VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Stiven Pinker: Može li nauka da opravda sopstveno postojanje?

Potreba da se iznosi odbrana u prilog „razuma, nauke, humanizma i napretka“, nepromenljivih vrednosti koje su toliko dugo definisale našu modernost, može da deluje kontraintuitivno. I većina očekuje da će napad na te vrednosti doći sa krajnje desnice: od protivnika progresivizma, od antinaučnih religijskih pokreta, od zatvorenih umova. Međutim, Stiven Pinker tvrdi da postoji i drugi, mnogo ozbiljniji napad na prosvetiteljsku zaostavštinu i napredak, koji dolazi iz intelektualnih i umetničkih sfera: kriza poverenja – pobornici napretka suočeni su sa brojnim katastrofama, zastojima, krizama, novim ratovima koji otvaraju stare rane, novim sistemima koji ponavljaju stare greške, novim destruktivnim nus-pojavama nastalim kao posledica najboljih namera napretka. Pesimisti sumnjaju da će napredak održati obećanje o boljoj budućnosti, a cinici preispituju tvrdnju da je nama danas zaista bolje nego što je nekada bilo našim precima. Da li nauka i tehnologija stvarno naše živote čine boljim, ili ih samo zatrpavaju novim problemima dok nas, kao i Čarlija Čaplina nekada davno, vuče nezaustavljiva mašina iz filma „Moderna vremena“?

Ovo nisu nova pitanja. Žan-Žak Ruso ih je postavljao u prosvećenom Parizu, romantičarski pokret je činio to isto osećajući jezu uoči Francuske revolucije, a Sigmund Frojd se na njih vraćao razmišljajući o Prvom svetskom ratu. Međutim, u poslednjih nekoliko godina naročito, ova pitanja se ponovo postavljaju i to na drugačiji način.

I tako je profesor psihologije sa Harvarda odlučio da sedne i odgovori na ta pitanja, da odbrani tezu da smo napredovali, da je naša sadašnjost bolja od naše prošlosti i da naša budućnost – zahvaljujući našim naporima – može da prevaziđe našu sadašnjicu. Sâm Pinker to formuliše na sledeći način: „Načelo prosvećenosti kojim razum i saosećanje koristimo kako bismo oplemenili ljudsko napredovanje možda izgleda očigledno, banalno, staromodno. Napisao sam ovu knjigu pošto sam uvideo da to nije tako.“

Pinkerovo delo sistematski ispituje različita merila na osnovu kojih možemo da pratimo napredak, navodeći poboljšanja tokom poslednjih pedeset (i više) godina kad je reč o rasizmu, šovinizmu, homofobiji, nasilju, saobraćajnim nesrećama, izlivanju nafte, siromaštvu, dokolici, osnaživanju žena i tako dalje. Nešto neočekivano što se pojavilo na njegovom spisku promena jeste tvrdnja da je u Sjedinjenim Državama ateizam u porastu, a religioznost u opadanju. Ali tabele je lako kritikovati: tabela koja prikazuje smanjenje smrtnosti usled ratnih sukoba, a obuhvata period od 1945, izgleda potpuno drugačije ako obuhvaćeni period počinje 1600. godine. Međutim, da budemo potpuno pošteni, većina podataka i analiza koje nam Pinker predstavlja zvuče vrlo ubedljivo; neprestanim ponavljanjem autor oslikava nepromenljiv portret napretka.

Neprestano ponavljanje i nepromenljivost nisu često pozitivne osobine jedne knjige, ali u ovom slučaju zaista jesu, jer ono što Pinker namerava da dokaže s jedne strane je krajnje očigledno, a s druge strane toliko sporno da zahteva brdo dokaza – u ovom istorijskom trenutku optimizam je veoma teško opravdati. Pinker se poslužio određenjem optimizma Dejvida Dojča – optimizam je „teorija da su svi neuspesi – sva zla – posledica nedovoljnog znanja...“ Prepoznajući romantizam XIX veka kao prvi veliki antiprosvetiteljski pokret, Pinker uspon takvog načina razmišljanja nakon šezdesetih godina XX veka pripisuje različitim faktorima. On navodi određene religijske trendove, jer fokusiranje na život posle smrti može da bude protivrečno projektima poboljšavanja ovog sveta i brige o njemu. Dalje, autor ukazuje na nacionalizam i druge pokrete koji dobro pojedinca ili dobro čitave zajednice podređuju dobru određene grupe. Navodi i ono što on naziva neoromantičarskim ekološkim pokretima, gde ne misli na sve ekološke pokrete već posebno na one spremne da podrede dobro ljudske vrste dobru ekosistema, zahtevajući zelenu budućnost, ali ne zahvaljujući tehnološkom napretku, nego odričući se današnje tehnologije i načina života. Takođe, Pinker ukazuje na sveopštu fasciniranost narativima o propadanju – deklinizmom ili apokaliptizmom – koji predviđaju da će kraj naše ere biti ili nuklearni rat ili neki drugi vid tehnološkog uništenja, ili obesmišljavanje i degeneracija modernog društva.

