Laguna - Bukmarker - TED govor Johana Harija: Depresija je signal koji nam nešto poručuje - Knjige o kojima se priča
VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

TED govor Johana Harija: Depresija je signal koji nam nešto poručuje

Poprilično dugo su me opsedale dve misterije. Nisam ih razumeo i, iskreno, plašio sam se da dublje razmišljam o njima.

Prva je to da tokom ovih 40 godina, koliko živim, primećujem porast ozbiljne depresije i anskioznosti u Sjedinjenim Američkim Državama, u Britaniji i širom zapadnog sveta. Želeo sam da razumem zašto nam se to dešava. Zašto nam je, iz godine u godinu, sve teže da preguramo dan?



Želeo sam da shvatim šta leži u osnovi tog osećanja, ali i zbog jednog ličnog pitanja na koje nisam imao odgovor: kada sam bio tinejdžer, otišao sam lekara i objasnio mu da imam osećaj da bol curi iz mene. Nisam razumeo niti mogao da zaustavim to što se događa, stideo sam se. Doktor mi je ispričao priču za koju sada razumem da je bila dobronamerna, ali veoma uprošćena. Rekao je: „Znamo zašto ljudi postaju takvi. Neki ljudi imaju prirodni hemijski disbalans u glavi, a ti si očigledno jedan od njih. Sve što treba da uradimo je da ti damo neke lekove i to će vratiti tvoj hemijski balans u normalu.“ Počeo sam da pijem lek paksil odnosno seroksat – isti je lek u pitanju samo se drugačije zove od zemlje do zemlje. Osećao sam se mnogo bolje, podigao me je. Ali ubrzo je osećaj bola počeo da se vraća. Povećavali su mi doze sve dok 13 godina kasnije nisam stigao do maksimalne doze koja je zakonski dozvoljena.

Tokom tih 13 godina i dalje sam osećao bol. Pitao sam se: „Šta se dešava? Radiš sve što ti je rečeno, po obrascu koji dominira ovom kulturom, zašto se još uvek osećaš ovako?“

Da bih došao do korena ove dve misterije i napisao knjigu, krenuo sam na put širom planete i proputovao preko 64.000 kilometara. Želeo sam da se sastanem sa vodećim ekspertima koji izučavaju uzroke depresije i anksioznosti – i još važnije: kako ih rešiti? Mnogo toga sam naučio od sjajnih ljudi koje sam na tom putovanju upoznao.

Ali suština onoga što sam naučio je da do sada imamo naučne dokaze da postoji devet različitih uzroka depresije i anksioznosti. Dva su biološka: geni vas mogu učiniti osetljivijim na probleme, iako ne određuju vašu sudbinu, i postoje stvarne promene u mozgu koje se dešavaju kada upadnete u depresiju i otežavaju vam da iz nje izađete.

Ipak, većina dokazanih uzroka depresije i anksioznosti nisu deo naše biologije. To su faktori koji se nalaze u načinu na koji živimo. Kada ih razumete, to otvara veoma drugačiji spektar rešenja koje bi trebalo ponuditi ljudima uz opciju korišćenja hemijskih antidepresiva. Na primer, ako ste usamljeni, veća je verovatnoća da ćete postati depresivni. Ako na radnom mestu nemate nikakvu kontrolu nad svojim poslom već radite ono što vam se kaže, postoji verovatnoća da postanete depresivni. Ako retko odlazite u prirodu, veća je verovatnoća da ćete postati depresivni.

Jedna stvar objedinjuje mnoge uzroke depresije i anksioznosti, ne sve ali mnoge od njih. Svako od vas zna da imamo fizičke potrebe: treba nam hrana, voda, sklonište i čist vazduh. Ako bi vam neko oduzeo te stvari, veoma brzo biste bili u problemu. Ali istovremeno, svako ljudsko biće ima i psihološke potrebe. Potrebno nam je da osećamo da negde pripadamo, da život ima smisao i svrhu, da nas ljudi prepoznaju i cene, da možemo da zamislimo budućnost koja ima smisla.

