu pružali previše mogućnosti da ne budu prekršeni.“ — Noćna straža (2002)

 
U serijalu o Disksvetu, Ank-Morpork je svojevrsni „proto-grad“, a svi ostali gradovi kroz vreme i prostor su samo njegovi odjeci. A politika je, bukvalno prevedeno, život polisa (grada), čega je Teri Pračet, naravno, bio svestan:
 

„'Polis' je stara reč za grad, objasnio mu je Kerot. Otuda reč 'policajac': ona znači ,čovek grada‘. Nije mnogo ljudi znalo to.“ — Oružane snage (1993)

A zatim ponovo, na kraju iste knjige: „'Jeste li se ikada zapitali odakle potiče reč političar?', reče Patricij.“ Stoga nimalo ne čudi što su politika i politička filozofija, na ovom ili onom nivou, glavne teme većine, ako ne i svih, Pračetovih dela, a naročito onih koja opisuju dešavanja na Disksvetu.

Na kraju krajeva, snaga ser Terijevog ukupnog poimanja sveta počiva na satiri, a nije li satira oduvek cvetala na đubrištu politike? Pračetova satira ipak nikada nije nadmena niti neopravdana; ona u sebi sadrži filozofsku nit koja nas uvek suptilno navodi u smeru preispitivanja statusa kvo. Satira je ta koja zauzima iznenađujuće političke stavove, oscilirajući od cinizma i nepoverenja prema moći do hrabrog, humanističkog viđenja sveta, koje ne odustaje od iskrene vere u odgovornu budućnost politike.

 

„Ako je postojalo nešto što ga je deprimiralo više od njegovog sopstvenog cinizma, onda je to bila činjenica da on ipak vrlo često nije bio ciničan koliko i sam život.“ — Straža! Straža! (1989)

Na prvom i najmanje komplikovanom nivou političke filozofije u ser Terijevim delima nalazi se, naravno, satira moći i onih koji njom raspolažu, i to u kombinaciji sa zdravom dozom prkosa i podsmeha establišmentu:
 

„Formalno, grad Ank-Morpork je tiranija, što nije uvek isto što i monarhija, a i vlastodržac lord Vetinari donekle je preinačio samo nameštenje tiranina u jedini oblik demokratije koji prolazi u praksi. Naime, svako je imao pravo glasa, osim ako je izuzet zbog godina ili činjenice da nije lord Vetinari.“ — Nevidljivi akademici (2009)

Jasno je da ovo nije cinizam u filozofskom smislu reči, budući da jedno od osnovnih načela cinizma zahteva život u skladu sa prirodom i odbacivanje svake želje za dominacijom. Ovde je, naime, reč o modernoj, svakodnevnoj upotrebi ovog pojma, u svrhu postizanja što ubedljivijeg komičnog efekta: od manipulacije beskorisnim komitetima do globalnih (diskalnih?) geopolitičkih zavrzlama, koje se rešavaju postavljanjem odgovarajućih ličnosti, poput piona, na pravo mesto u pravom trenutku.

Pračet u svojoj kritici moderne nacionalne države ide i korak dalje, opisujući političke procese kao institucionalnu podvalu, a naročito na nivou ubiranja poreza. Na primer:
 

„'Čuj, Breskvo, varanje ti je omiljena ljudska razbibriga', reče Morisov glas. 'Toliko vole da varaju da na kraju izaberu vladu da radi to umesto njih.'“ — Neverovatni Moris i njegovi školovani glodari (2001)

„'Porez vam, gospodo, prilično liči na mlekarstvo. Poenta je u muzi što veće količine mleka uz što manje mukanja. Bojim se da u poslednje vreme dobijam samo mukanje.'“ — Dušmani (1997)

„Petog dana gradonačelnik varošice bi pozvao plemenske poglavice na pijačni trg i slušao bi žalbe. Ne bi uvek preduzimao nešto u vezi s njima, ali barem bi ih saslušao i mnogo klimao glavom; i onda su se svi osećali bolje, bar dok ne odu kući. To se zove politika.“ — Narod iz Tepiha (1971)

Ovakva vizija politike kao odbojne ali nužne i proračunate delatnosti u skladu je sa pragmatističkim i konsekvencijalističkim filozofijama evropske renesanse, čije primere pronalazimo u delima autora poput Nikola Makijavelija i Tomasa Hobsa. U Pračetovim romanima mogu se prepoznati i odjeci Hobsovog koncepta društvenog ugovora i obojica bi se sigurno složili u tome da će politički sistem koji proističe iz društvenog ugovora, kao entitet baziran na urođenoj sebičnosti individue, uvek biti pravedan, plemenit i moralan samo u onoj meri u kojoj mu to građani dozvole. U romanu „Straža! Straža!“, lord Vetinari objašnjava komandantu Vajmsu:
 

„'Tamo dole', reče, 'žive ljudi koji bi išli za bilo kojim zmajem, klanjali se bilo kom bogu i ignorisali bilo koju nepravdu. I sve to iz dosadne, svakodnevne pokvarenosti. Ne iz prave, kreativne gnusnosti velikih grešnika, već iz neke vrste masovno proizvedenog mraka duše. Greh, moglo bi se reći, bez trunke originalnosti. Oni prihvataju zlo ne zato što kažu da, već zato što ne kažu ne.'“
 
„Verens je, tehnički gledano, bio apsolutni vladar i nastaviće to da bude pod uslovom da ne načini grešku i ne počne od Lenkrana uporno da traži da urade nešto što ne žele.“ — Carpe Jugulum (1998)

Ako prihvatimo validnost stava da iz društvenog ugovora proističu politički sistemi koji su samoživi i podli koliko i samo stanovništvo, onda ne smemo osporavati ni njegovu suprotnost: duboko ukorenjeno uverenje u suštinsku dobrotu čovečanstva i našu sposobnost da težimo socijalnoj pravdi, koliko god teško i beznadežno delovao put ka njenom ostvarenju. Upravo je to ono što iskupljuje političke sisteme o kojima čitamo u Pračetovim romanima.