Ovim višedecenijskim problemima može da se doda činjenica da slabosti čovečanstva nikada nisu bile toliko vidljive kao u XXI veku. Suočavamo se sa neverovatnim izazovima na svim frontovima: zdravstvo, siromaštvo, jednakost, ekologija, pravosuđe. To nisu novi problemi, ali naši neuspesi su zahvaljujući neuhvatljivosti digitalnih medija i njihovoj tendenciji da kreiraju bujice loših vesti i žestokom pozivanju na akciju vidljiviji nego ikad, što je mnoge dovelo do emocionalne iscrpljenosti. U poslednje dve godine, nikada ranije, mnogi studenti su na mojim seminarima komentarisali da su šovinizam/rasizam/nejednakost „gori nego što su ikada bili“. Odgovor istoričara bi glasio: „Ne, nekada je bilo mnogo gore, ispričaću vam kako se živelo pre 1950...“, i to može da zvuči obeshrabrujuće, posebno kada su bes i patnja studenata opravdani i stvarni. U tim situacijama, Pinkerova nepresušna baza jasnih, metodično izloženih podataka možda predstavlja bolji način da se probudi nada, za razliku od mučnih anegdota o nekadašnjem životu.

Nakon bujice podataka, autor nudi zaključak knjige u tri poglavlja u kojima predstavlja odbranu tri najvažnija oruđa čovečanstva: razuma, nauke i humanizma. U poglavlju posvećenom razumu, Pinker iznosi političke predrasude i podele kao najveće pretnje za razumno postupanje, uključujući i ono što naziva politiziranim „liberalnim stavom“ akademske zajednice. Pobijajući tvrdnju da ljudska bića u osnovi nisu racionalna, autor s pravom ističe da su prosvetiteljski mislioci tvrdili samo da su ljudska bića sposobna da koriste razum, iako to ne činimo uvek, i da je upotreba razuma korisna i svrsishodna. Ovde (i u poglavljima o jednakim pravima i budućnosti napretka) Pinker iznosi najsadržajniju i najzasnovaniju analizu Trampove vladavine i sa njom povezanim problemima, ali i dalje izražava pozitivan stav, pozivajući zagovornike racionalnosti da se odupru cinizmu u tvrdnji da živimo u postistinitom svetu. Činjenice i logika svakim danom postaju sve ubedljivije, smatra autor. Priče koje razotkrivaju laži pokazale su se kao odličan mamac, smatra autor, i ima ih sve više i sve su popularnije – a urednici medija su uočili ovaj trend.

Pinker, u svojoj odbrani nauke nema zadršku: za njega nauka predstavlja dostignuće koje prvazilazi najveća remek-dela umetnosti, muzike, i književnosti, ona je izvor uzvišene lepote, zdravlja, bogatstva i slobode. Njegovo ispitivanje antinaučne retorike usredsređeno je prvenstveno na pokrete koji nauku pokušavaju da svedu na domen materijalnog i tehnološkog, a sa nepoverenjem gledaju na naučne pokušaje da zasnuju etiku, vrline ili kulturu. Posebno je kritičan prema argumentima koji nauku krive za sva društvena zla, ističući potrebu da se napravi razlika između same nauke i zloupotrebe naučnih otkrića, bilo da je reč o društvenom darvinizmu ili rodnoj neravnopravnosti. Njegov napad na pokušaj da se rodna ravnopravnost i ljudska prava inkorporiraju u naučna istraživanja jeste problematičan, ali u pravu je kada kaže da pokreti za ljudska prava mogu da imaju korist ako bi se približili nauci kao potencijalnom savezniku, umesto što je neopravdano smatraju za neprijatelja.