Kultura koju smo izgradili je dobra iz mnogo razloga, mnoge stvari su bolje nego što su bile u prošlosti i drago mi je što živim u današnjem vremenu. Ali smo sve lošiji i lošiji u ispunjavanju ovih dubokih, osnovnih psiholoških potreba. Nije to jedini razlog, ali mislim da je ključni zbog kog se ova kriza neprestano produbljuje.

Shvatio sam da nam je teško da to prihvatimo. Zaista sam se borio sa promenom u razmišljanju o depresiji: od problema koji je samo u mom mozgu do toga da postoji više različitih razloga od kojih su mnogi u mom svakodnevnom životu. To je počelo da mi se sleže u glavi kada sam jednog dana otišao da razgovaram sa južnoafričkim psihijatrom, doktorom Derekom Samerfildom. Sticajem okolnosti, dr Samerfild je bio u Kambodži 2001. godine kada su ljudima u toj zemlji prvi put predstavljeni hemijski antidepresivi. Lokalni doktori nikada nisu čuli za te lekove i kada im je objasnio šta su, rekli su mu: „Nisu nam potrebni, mi već imamo antidepresive.“ Pitao ih je o čemu se radi očekujući da će mu pokazati neke biljne lekove, a oni su mu umesto toga ispričali priču.

U njihovoj zajednici je živeo farmer koji je radio na pirinčanim poljima. Jednoga dana stao je na minu koja je zaostala iz rata sa SAD i izgubio je nogu. Nabavili su mu veštačku nogu i nakon nekog vremena se vratio da radi u polju. Ali mu je bilo izuzetno bolno da radi u vodi s veštačkom nogom, a pretpostavljam da je bilo i izuzetno traumatično da se vrati u polje u kom je izgubio nogu. Čovek je počeo svakodnevno da plače, odbijao je da ustane iz kreveta, razvio je sve klasične simptome depresije. Kambodžanski doktor je rekao: „Tada smo mu dali antidepresiv.“ Objasnio je da su otišli kod njega, saslušali su ga i shvatili da njegov bol ima smisla – imao je potpuno razumljive razloge za takvo stanje. Jedan od lekara je pričao sa ljudima iz zajednice i predložio da mu kupe kravu kako bi mogao da postane mlekar i ne mora da ide u pirinčana polja. Kupili su mu kravu i u roku od nekoliko nedelja je prestao da plače, a nakon mesec dana nije više osećao depresiju. Doktori u Kambodži su Samerfildu rekli: „Vidite, ta krava je bila antidepresiv. Na to ste mislili?“

Većina nas je odgajana da o depresiji razmišlja na određeni način i takva priča nam zvuči kao loša šala. „Otišao sam kod doktora po antidepresiv, dao mi je kravu.“ To što su kambodžanski doktori intuitivno znali, na osnovu pojedinačne nenaučne anegdote, poklapa se sa onim što svetska vodeća zdravstvena organizacija pokušava već godinama da nam poruči, i što je zasnovano na najboljim naučnim dokazima: ako ste depresivni ili anksiozni, niste slabi niti ludi, niste zaboga mašina sa pokvarenim delovima. Vi ste ljudsko biće čije potrebe nisu ispunjene.

Jednako je važno da razmislimo i onome što Svetska zdravstvena organizacija i kambodžanski lekari ne govore. Ne govore farmeru: „Hej, druže, moraš da se sabereš. Sam treba da rešiš ovaj problem.“ Naprotiv, govore: „Ovde smo kao grupa da ti pomognemo, da zajedno shvatimo i rešimo ovaj problem.“ Upravo je to ono što je potrebno svakoj depresivnoj osobi i ono što svaka depresivna osoba zaslužuje. Zato je i jedan od vodećih doktora u Ujedinjenim nacijama tokom svog govora 2017. rekao da treba da manje govorimo o hemijskoj neuravnoteženosti, a više o neuravnoteženosti u načinu na koji živimo.