U „Noćnoj straži“ (2002) on piše:
 

„Po Vajmsovom mišljenju, bolje je zatražiti naređenja od Onih Odozgo, a onda ih prosejati kroz fino sito zdravog razuma, pa dodati obilnu kašiku maštovitog pogrešnog tumačenja, možda čak i prvih nagoveštaja gluvoće ako okolnosti tako nalažu, zato što se Oni Odozgo retko kad spuštaju do nivoa ulice.“

Razmotrimo i rezonovanje Poli Perks u „Akrepskom odredu“ (2003):
 

„A ako ne možeš verovati vladi, kome možeš? Praktično svakom, kad malo bolje razmisliš...“

Ovo nepokolebljivo uzdanje u pojedinca (i njegovu sposobnost da se suprotstavi „onima odozgo“) otkriva suštinske karakteristike ser Terijeve političke filozofije: humanizam, veru u individualnu slobodu i odgovornost, ljudske vrednosti i saosećanje i potrebu za tolerancijom i saradnjom, naročito kada se suočavamo sa autoritarnim sistemima. U tom smislu, Pračet predstavlja postojanu kariku u neprekinutom lancu mislilaca i pisaca, koji seže unazad do starih indijskih, kineskih i grčkih filozofa, a nastavlja se preko srednjevekovnih islamskih mislilaca, a zatim i Petrarke, Rablea, Montenja i Bertranda Rasela.

Štaviše, Pračetova vera u ljudski rod je toliko jaka da su čak i njegovi tirani zaraženi virusom dobrote (kao da je moralnost nekakva opasna bolest):
 

„Svaki razuman vladar odavno bi ubio Leonarda, a Vetinari je bio izuzetno razuman, tako da se često pitao zašto to nije učinio.“ — Dušmani (1997)

 
 

„'Gospodine, siguran sam da ćemo uspeti zajedničkim naporima.'

'O, nadam se da ne, zaista se nadam da ne. Zajednički napori su cilj tiranije i despotizma. Slobodni ljudi ulažu sve moguće pojedinačne napore.'“ — Istina (2000)

Njegovo uverenje da su svi ljudi, od onih na njivi do onih u palati, sposobni da budu dobri i donose moralne odluke predstavlja temelj snažne, hrabre i optimistične političke filozofije, veoma bliske meliorističkim shvatanjima markiza od Kondorsea. Meliorizam je učenje po kome je napredak stvaran i moguć, a ljudi su ti koji svojim postupcima i odlukama poboljšavaju svet korak po korak, umesto da pasivno prihvataju prirodno stanje stvari i status kvo.

Izgleda da se i lord Vetinari slaže sa ovakvim viđenjem stvarnosti. U „Nevidljivim akademicima“ (2009) on kaže: „I tada sam prvi put naučio nešto o zlu. Ono je usađeno u samu prirodu univerzuma. Svaki svet se obrće u bolu. Ako postoji neko više biće, rekao sam sebi, na svima nama je da postanemo moralniji od njega.“

U ovom stavu mire se dva naizgled suprotna pola Pračetove političke filozofije: njegovo cinično nepoverenje prema vlasti i njegov fundamentalni humanizam. U ser Terijevom svetu, čak i apsolutna tiranija može biti moralna, sve dok predstavlja „jedini oblik demokratije koji prolazi u praksi“ – sa naglaskom na „prolazi u praksi“ – čak i ako je to navodi da posumnja u sebe samu. Razmislimo i o sledećem razgovoru između lorda Vetinarija i Sema Vajmsa:
 

„'Komandante, oduvek sam smatrao da u vama postoji jaka antiautoritarna crta.'

'Da, gospodine?'

'Izgleda da ste uspeli da je zadržite čak i kada ste sâmi postali autoritet.'

'Da, gospodine?'

'To je takoreći Zen.'“

— Glinene noge (1996)

Niko, naravno, nije rekao da će činjenje dobrih dela i rad na poboljšanju sveta ikada biti popularni ili, u najmanju ruku, poštovani, bez obzira na to ko se prihvati ovog zadatka:
 

„Verens II je bio najblaži vladar u istoriji Lenkra. Podanici su se prema njemu ophodili sa tihim prezirom koji je sudbina svakoga ko ćutke i prilježno dela za opšte dobro.“ — Gospoda i dame (1992)

Ali, kao što je i sam Pračet rekao, ne možete ljude zakonom naterati da budu srećni.

Romani ser Terija Pračeta bave se širokim spektrom političkih sistema i filozofija, propuštajući nedostatke našeg društva kroz dvostruko sočivo satire i dobronamernog zadirkivanja. Iako su oni koji sebe smatraju vlasnicima naših sudbina obično predmet pračetovskog lucidnog podsmeha, ser Terijeva humanistička poruka je uvek bila jasna i ozbiljna – a danas nam je, čini se, potrebnija nego pre.


Autor: Dž. R. H. Loles
Izvor: tor.com
Prevod: Jelena Tanasković