Međutim, nauka vrlo lako može da se zloupotrebi kako bi služila nepravednim i destruktivnim ciljevima. Pinkerov odgovor na ovaj rizik je humanizam. Humanizam može da spreči nauku da postane neprijatelj napretka i sreće, tvrdi autor, vodeći računa da se ta ogromna moć nauke ne izopači.

Brojna su određenja humanizma, ali Pinkerov takozvani moderan sekularni humanizam, definisan je kao „namera da se maksimizira procvat čovečanstva – život, zdravlje, sreća, sloboda, znanje, ljubav, iskustveno bogatstvo“, dodajući da to „ne isključuje procvat životinjskog sveta“ i da se na taj način „promoviše ovozemaljska osnova za smisao života i etiku: dobro bez boga“. Pinker ovako shvaćen humanizam povezuje sa prizemnim vrednostima, zamišljenim da izgrade bolji svet, vrednostima navedenim u Američkoj deklaraciji o nezavisnosti, kao i sa prosvetiteljskim i postprosvetiteljskim idejama o ljudskim pravima. Pinker analizira one koje doživljava kao intelektualne protivnike humanizma, na primer, one koji ga svode na bezličan utilitarizam, one koji tvrde da ljudi imaju urođenu potrebu za duhovnim uverenjima, kao i klasične argumente, sveprisutne u doba renesanse i prosvetiteljstva, da bez boga nema ni dobra ni vrline. Neki čitaoci će možda biti razočarani kada shvate, nakon tolike količine korisnih i optimističnih podataka i komentara, od kojih je većina na neutralnoj poziciji po pitanju vere, da je zaključak da samo preovlađujući ateizam može da osigura da će naučni napredak raditi u korist čovečanstva, a ne na njegovu štetu. Međutim, Pinkerov sekularni ateizam je neuporedivo manje militantan od mnogih savremenih zagovornika ateizma; on se fokusira na pozitivne posledice brige o ovozemaljskom svetu, a ne na osudu religije. Njegov zaključak, da napredak od nas prosto zahteva da vrednujemo život iznad smrti, zdravlje iznad bolesti, izobilje iznad želje, slobodu iznad prinude, sreću iznad patnje, znanje iznad sujeverja, mnoge religije su odavno prigrlile.

Pinker ukratko razmatra napore da se i drugi faktori – ljubav, strasti, osećanja – vrednuju iznad razuma, ali zaključuje da su takvi napori protivrečni: onog trenutka kada se pokuša njihovo opravdavanje, samim činom iznošenja razumskih argumenata u prilog njihovih uverenja, priznaje se da su razumski argumentni temelji za svako verovanje. Ipak, razmišljajući o ovom argumentu, setila sam se da je nauka, tokom nekih kritičnih trenutaka u istoriji, na sličan način pobijala samu sebe.

Napredak, u modernom smislu, predstavlja nameran proces koji su pokrenuli ljudi, a prvi ga je jasno artikulisao Frensis Bejkon, početkom XVII veka. Bejkon je tvrdio da će se zajedničkim empirijskim istraživanjem otkriti korisne istine koje će iz korena promeniti ljudsku civilizaciju i iskustvo svake sledeće generacije učiniti značajno boljim od iskustva prethodne generacije. Ali ovu priču nije bilo lako prodati, budući da Bejkon nije imao nikakve dokaze da će ovaj jedinstveni projekat iznedriti takvu moć – pa čak i da je pronašao dokaze, ne možete koristiti razumske argumente kako biste dokazali da razumski argumenti mogu da dokažu određene stvari. Nova otkrića bila su česta pojava – Jupiterovi sateliti, uveličavanje insekata, cirkulacija krvi – ali u praksi nisu tako brzo primenjivana.