Lekovi pružaju olakšanje nekim ljudima – meni su pomagali neko vreme – ali baš zbog toga što ovaj problem ide dalje od biologije, rešenja moraju biti dugoročnija. Sećam se da sam pomislio kada sam to naučio: „Ok, vidim sve ove naučne dokaze, pročitao sam brojna istraživanja, intervjuisao veliki broj stručnjaka, ali kako sve to možemo da uradimo?“ Stvari koje većinu nas čine depresivnim najčešće su mnogo komplikovanije od situacije sa kambodžanskim farmerom. Odakle uopšte da počnemo?

Tokom putovanja koje sam sproveo istražujući za knjigu, sretao sam ljude koji su radili upravo to. Od Sidneja, preko San Franciska do Sao Paula – sretao sam ljude koji su razumeli uzročnike depresije i anskioznosti i rešavali ih kao grupa. Nemam toliko vremena da vam pričam o svim ljudima koje sam upoznao niti o svim uzročnicima, ali fokusirao bih se na dva koja smatram važnim.

Evo prvog: mi smo najusamljenije društvo u ljudskoj istoriji. Nedavno su u jednom istraživanju pitali Amerikance: „Da li imate osećaj da više niste bliski ni sa kim?“ 39% ljudi je odgovorilo potvrdno. Na međunarodnim skalama usamljenosti, Britanija i ostatak Evrope su odmah iza SAD. Mnogo vremena sam proveo u razgovorima na ovu temu i sreo sam izuzetnog čoveka, profesora Džona Kasiopoa iz Čikaga čiji rad postavlja pitanja: „Zašto postojimo? Zašto smo ovde? Zašto smo živi?“ Jedna od stvari koje pominje su naši daleki preci koji su lovili u afričkim savanama – često su bili manji i sporiji od životinja koje su lovili, ali su bili dobri u formiranju grupa i saradnji. To je bila supermoć naše vrste – povezujemo se. Poput pčela koje su se razvijale ka životu u košnici, ljudi su se razvijali ka životu u plemenu. A mi smo prvi ljudi u istoriji koji se odričemo svojih plemena. Zbog toga se osećamo užasno. Ali ne mora tako da bude.

Doktor Sem Everington Jedan je jedan od junaka u mojoj knjizi, a i u mom životu. On je lekar opšte prakse u siromašnom delu Londona u kome sam dugo živeo. Sem se užasno osećao jer je imao mnogo pacijenata sa teškim oblicima depresije i anksioznosti. Poput mene, nije protiv hemijskih antideprsiva jer mogu da olakšaju život određenim ljudima, ali je primetio dve stvari: njegovi pacijenti su često depresivni iz potpuno razumljivih razloga, poput usamljenosti, i da lekovi za većinu ljudi nisu uspevali da reše problem. Jednog dana je odlučio da promeni svoj pristup.

Posetila ga je pacijentkinja po imenu Lisa Kaningem koju sam kasnije i upoznao. Lisa je bila zatvorena u svom domu sa jezivim oblikom depresije punih sedam godina. Sem joj je rekao: „Ne brini, nastaviću da ti prepisujem lekove, ali ti sada prepisujem i da dolaziš dva puta nedeljno ovde i upoznaš druge ljude koji su depresivni. Ne brini, nećete razgovarati o tome koliko ste nesrećni već ćete pokušati da nađete neku aktivnost koju možete da radite zajedno.“ Kada se grupa prvi put srela, Lisa je bukvalno povraćala od anksioznosti koju je osećala, ali ljudi su bili uz nju, počeli su da razgovaraju. Zajedno su smislili da bi mogli da se bave baštovanstvom jer je u blizini bilo zaraslo, pusto zemljište. Pomislili su: „Zašto ovo ne bismo pretvorili u baštu?“

Počeli su da čitaju knjige o baštovanstvu, da gledaju snimke na Jutjubu. Gurnuli su prste u zemljište. Počeli su da uče o ritmu godišnjih doba. Postoje naučni dokazi da je izloženost prirodi veoma jak antidepresiv. Ali počeli su da rade nešto još važnije: formirali su pleme. Osnovali su grupu i počeli da brinu jedni o drugima. Lisa mi je to ovako objasnila: „Kada je bašta počela da cveta, i mi smo procvetali.“

