VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupci#TriRajkeVideoKolumneNagradeKalendar

Stiven Pinker o tome zašto svet postaje sve bolje mesto

Suprotno popularnom verovanju, naš svet postaje sve bolji, a to je izgleda svima nama teško da shvatimo. U svojoj knjizi iz 2011. godine („The Better Angels of Our Nature“) Stiven Pinker je prikazao kako se nasilje, uopšteno govoreći, smanjilo tokom vremena, i predstavio šest razloga zašto je do toga došlo.

Ovaj mislilac spada u grupu onih koji više vole da podaci govore umesto njegovih reči. U svojoj poslednjoj knjizi „Prosvećeni svet“ nastavlja svoje osvajanje razuma brojkama i odlazi toliko daleko da nam poručuje da sve prednosti koje posedujemo „traćimo na najgoroj generaciji razmaženih idiota“. Danas nam je bolje nego ikad. Ali izgleda da na to ne obraćamo pažnju. O svemu ovome porazgovarali smo sa autorom i dobili izuzetno zanimljive odgovore.

U „Prosvećenom svetu“ govorite o tome koliki je napredak svet ostvario u gotovo svakom aspektu, ali da gotovo niko za to ne zna – „Sve je sjajno, ali niko nije srećan“. Očigledno je dakle da postoji jaz između toga i onoga koliko cenimo svoje živote. Zašto mislite da je tako?

Delimično se to dešava zbog raskoraka u pogledu na svet koji dobijamo iz podataka i onog koji nam pruža novinarstvo. Novine se prodaju na osnovu negativnog, novinarstvo pokriva takve događaje gde je lakše da sve pođe po zlu veoma brzo.

Eksplozija, teroristički napad, pucnjava, epidemija – sve te stvari se mogu desiti odjednom. S druge strane, napredak u dobrostanju (poput manje ratova, nižih stopa kriminala, dužeg životnog veka, pismenosti, napretka) odvija se veoma polako. Ne postoji, na primer, četvrtak u oktobru kada će se sve ove stvari dogoditi odjednom i biti vredne novinskih članaka.

Drugi razlog je to što među novinarima i intelektualcima postoji potreba da se negativne pojave naglašavaju kako bi delovali mudro i nimalo naivno. Oni zauzimaju takav moralni stav jer bi delovali lakoverno kada bi se fokusirali na dobre stvari, a ovako su poput proroka koji podsećaju javnost na koje nam sve načine preti propast, što je dinamika koja potiče čak iz Starog zaveta. Ovakvo ponašanje je u porastu među novinarima jer veruju da svako pisanje o pozitivnom nije ozbiljno novinarstvo već neka vrsta PR-a ili vladina propaganda.

Naravno da smatram da ljudi treba da budu svesni pretnji i opasnosti, nepravdi i patnji. Niko ni ne misli da te stvari treba svesti na minimum. Ali ako se o napretku, uspehu i otkrićima ne piše, onda je to loše i jednom rečju se naziva fatalizam.

Govorite u knjizi često o kulturnom racionalizmu. Istorija iracionalnog pesimizma se proteže vekovima unazad, prihvatili su je filozofi poput Šopenhauera i Ničea. Mislite li da postoji rešenje za nešto što je prihvatila intelektualna elita?

Mislim da postoji. Cinici na stvari gledaju tako što dele društvene elite na frakcije. Tu su političari, biznismeni, tehnolozi, novinari, kritičari, intelektualci, religiozna elita, i svi oni idu ka prestižu, uticaju i visokom moralu kako bi napali društvo i time ujedno napali i svoje profesionalne rivale.

Ali svakako podižemo standarde i to je sjajno. Sve manje smo spremni da tolerišemo loše stvari koje su se prenosile sa generacije na generaciju. Savremeni primeri za to su suprotstavljanje nasilju među decom i seksualnom uznemiravanju na radnom mestu.

Koristite neverovatnu količinu statistika, grafikona i raznih podataka da prikažete da je svet bolje mesto. Možemo li reći da uprkos ponekim oscilacijama, svet linearno napreduje u pozitivnom pravcu?

To je definitivno pogrešno i ovo je verovatno jedna od najvećih zabluda o napretku – da je to sila koja neprestano poboljšava stvari. Ali to nije napredak. To bi bilo čudo, a napredak nije čudo. Apsolutno, postoje nazadovanja, stvari krenu po zlu. Dva svetska rata, procvat kriminala između šezdesetih i osamdesetih, epidemije kakve su bile španska groznica i SIDA u Africi. Pregršt građanskih ratova i dekolonizacije u razvijenom svetu tokom šezdesetih. Dakle, stvari zaista mogu da pođu i na gore, a ne postoji ni garancija da će biti bolje u budućnosti, to zavisi od onoga što radimo sada.

Kada surfujemo po internetu ili gledamo TV, osećamo da preovlađuje osećaj pesimizma. Mislite li da se ljudi više vezuju za minute i trenutke svog života zbog čega nismo u stanju da vidimo širu sliku?

Mislim da u ljudskoj prirodi postoji sklonost ka negativnom tako da se uvek bavimo gubicima i opasnostima umesto prednostima i bezbednošću. Ovaj sindrom, u kome je loše jače od dobrog, dodatno podgrevaju mediji i novinarske navike – ako pogledamo unazad, svake godine nam prete najveće opasnosti. Evo nekih primera kada su se stvari razvile u dobrom pravcu: tokom ranih devedesetih, postojao je neverovatan strah od ujedinjenja Nemačke i nastanka Četvrtog rajha, a osamdesetih je vladala panika od toga da će Japan zauzeti svet. Sedamdesetih se javio strah da će svet veoma brzo ostati bez nafte. Trka za nuklearnim naoružanjem od šezdesetih do osamdesetih. Razne katastrofe na koje smo gotovo zaboravili.