Kako je Džejms Hankins, harvardski profesor jednom prilikom rekao, čovečanstvo se tek u XIX veku konačno odužilo Bejkonu: da su njegovi savremenici uložili svoja bogatstva i vreme u nauku, zauzvrat bi dobili bogatstvo i tehnologije koje bi poboljšale stanje čovečanstva. Bejkon je u svom delu „Nova Atlantida“ to izrazio rečima da će poznavanje uzroka i tajnog kretanja stvari proširiti granice ljudskog iskustva i doprineti postizanju svega zamislivog. Dakle, Bejkon je ipak uspeo da probudi entuzijazam (i obezbedi finansiranje) za razum i nauku, zahvaljujući jednom argumentu koji je bio iznenađujući za većinu mojih studenata: on se poziva na božansku ličnost, tvrdeći da pravedni Stvoritelj ne bi poslao ljude u divljinu ne obezbedivši im sposobnosti da ostvare potencijale koji su im urođeni. Prema tome, budući da je razum jedinstveni božiji dar čovečanstvu,  razuman čovek mora biti sposoban da ostvari sve što želi.

S vremena na vreme, a naročito nakon Francuske revolucije, velikani sekularne nauke su ispoljavali neslaganje sa ovim Bejkonovim stavom – zabrinuti šta će se desiti ako njihovi ateistički opredeljeni sledbenici saznaju da nauka, u svom začetku, nije bila zasnovana na sekularnim argumentima koji bi potkrepili njenu sopstvenu veru u snagu iskustvenog saznanja. Ne možemo a da se ne zapitamo kako bi neko iz Bejkonovog vremena reagovao na lavinu podataka sličnih onima koje nam je Pinker ponudio. Sâm Bejkon bi verovatno plakao od sreće da može da vidi kako se njegova zamisao budućnosti obistinila. Ali čitajući Pinkerovu knjigu, Bejkon bi takođe primetio tenziju između dva argumenta koji se protežu u čitavom delu: sveobuhvatni argument da su razum, nauka, humanizam i napredak našu sadašnjost učinili boljom od naše prošlosti, a da će naša budućnost biti još bolja; i drugi, ne toliko uopšten argument, bez obzira na to koliko je elokventno i inteligentno izložen – da su humanost i saosećajni humanizam sposobni da naše sposobnosti upotrebe za dobro, a ne za zlo, jedino ukoliko su sekularni.

Pinker nije ništa uspešniji od Bejkona u opravdavanju nauke i razuma bez neprestanog pozivanja na nauku i razum. Ipak, za one koji su već sigurni u snagu empirijskog saznanja, teško se može zamisliti bolja i ubedljivija odbrana stvarnosti i mogućnosti napretka od one koju je izneo Pinker.

Autor: Ejda Palmer
Izvor: harvardmagazine.com
Prevod: Maja Horvat


Povezani naslovi
novi roman tonija parsonsa iz serijala o detektivu maksu vulfu oteta u prodaji od 28 juna laguna knjige Novi roman Tonija Parsonsa iz serijala o detektivu Maksu Vulfu – „#oteta“ u prodaji od 28. juna
25.06.2019.
U knjižare stiže nova knjiga Tonija Parsonsa! U pitanju je šesti roman iz serijala o detektivu Maksu Vulfu – „#oteta“.   #odvedena_u_noći Mislili su da otimaju ljubavnicu jednog od najmoćnijih...
više
promocija knjige ništa lakše od umiranja u novom sadu laguna knjige Promocija knjige „Ništa lakše od umiranja“ u Novom Sadu
25.06.2019.
Posle druženja sa čitaocima u Beogradu 27. juna, Mostarac Elvedin Nezirović predstaviće u petak 28. juna i Novosađanima svoju novu knjigu „Ništa lakše od umiranja“. Promocija će se održati u Rusinskom...
više
laguna na sajmu knjiga u andrićgradu laguna knjige Laguna na Sajmu knjiga u Andrićgradu
25.06.2019.
U Andrićgradu će se od 2. do 7. jula održati četvrti Sajam knjiga, na kojem će učestvovati i izdavačka kuća Laguna.   Na Laguninom štandu knjige će se prodavati sa popustom od 15% (član...
više
kako da vam deca zavole čitanje laguna knjige Kako da vam deca zavole čitanje
25.06.2019.
Želite da podstaknete dete da čita i neguje tu aktivnost? To je vredan cilj koji će mu pomoći u profesionalnom i privatnom životu. Evo nekoliko saveta sa francuskog sajta posvećenog roditeljstvu: ...
više