Ovaj pristup se zove „prepisano druženje“ i širi se Evropom. Postoje mali, ali važni naučni dokazi da ovakva terapija značajno umanjuje depresiju i anksioznost. Dok sam posmatrao tu baštu koju su napravili, razmišljao sam o tome kako često kada sretnemo depresivnu osobu, kažemo joj: „Samo treba da budeš ono što jesi. Budi svoj.“ Shvatio sam da bi zapravo trebalo da im govorimo: „Nemoj biti ti! Ne budi svoj. Budi mi. Budi naš. Budi deo grupe.“

Rešenje ovih problema ne leži u angažovanju sve više sopstvenih resursa jer je to delimično i stvorilo od nas usamljenu jedinku. Zapravo, rešenje se nalazi u ponovnom povezivanju sa nečim što je veće od nas. A to nas povezuje sa još jednim od uzroka depresije o kome sam danas želeo da govorim.

Svako od nas zna da je brza hrana počela da dominira našom ishranom i učinila nas fizički bolesnim. Ne govorim ovo sa nekom dozom superiornosti, bukvalno sam došao da održim ovaj govor pravo iz Mekdonaldsa. (smeh) Ali kao što je brza hrana uticala na naše zdravlje, tako su i „brze vrednosti“ preuzele naše umove i učinile nas mentalno obolelim. Hiljadama godina su filozofi govorili da ako mislimo da nam se život vrti oko novca, statusa i pokazivanja, osećaćemo se očajno. Nije baš Šopenhauerov citat, ali to  je suština onoga što je govorio. Čudno je da ovo niko nije naučno istraživao sve dok vanserijski profesor Tim Kaser iz Ilinoisa nije započeo svoje istraživanje pre oko 30 godina.

Njegovo istraživanje je ukazivalo na nekoliko veoma važnih stvari. Prvo, što više verujete da ćete novcem i pokazivanjem pronaći izlaz iz tuge, veća je verovatnoća da ćete postati depresivni i anskiozni. Drugo, ova uverenja nas sve više pokreću kao društvo. Tokom celog svog života smo pod teretom reklama, Instagrama i svega sličnog. Razmišljao sam o tome da smo od rođenja trenirani da sreću tražimo na pogrešnim mestima. I kao što brza hrana ne ispunjava naše potrebe u ishrani, tako i ove vrednosti ne ispunjavaju naše psihološke potrebe i odvlače nas od dobrog života.

Dok sam razgovarao sam profesorom Kaserom, pomislio sam kako je sve to vrlo očigledno i banalno. Svi to znamo. Niko od nas neće ležati na samrtnoj postelji i razmišljati o cipelama koje je kupio i ritvitovima koje je dobio, već o ljubavi, smislu i povezanosti koju smo tokom života ostvarili. Kaser mi je rekao: „Na nekom nivou, svi to znamo, ali u ovoj kulturi ne živimo tako.“ Toliko to dobro znamo da je postalo kliše, a ipak ne živimo tako. Neprestano sam se pitao zašto je to tako, kako je moguće da znamo nešto toliko produhovljeno, a ne živimo po tim pravilima? Rekao mi je nešto zbog čega sam se dobro zamislio: „Zato što živimo u mašini koja je napravljena tako da nas natera da zanemarimo ono što je važno u životu.“