Naravno, rešavanjem tekućih problema stvaraju su novi, i mi ih zaista imamo, ali bi trebalo da upamtimo da su problemi od juče bili takođe veliki.

Da li biste se složili sa idejom da globalizacija podstiče materijalizam i da ljudi postaju pohlepniji, izolovaniji i manje zavise jedni od drugih? U knjizi spominjete usamljenost, ali da li je ona posledica razvoja tehnologije? Mislite li da će se jaz među ljudima samo produbljivati?

Zabrinjavajući je porast polarizacije. Ipak, smatram da nije baš opravdano kriviti društvene mreže za sve. Mnoge od ovih tendencija, poput polarizacije, pokreću fenomeni koji su se javili mnogo pre društvenih mreža. Na primer, ljudi žive i rade u istom kulturnom i profesionalnom šablonu – na taj način su manje šanse da će se sretati sa ljudima iz drugih društvenih klasa, a ovaj fenomen se javio mnogo pre Tvitera ili Instagrama.

Istina je da postoje rizici od povećanja usamljenosti, na primer činjnica da se sve manje ljudi venčava ili da se sve češće razvode. S jedne strane to znači da će određeni ljudi živeti sami i biti usamljeniji, ali sa druge je reč o proizvodu povećanja ličnih sloboda koje nam je podarilo društvo. Jedan od tih napredaka je da žene mogu da biraju svoju karijeru, ostanu neudate ili izaberu partnera umesto da ulaze u ugovorene brakove, da imaju ispunjenije živote od toga da budu samo domaćice i majke.

Svedoci smo ponovnog javljanja jakih pojedinaca u politici poput Orbana, Erdogana i Putina. Oni nam pokazuju da je mir u svetu cilj koji je teško postići. Kako gledate na to?

Mislim da je mir u svetu veoma održiv posebno kada je reč o ratovima između zemalja. Zapravo, idemo ka tom cilju. Broj međudržavnih ratova se smanjuje i nismo imali nijedan od američke invazije na Irak 2003. godine. Građanske ratove je teže eliminisati jer uvek postoji grupa momaka koja može da se dočepa poluatomatskog naoružanja. Sumnjam da se svaki građanski rat može sprečiti, ali mislim da će ih biti sve manje kako države postaju sve sposobnije.

Kažete da bi znanje moglo biti eliksir za našu emancipaciju. To je svakako ključni alat za unapređenje ljudske sudbine?

Ne postoji garancija da povećanje znanja može da unapredi čovečanstvo. Ali uopšteno gledano, efekti znanja su imali izuzetno pozitivan uticaj. Napredak u obrazovanju jedne zemlje je siguran indikator boljitka, manje su šanse da potone u građanski rat ili diktaturu. Poboljšanje obrazovanja i obrazovnih sistema donosi mnogo koristi, a i pospešuje se napredak.

Kako odgovarate na kritike da je Vaš rad sveden na percepciju i interpretaciju podataka?

Kada koristite reči „manje“ ili „više“, „povećanje“ ili „smanjenje“, samim tim iznosite kvantitativnu tvrdnju. Kada to radite bez podataka, iznosite samo sopstveno mišljenje. Zapravo samo izmišljate. Zato je sama ideja analize bez podataka iracionalan recept.

Naravno da podaci mogu da zavaraju, da budu pristrasni, ali je i dalje bolje da gledate u najtačnije podatke koje možete dobiti nego da vas vode novinski naslovi i anegdote.

Mislim da je potrebno podsećati ljude da je borba protiv siromaštva, nepismenosti i nasilja plemenita, slavna i gotovo duhovna. Zato sam se potrudio da u „Prosvećenom svetu“, posebno na poslednjim stranicama, podsetim ljude na to koliko smo velikih stvari postigli smanjenjem bede, bolesti, nepismenosti i nasilja, i inspirišem ih da u tome nastavimo.

Izvor: 52-insights.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Rose Lincoln


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
dušan krtolica slobodan sam kad crtam laguna knjige Dušan Krtolica: Slobodan sam kad crtam
03.06.2020.
Dušan Krtolica ima 17 godina i pravi je crtački genije, a njegov talenat je nadaleko poznat. Ovaj mladić stvorio je mnoštvo crteža kao i „Enciklopediju praistorijskih životinja“. Još kao dete pohađao ...
više
nedeljnik u knjižarama delfi laguna knjige Nedeljnik u knjižarama Delfi
03.06.2020.
Novi broj lista Nedeljnik naći će se na kioscima u četvrtak, a od petka ga možete kupiti za samo 1 dinar u svim knjižarama Delfi širom Srbije uz kupovinu bilo koje Lagunine knjige, knjige drugih izdav...
više
o knjizi dvostrukog dobitnika pulicerove nagrade u okviru laguninog književnog kluba laguna knjige O knjizi dvostrukog dobitnika Pulicerove nagrade u okviru Laguninog književnog kluba
03.06.2020.
Čitate li dobre knjige? Lagunin književni klub i ovog prvog petka u mesecu ima za vas sjajnu preporuku. Reč je o romanu „Podzemna železnica“ Kolsona Vajtheda, dvostrukog dobitnika Pulicerove nagrade i...
više
prikaz knjige u požaru svetova  laguna knjige Prikaz knjige „U požaru svetova“
03.06.2020.
Ako hoćeš nešto kvalitetno i precizno (i sa pristojnom cenom), uzmi nemačko – tako je govorio moj deka, istina misleći na aparate i alat, ali se ta njegova izjava može glatko primeniti na knjigu nemač...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.