Susret s Andrejem Makinom

Po objavljivanju romana „Francusko zaveštanje“ 1997. godine, francuski izdavač Galimar razgovarao je sa Makinom o temi ove knjige.



 „Francusko zaveštanje“: naslov deluje jednostavno, ali svaka reč ima svoju težinu…

To je, u osnovi, priča o prenošenju znanja, kulturološki prelaz, gde jedna žena – moja baka Šarlota – zaveštava jednu kulturu, jednu zemlju, svom unuku. Francusku. To zaveštanje nije nasledstvo u materijalnom smislu, već intelektualni testament.

I u tom smislu govorite o staramajkinom jeziku…

Da, upravo sam to osetio u detinjstvu. Maternji jezik ne možemo izabrati. Moja baka mi je prenosila svoju Francusku, a ja sam mogao to da prihvatim ili odbijem. A dete, kako raste, čas se priklanja, čas se udaljava. Ali, da li možemo da se rodimo kao bikulturalani ili bilingvalani? Bilingvalni – da. Bikulturalni? To je malo delikatnije pitanje – kako očuvati ličnu ravnotežu kad živite između dve kulture?

S jedne strane, vaša baka vam je prenela sliku Francuske kakva odavno ne postoji, onu iz Drugog carstva ili iz bel epoka…

Upravo je to zanimljivo: otkriti Francusku kroz te više ili manje bezvremene konstante. Govoriti o francuskom karakteru, duhu, pogledu na svet može delovati preusko. Međutim, te konstante su neophodne da bi se utvrdio identitet koji se ne može preciznije definisati. To je i istorija Francuske projektovana na ruskom ekranu. Francuska koji ni sami Francuzi ne poznaju jer žive u njoj, pa im deluje prirodno.

Nasuprot tome, SSSR koji opisujete ne liči na francusku predstavu o toj zemlji…

Tačno. Kroz zvanične slike – koje nisu bile iste kao naše – živeli ste u opsesiji o tom velikom susedu, carstvu zla za jedne, predmetu fascinacije levo orijentisanih intelektualaca. Postojala je dvostruka poruka, dvostruko pogrešna, o Paklu i Raju. Proučavajući sopstvenu zemlju kroz Šarlotin život u njoj, dete otkriva jednu nepoznatu Rusiju. Viđena očima zapadnjaka, Rusija je često doživljavana kao neka vrsta velikog gulaga u kome se ne da živeti. Ali tu se krije velika ruska tajna, ljudi su uspevali da žive pod tim režimom. I svojim životom Šarlota pruža odgovor na to pitanje, pokazujući da se pred neljudskim, jezivim, režimom ljudska veličina ogleda u tome da prevaziđe tu surovost.

Kako ste vi doživeli aktuelnu, svakodnevnu francusku stvarnost u odnosu na doživljaj mitske Francuske iz vašeg detinjstva?

Mislim da nikada nisam upoznao taj svakodnevni život. Da biste zaiste bili uključeni u nacionalni doživljaj svakodnevice i života, treba da radite u francuskom preduzeću, da budete oženjeni Francuskinjom, da imate decu koja idu u francusku školu… To nije baš moj slučaj. Silom prilika ostao sam pomalo na margini ove zemlje. Pa ipak, pronašao sam one Francuze koje mi je moja baka opisivala, ili Balzak. Istina, dešavalo mi se ponekad da to sve gledam kroz romanesknu prizmu, zamišljao sam da ću upoznati izdavače i novinare koji kao da su izašli sa stranica „Ljudske komedije“… Ali ne mogu da kažem, dešavalo se i to: iako je takvo viđenje stvari uopšteno, ponekad je pronicljivije jer se vezuje za ono suštinsko u čoveku, a ne za ono što je prolazno ili površno.

Kad već pričamo o pogledu, vaše viđenje savremene književnosti nije baš blagonaklono…

Ima mesta za pesimizam kad vidite da je knjiga postala roba sa sniženom cenom, devalorizovana, predmet koji se baca, a pisci glume klovnove u televizijskim emisijama… To je u Rusiji nezamislivo, pisac je tamo uvek bio poštovan kao kakav polubog, čak i ako je živeo vrlo skromno. U isto vreme, prava književnost je kao potok koji, na ovaj ili onaj način, krivuda i izmiče branama koje mu preprečuju put. Tako i književnost – ona uvek stigne do svojih čitalaca. Na kraju krajeva, i kad se zlato iskopa baci se 99% bezvrednog kamenja; u ime čega bismo morali da dobijemo 50% uspeha u književnosti? U suštini, prava književnost i prava poezija su oduvek bile ređe nego grumenje zlata.

Izvor: gallimard.fr
Prevod: Ivana Misirlić