Profesor Kaser je želeo da shvati da li možemo da poremetimo tu mašinu. Sproveo je mnogo istraživanja, a ja ću vam navesti jedan primer koji vas ohrabrujem da probate sa svojim prijateljima i porodicom. Okupio je grupu odraslih i tinejdžera i zadatak im je bio da se sete trenutka u životu u kojima su istinski pronašli značenje i svrhu. Za različite ljude su to bile različite stvari: stvaranje muzike, pisanje, pomaganje nekom... Delimični cilj ove grupe bio je da se ljudi zapitaju šta mogu da urade u svom životu da bi doživeli više ovakvih trenutaka, a manje onih koji su usmereni na kupovinu nepotrebnih stvari i pokazivanje na društvenim mrežama. Otkrili su da je samo održavanje ovih sastanaka – koji su poput okupljanja anonimnih alkoholičara samo za konzumerizam – i usmeravanje ka tim vrednostima dovelo do značajnih promena u pogledu onoga što ovi ljudi vrednuju. Odvuklo ih je dalje od uragana depresivnih poruka koje nas uče da sreću tražimo na pogrešnim mestima ka mnogo smislenijim i zdravijim vrednostima koje nas podižu iz depresije.

Uz sve što sam iskusio i o čemu sam pisao, zapitao sam se: „Zašto mi je trebalo toliko vremena da vidim sve ovo?“ Jer svi na neki način znamo ove stvari, ali zašto nam je toliko teško da ih shvatimo? Mislim da za to postoji mnogo razloga. Jedan od njih je da moramo da promenimo pogled na to šta su depresija i anksioznost. Postoje biološki uzroci, ali ako dozvolimo da oni budu osnova ove priče, kao što sam ja dugo mislio a na tome je i zasnovana naša kultura, prećutno poručujemo ljudima: „Vaš bol ništa ne znači. Reč je o kvaru. Poput kvara u računaru, kratak spoj u vašem mozgu.“

Ja sam uspeo da počnem da menjam svoj život kada sam shvatio da depresija nije kvar. Ona je signal. Depresija je signal koji nam nešto poručuje. Osećamo ove stvari s razlogom koji je teško uočiti kada ste do guše u depresiji. Ali uz pravu pomoć, možemo da razumemo i rešimo ove probleme zajedno. Da bismo to uradili, prvi korak je da prestanemo da vređamo ove signale govoreći da su oni znakovi slabosti, ludila ili da su čisto biološki – moramo da počnemo da osluškujemo te signale jer nam poručuju nešto što zaista moramo da čujemo.
Samo kada istinski slušamo ove signale, odamo im priznanje i poštujemo ih, možemo da uvidimo oslobađajuće dublje rešenje: krave koje čekaju svuda oko nas.


Izvor: https://www.youtube.com/watch?v=MB5IX-np5fE
Prevod: Dragan Matković


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
čestitost kao osnovni princip predstavljena knjiga pod pritiskom vladimira vučinića laguna knjige Čestitost kao osnovni princip – predstavljena knjiga „Pod pritiskom“ Vladimira Vučinića
26.11.2021.
Uz prisustvo važnih predstavnika srpskog pravosuđa u knjižari Delfi SKC u četvrtak 25. novembra predstavljena je knjiga nekadašnjeg sudije a sada advokata Vladimira Vučinića „Pod pritiskom“. O...
više
susret jelene bačić alimpić sa čitaocima u ada mall shopping centru laguna knjige Susret Jelene Bačić Alimpić sa čitaocima u Ada Mall Shopping Centru
26.11.2021.
Ljubitelji lepe književnosti i poštovaoci stvaralaštva Jelene Bačić Alimpić imali su priliku da se susretnu sa omiljenom autorkom u Ada Mall Shopping centru, gde je upriličena promocija njenog najnovi...
više
o serijama vreme zla i koreni u parobrodu laguna knjige O serijama „Vreme zla“ i „Koreni“ u Parobrodu
26.11.2021.
Na tribini „Roman na filmu“ u UK Parobrod, u sredu 1. decembra u 20 sati, gost će biti glumac, reditelj i producent Goran Šušljik. U pitanju je diplomirani glumac sa zavidnom karijerom u pozorištu ...
više
šta je bolje serija ili knjiga laguna knjige Šta je bolje: serija ili knjiga
26.11.2021.
Davnašnja nedoumica da li je knjiga bolja od filma i da li je film skrnavljenje nepatvorene i uzvišene pisane umetnosti, u poslednje vreme zvuči drukčije: da li je bolja serija ili knjiga? Serije su s...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.